Хоћемо ли на југ?
,, ...хајде додај гас, пожури, ноћ је испред нас..."
Надошла ми мелодија и можда не баш
прецизне речи једне лепршаве песме које су биле хит када сам била клинка, мислим у првом разреду основне школе. И онда сам знала на претпоследњем часу да почнем да причам другарима "еј одох после школе да се возим". Ем ја балавица, ем ембарго, ем инфлација, ем бензина ако набавиш у 1 флаши, ти си цар. А не да још имам некога ко би ме возикао колима или мотором јер се мени ћефнуло!
А мајке ми, кад се само сетим... Какве сам имала бубице од најранијих дана.
Боље би било да су ме моји научили да јашем коње него да се ложим на вожње.
- Хало, спаваш?
- Не, рано је, шта ти?
- 'Ајмо на друм...
- Што сад?
- Онако, дошло ми... 'ајде да развијамо по ауто путу.
- Пи8и адреналин?
- АХАМ!!!
- Хахаха... хајде... којег хоћеш?
- Је ли имаш неког новог из оне серије?
- Аман... увек једно те исто, што не промениш бар марку?
- Док не наиђем на оног лимитираног са потписом ВГ не одустајем! Морам бре да сконтам које су све финесе одрађене на њему, по чему је тако специфичан...
- Хаха... добро, чека те. Где си?
- Испред сам, отварај двери, већ сам и сако скинула.
- Оооо озбиљно "гориш"!
А како нећу...
Досадно ми је постало, нема адреналина већ трећи месец а устајале градске приче не могу више да сварим.
Ни навике уиграних људи са којима се срећем.
Ни мирисе њихове више не може желудац да свари.
Од њих може само температура да ми скочи као хормони кад се узбуркају. Зато више ни зиму не осетим, скидам се на улици.
Јеботе само да ја не постанем таква.
Јебеш све.
Фали ми да "гинем" за нечим својим.
А све своје сам изгубила.
Ново нећу.
Нећу.
На спаљеним темељима се нова кућа не диже.
Немам више адреналин да ме дигне и држи данима.
То што заглавим у кафанама до 7 ујутру је ретко. Али 'ајде бар - квалитетно.
Пробере живот људе са којима можеш зоре да дочекујеш.
Лакше ми је на врата ући кад ме сунце дочекује. Не могу више кроз мрак... као гроб тишине да отварам.
Вуку ме даљине.
- Где ћемо, шта куцамо?
- Југ.
- До границе?
- До колоне, онда га окрећемо у кеца назад.
- Важи се.
Јооооој, милине кад не мораш сувишно да причаш... Бацам сако позади, нећу се преобувати у патике, могу бар 1ном да возим у дубоким црним чизмама. А шта ћу кад их волим, пријањају ми, ни та танка штикли од 12 цм ми не смета.
Почиње киша.
Ситна.
Није страшна.
- Гогино?
- Молим?
- Палимо моторе?
- Палимо, севај!
,, ...ко ће где, то је наша судбина...
Возим 100 на сат, волим 100 на сат
не дам силама туге да ме врате уназад,
ноћ је смелија, крв је врелија,
још ка теби ме вуче стара еуфорија..."
Ма хајде бре ово је живот кад знаш да у сваком тренутку можеш на неког свог да рачунаш. јеееееебеш алииии јееееееебеш све оне уштогљене и строго дефинисане, ма ко им ј м више... никако ми није јасно што се коте и постоје кад немају сврху...
Живот је (ваљда) флексибилан да будеш и да ИСТИНСКИ ЖИВИШ СВОЈУ УНУТРАШЊУ СРЕЋУ а не да се обазиреш на сат, календар, околину, комшије и душебрижнике.
Ок бићеш сутра надувен и подболих подочњака на послу, али и то ће проћи.
Исто као и овакав тренутак среће ако га не искористиш.
Ако не нагазиш и не разбијаш брзину - шта си ти?
Лабараторијски мишеви имају садржајнији живот од уштогљених... Боже, ко нама уређује друштвене догађаје... то неко да види, па и хоџа би се прекрстио...
Ко ту све долази...
А ко те онда све вуче за рукав са питањем "а где ћеш?"
Хало бре... од куд вама за право такво питање да ми постављате...
Не сигурно у нешто од строгих планова.
Ко вас све са допуштењем: 8888.
