...прођи са мном испод дуге од Солуна до Хамбургa
Радост.
Стижу празници.
Звезде се боље виде ноћу.
Месец се пуни.
Осети се мирис мраза.
Снег помало веје.
Више га јаки ветрови у равници доносе из других крајева него што се ту изнад нас наместио облак који ће нас затрпати са пахуљама.
Пахуљуце.
Нос смрзнут.
Журиш из кола у зграду из зграде у кола. Са торбом или без ње, моје се штикле стално чују као прапорци. Није ми никада дала за живота да носим црно а камоли да купим дубоке црне чизме. Баби кад сам то узгред једном споменула, баш се наљутила и праснула:
,,Аман, болан, шта јој је пало на памет то да ти брани?! Јооооој јооој дијете моје... Наравно да ћеш то облачити, како све девојке тако и ти! Немој себи нешто ускраћивати ако то заиста толико желиш! Јеси ли купила? Е вала их сад носи и на вр' планине!"
Душан'а моја змај. <333
Кад баба да благослов, то не може другачије.
Заправо јесен је. Све је некако утихнуло као да је на кварно лето нестало и на још кварнији начин зима узела маха. Пребрзо је дошла, нису нам се очи науживале у топлим жутим, наранџастим и црвеним тоновима јесени.
За мене је некада јесен била синоним за Солун (Тесалоники), да се шетам по булеварима када више није толика гужва од туриста и на миру могу да разгледам излоге бутика између 2 базилике. Тај град се толико изградио, али мало па мало само наједном угледате стару црквицу или неко прастаро римско налазиште. Ветрови шибају с мора, таласи тааааааако моооооооћно ударају о главну и највећу улицу Алексадра Македонског...
Аааааааааах..............
Коооооолико волим те јаке природне налете.............
Данас сам се пребацила на север Европе. Данас ми душа више тражи ударе хладног ветра на северу где се мешају море и океан.
Поготово када сам пре неки дан доживела разочарење... кад сам се састала са троје колега које су за све ове године толико успели у животу... ах која ми је шамарчина разваљена... ах... боли, боли напрасно ме опет боли све што сам изгубила...
Све што ми је измакло из руку...
Боли све што сам толико волела, гутала и гурала напред а само наједном без свега тога остала...
Остала толико бедно сама да сутра немам никога свог да му одем на ручак а камоли у загрљај...
Нажалост, све ми их је смрт прерано отргла...
Нажалост, једино ми је утеха у природи.
Природи која је непоновљива у својој изузетности из године у годину, из годишњег доба у годишње доба... Свака сезона ми је прелепа, опојно уживам у њој, до своје изнемоглости, док ме та иста природа не отера на починак, када схватим... доста је.
Пада завеса, глумци се повлаче, представа је готова.
Мала напунила си батерије.
Шта хоћеш више, напунила си батерије за понедељак, зар не?
Сад ме жеља вуче северније, у немачке крајеве. Иако је тамо најбоље отићи у новембру јер су већ тада окићени и спремни за новогодишње и божићне празнике, мене сад тоооооо нешто тооооолико вуче да одем горе.
Дуго нисам била у Хамбургу, највећој европској луци. Мени само да ми је да сам крај неке велике, моћне воде.
Моћне воде носе са собом и моћне ветрове, разбистре ми мисли, удахнем дашак океана и околних ледених мора. Хамбург као град је лепо уређен, генерално цела Њемачка. Као у оним видео игрицама стратегије када смо "градили" утврђења Викинга пре 20 година, ееее само што ови лепи крајолици и пољане сада имају аутопутеве. Не дивља се овде као што то наши "добро упућени" људи причају, лично сам видела тај фамозни наранџасти Ферари што сви откидају на њега по Инстаграму (вероватно да би показали како им се слаже уз Биркин оранџ торбу), протутњао је друмом, a полиције нигде. Кад после 10 км ено га, пандур му пише казну за прекорачење на излазној траци. Иначе, немој овде никада ризиковати са "слободним духом и налетом страсти" јер Швабе када виде и да пикавце избацујете кроз прозор, одмах зову своју сос линију да издиктирају ваш број таблица. За мање од 8 минута су у стању да вас пронађу и искључе из саобраћаја. А о неплаћању вињета да не причам - на три км од 'границе' (јер у ЕУ нема више строго дефинисаних прелаза) вас заустављају и пружају длан да им платите 8 евра.
