Дојке

Имала је 31 годину. Дете и мужа. Поносно је корачала уздигнуте главе корзоом код зелене фонтане. Волела је те плочнике, жуто лишће и романтичне светиљке у центру града. И мала је волела ту да се шетају, није осетила зиму, била је срећна кад је мама изведе на колаче у Равел.
Одлазиле су у бутике, квалитетну гардеробу је куповала на чекове. Ту је била и ,,Београђанка", ту и у сваком већем граду Југе.
Цицибан је девојчица носила. Али је сањала да буде као мајка. Танка, вита јела, њена вила пред спавање с којом свако вече пева ,,И у шуми и на белом јастуку..."

Пролазиле су суботичким корзоом, свратиле у бајковиту Пиониреву продавницу ради Галеб чоколаде или оне жуте са рижом.
Он им је долазио у сусрет с другог краја центра, носио јој је вруће кестење с оног семафора код Лифке. Сваки пут би гласно прокоментарисала колико је то волела.

Односно, тад је признала да га први пут воли. Тад су почели да уживају.
Она је била прелепа.
Бивша гимнастичарка, презгодна, културна, нежна, негована...
Обожавала је градску 'вреву' панонског мирног града. Била је задовољна Суботичанка.
Са свим.

Тад је први пут осетила бол.
Тад ју је први пут прострујао бол који пече у дојкама.
Тад је први пут осетила у себи оно...

Имала је само 31 годину.
Остварена.
Задовољна.
Безбрижна.
Све коцкице на своме месту.
Као плочници на суботичком корзоу где су малу превртали радосно између себе. Где су били срећна и идеална породица.

Мала, слатка породица која може да стане и за најмањи сто на свету.
Испунила је свој сан.
Своју мисију коју је давно зацртала и искрено пожелела.

Мислила је да је ушла у царство снова и да снови вечно трају.
Није рачунала и на зло које у свакој бајци постоји. Уживала је и била невино срећна са својом девојчицом и мужем. Само је њих хтела. Ништа више.
Никада није споменула да жели огромно богатство да стекну. Никада није згртала нити да није дала ако има.
Само је хтела породицу.
Само је хтела своје детенце и мужа. Да јој та слика вечно траје.
Ништа од живота није тражила за узврат, ништа. Ништа сем њих двоје поред ње.

Ништа није умела друго да каже.
Никада није ни могла да слаже.
Само је говорила из срца:
,, ...једног дана ћемо се опет шетати нашим корзоом, и кад изађеш из школе и кад изађеш са посла..."

Није мала схватала, али је осећала да је мајка никада неће напустити. Осећала је само да ће цео живот бити праве, рођене Суботичанке које ће ценити своје суграђане, претке и цео град. И да никада неће бити саме.
Да је ту и он да их загрли.
Да ће увек бити мало свето тројство које никада неће нико моћи да разруши.

Па ни тај шугави рак.
Канцер.
Тумор.

На грудина.

Дојкама...
Прелепим...
Њеним адутом...

Дететовим бедемом од свега...
Ни слутили нису да су искорачили већ тада из бајке.

Дошли су у стан.
На другом крају града.
Кертварошу.
Мирном, дивном, красном.
Мајка је увек говорила да је диван јер су комшије Мађари, а они су дивни мужеви који држе своје жене као мало воде на длану.

Он их је изненадио.
,,Нисам хтео да вам откривам док је не монтирам..."

Јелка.
Огромна!
До плафона!
Још ју је скраћивао. Свуда је било иглица и гранчица од улазних врата до прозора који је гледао на ул. Боже Шарчевића.

,,Из Врховина је. Данима сам је чекао да је донесу."

Празници.
Породица.
Бар тад да су срећни...
Као на реклами...

Али она је знала...
Није хтела да им квари срећу.
А они онако детињасти су били њена срећа.

И тако је сваки Божић дочекан.
Дај да се прећути свака бол, сваки напад тумора.
Они су битни.
Није гледала на себе...

А БИТНА ЈЕ БИЛА ОНА.
И БОРБА СА КАНЦЕРОМ.
НА ДОЈКАМА.

#PregledajteSe #IditeNaPreglede #StopKanceru #DojkeSuVaznije #SupportTheFightAgainstBreastCancer