Осамдесетих...

- Добар дан, тет'а Душанка, мене је мама послала...

- Хајде сине, узми онај пањ, седи, одмори се, сад ће баба да ти донесе... Јесте ли завршили на њиви?

- Јесмо, јесмо.

Ја: На, млеко из моје флашице.

- Нећу, Тићо, попиј ти.

Ја: Узми!

- Нећу.

Ја: Зашто?

- Зато што је слатко.

Ја: ???

- Слатко је за такву слатку девојчицу.

Баба: Ево за тебе бела кафа.

Ја: Ааааааа баба!!! Њега више волиш!!!

Баба: Јоооој, пиле моје! Па зна се кога баба воли највише!

Ја: Није тачно! Ти само дечаке волиш!

Отрчим у моју собицу која је гледала на исток. Он дошао за мном. Полако корача, шкрипи стари паркет, на стаклу од врата му видим танак вратић који вири из дебелих џемпера. Касна јесен је узела маха.

Нежно отвара врата и запева у моменту кроз осмех:

,,Не плачи... бебо, не плачи...
много тога још ћеш моћи...
бебо... ја сам сам од рођења..."

Ја: Хоћеш млеко?

- Увек...

Ја: Е... дај ти мени твоју белу кафу.

- хахахахаха мангупе! Тетка Душанкаааа!

Баба: Јооој децо, шта радите, не могу од вас да гулим кукуруз!

(наставиће се ;-) O:-) )