Држава и њена каса су светиња.
Зато су толико уређени, јаки и независни.
Боли их уво.
Јеси ли дошао у његово - јеси, изволи играј по правилима. Распуштеност резервиши за своју кућу, код њих нема јавашлука.
Доминира на фасадама зграда црвено наранџаста боја, куће су им све исте - на два спрата, браон цигле са белом столаријом. Нема превише маште, колико имају много стабала разноразних огромних крошњи. Становници сви махом возе оне романтичне бицикле, таксисте нисам малтене уопште видела (то ми је прво запало за око), а саобраћај није густ.
Не волим да залазим по тржним центрима тзв. шопинг моловима кад одем у неки нови град, не видим смисао нити инспирацију у томе.
Инспирацију сам тамо као и нпр. у земљама Бенелукса имала за куповину чоколада мммммм... Свако вече сам се гушила у њима, сваки пут, ма колико пута ту долазила и остајала по ихахај дана сам испробавала нове и нове слаткише. Није за препоруку нити хвалу, али кад још увек немам ручни соковник на путовањима, тај здрави шећер себи надоместим са најгором врстом шећера. :D :D :D Срећа то није тако често, а шта ћу кад то помаже моме метаболизму. То је као оно што кажу, док возиш обавезно уз себе имај нешто слатко јер ни не приметиш колико си заправо под стресом док седиш за воланом, а кад почну руке да се тресу или концентрација губи, то је увелико знак да је шећер у организму доста опао.
Хахахахаха ми Срби смо специфичан народ, сетила сам се једне полемике... Како у Србији не бисмо дали више од 300 динара за неки слаткиш, а на Западу кад видимо неку ђаконију од 3 евра одмах узимамо. У Србији би пре испсовали све по списку произвођачу и продавцу и отишли кући, а кад смо напољу онда смо џекови. Хахахахаха као ја кад угледам новогодишњу звезду Ферере Роже, свега пар куглица у њој а кошта као цела бомбоњера. О:-)
А шта ћу кад сам дете што се тиче тих ђаконија. :))))))
(почетак октобра 2018те)
Стижу празници.
Звезде се боље виде ноћу.
Месец се пуни.
Осети се мирис мраза.
Снег помало веје.
Више га јаки ветрови у равници доносе из других крајева него што се ту изнад нас наместио облак који ће нас затрпати са пахуљама.
Пахуљуце.
Нос смрзнут.
Журиш из кола у зграду из зграде у кола. Са торбом или без ње, моје се штикле стално чују као прапорци. Није ми никада дала за живота да носим црно а камоли да купим дубоке црне чизме. Баби кад сам то узгред једном споменула, баш се наљутила и праснула:
,,Аман, болан, шта јој је пало на памет то да ти брани?! Јооооој јооој дијете моје... Наравно да ћеш то облачити, како све девојке тако и ти! Немој себи нешто ускраћивати ако то заиста толико желиш! Јеси ли купила? Е вала их сад носи и на вр' планине!"
Душан'а моја змај. <333
Кад баба да благослов, то не може другачије.
Заправо јесен је. Све је некако утихнуло као да је на кварно лето нестало и на још кварнији начин зима узела маха. Пребрзо је дошла, нису нам се очи науживале у топлим жутим, наранџастим и црвеним тоновима јесени.
За мене је некада јесен била синоним за Солун (Тесалоники), да се шетам по булеварима када више није толика гужва од туриста и на миру могу да разгледам излоге бутика између 2 базилике. Тај град се толико изградио, али мало па мало само наједном угледате стару црквицу или неко прастаро римско налазиште. Ветрови шибају с мора, таласи тааааааако моооооооћно ударају о главну и највећу улицу Алексадра Македонског...
Аааааааааах..............
Коооооолико волим те јаке природне налете.............
Данас сам се пребацила на север Европе. Данас ми душа више тражи ударе хладног ветра на северу где се мешају море и океан.
Поготово када сам пре неки дан доживела разочарење... кад сам се састала са троје колега које су за све ове године толико успели у животу... ах која ми је шамарчина разваљена... ах... боли, боли напрасно ме опет боли све што сам изгубила...
Све што ми је измакло из руку...
Боли све што сам толико волела, гутала и гурала напред а само наједном без свега тога остала...
Остала толико бедно сама да сутра немам никога свог да му одем на ручак а камоли у загрљај...
Нажалост, све ми их је смрт прерано отргла...
Нажалост, једино ми је утеха у природи.
Природи која је непоновљива у својој изузетности из године у годину, из годишњег доба у годишње доба... Свака сезона ми је прелепа, опојно уживам у њој, до своје изнемоглости, док ме та иста природа не отера на починак, када схватим... доста је.
Пада завеса, глумци се повлаче, представа је готова.
Мала напунила си батерије.
Шта хоћеш више, напунила си батерије за понедељак, зар не?
Сад ме жеља вуче северније, у немачке крајеве. Иако је тамо најбоље отићи у новембру јер су већ тада окићени и спремни за новогодишње и божићне празнике, мене сад тоооооо нешто тооооолико вуче да одем горе.
Дуго нисам била у Хамбургу, највећој европској луци. Мени само да ми је да сам крај неке велике, моћне воде.
Моћне воде носе са собом и моћне ветрове, разбистре ми мисли, удахнем дашак океана и околних ледених мора. Хамбург као град је лепо уређен, генерално цела Њемачка. Као у оним видео игрицама стратегије када смо "градили" утврђења Викинга пре 20 година, ееее само што ови лепи крајолици и пољане сада имају аутопутеве. Не дивља се овде као што то наши "добро упућени" људи причају, лично сам видела тај фамозни наранџасти Ферари што сви откидају на њега по Инстаграму (вероватно да би показали како им се слаже уз Биркин оранџ торбу), протутњао је друмом, a полиције нигде. Кад после 10 км ено га, пандур му пише казну за прекорачење на излазној траци. Иначе, немој овде никада ризиковати са "слободним духом и налетом страсти" јер Швабе када виде и да пикавце избацујете кроз прозор, одмах зову своју сос линију да издиктирају ваш број таблица. За мање од 8 минута су у стању да вас пронађу и искључе из саобраћаја. А о неплаћању вињета да не причам - на три км од 'границе' (јер у ЕУ нема више строго дефинисаних прелаза) вас заустављају и пружају длан да им платите 8 евра.
Држава и њена каса су светиња.
Зато су толико уређени, јаки и независни.
Боли их уво.
Јеси ли дошао у његово - јеси, изволи играј по правилима. Распуштеност резервиши за своју кућу, код њих нема јавашлука.
Доминира на фасадама зграда црвено наранџаста боја, куће су им све исте - на два спрата, браон цигле са белом столаријом. Нема превише маште, колико имају много стабала разноразних огромних крошњи. Становници сви махом возе оне романтичне бицикле, таксисте нисам малтене уопште видела (то ми је прво запало за око), а саобраћај није густ.
Не волим да залазим по тржним центрима тзв. шопинг моловима кад одем у неки нови град, не видим смисао нити инспирацију у томе.
Инспирацију сам тамо као и нпр. у земљама Бенелукса имала за куповину чоколада мммммм... Свако вече сам се гушила у њима, сваки пут, ма колико пута ту долазила и остајала по ихахај дана сам испробавала нове и нове слаткише. Није за препоруку нити хвалу, али кад још увек немам ручни соковник на путовањима, тај здрави шећер себи надоместим са најгором врстом шећера. :D :D :D Срећа то није тако често, а шта ћу кад то помаже моме метаболизму. То је као оно што кажу, док возиш обавезно уз себе имај нешто слатко јер ни не приметиш колико си заправо под стресом док седиш за воланом, а кад почну руке да се тресу или концентрација губи, то је увелико знак да је шећер у организму доста опао.
Хахахахаха ми Срби смо специфичан народ, сетила сам се једне полемике... Како у Србији не бисмо дали више од 300 динара за неки слаткиш, а на Западу кад видимо неку ђаконију од 3 евра одмах узимамо. У Србији би пре испсовали све по списку произвођачу и продавцу и отишли кући, а кад смо напољу онда смо џекови. Хахахахаха као ја кад угледам новогодишњу звезду Ферере Роже, свега пар куглица у њој а кошта као цела бомбоњера. О:-)
А шта ћу кад сам дете што се тиче тих ђаконија. :))))))
(почетак октобра 2018те)
Коментари
Постави коментар