Не псујем само кроз блог, савршено ме заболе 8888 и кад се уживо истресем. Често добијам пецке, али не могу кад је јаче од мене... Трудим се да смањим доживљаје, али брате кад ме дебилизми изнервирају како онда нећу љутњу на тај начин да избацим из себе. Мени нема боље терапије. Боље и да псујем него да палим цигару за цигаром да бих се смирила. Или да пијема алкохол или да нервозу сузбијам великим количинама хране.
Сви имамо неки свој вентил.
Није ни овај мој препоручљив али заболе ме више... ја сам оно најсветије изгубила... а ране су још свеже... жао ми је...
Жао ми је што у нашој Србији има и лепих догађаја, лепих места, ствари али лоших људи... квалитетни или седе у кући или су нас напустили... одселили... отишли заувек...
И ја се питам зашто још увек цупкам у месту.
Или што сам као флегма, кулирам на свој начин - живим без полагања рачуна икоме.
,, ...возим 100 на сат, не дам силама туге да ме врате уназад..."
- 'Ааало бураз, каква је ово песма?
- Стари дует, ви клинци не знате.
- Јаооооооо извини, нисам те препознала од нових бора мицалица.
- Хахахаха 'ајде уживај па се чујемо после...
- ...утиске да ти пренесем. :D
Ето какву ја рају имам.
Боли нас ђон за све, равно до Космета.
Знам да могу "забости" где год а да ми неко не попује "јооој, шта ћеш ту, опасно је, немој"... Само да ја ошацујем леп призор одакле могу да посматрам зору како се буди и растеже из ноћног загрљаја - ту ћу да дремнем. И онда...
Можда свратим на топлу чоколаду са укусом ваниле.
За топлу добродошлицу новом дану и новом јутру.
Прелепа је ова наша Србија!
Ма колико тамна ноћ била.
Надошла ми мелодија и можда не баш
А мајке ми, кад се само сетим... Какве сам имала бубице од најранијих дана.
Боље би било да су ме моји научили да јашем коње него да се ложим на вожње.
- Хало, спаваш?
- Не, рано је, шта ти?
- 'Ајмо на друм...
- Што сад?
- Онако, дошло ми... 'ајде да развијамо по ауто путу.
- Пи8и адреналин?
- АХАМ!!!
- Хахаха... хајде... којег хоћеш?
- Је ли имаш неког новог из оне серије?
- Аман... увек једно те исто, што не промениш бар марку?
- Док не наиђем на оног лимитираног са потписом ВГ не одустајем! Морам бре да сконтам које су све финесе одрађене на њему, по чему је тако специфичан...
- Хаха... добро, чека те. Где си?
- Испред сам, отварај двери, већ сам и сако скинула.
- Оооо озбиљно "гориш"!
А како нећу...
Досадно ми је постало, нема адреналина већ трећи месец а устајале градске приче не могу више да сварим.
Ни навике уиграних људи са којима се срећем.
Ни мирисе њихове више не може желудац да свари.
Од њих може само температура да ми скочи као хормони кад се узбуркају. Зато више ни зиму не осетим, скидам се на улици.
Јеботе само да ја не постанем таква.
Јебеш све.
Фали ми да "гинем" за нечим својим.
А све своје сам изгубила.
Ново нећу.
Нећу.
На спаљеним темељима се нова кућа не диже.
Немам више адреналин да ме дигне и држи данима.
То што заглавим у кафанама до 7 ујутру је ретко. Али 'ајде бар - квалитетно.
Пробере живот људе са којима можеш зоре да дочекујеш.
Лакше ми је на врата ући кад ме сунце дочекује. Не могу више кроз мрак... као гроб тишине да отварам.
Вуку ме даљине.
- Где ћемо, шта куцамо?
- Југ.
- До границе?
- До колоне, онда га окрећемо у кеца назад.
- Важи се.
Јооооој, милине кад не мораш сувишно да причаш... Бацам сако позади, нећу се преобувати у патике, могу бар 1ном да возим у дубоким црним чизмама. А шта ћу кад их волим, пријањају ми, ни та танка штикли од 12 цм ми не смета.
Почиње киша.Ситна.
Није страшна.
- Гогино?
- Молим?
- Палимо моторе?
- Палимо, севај!
,, ...ко ће где, то је наша судбина...
Возим 100 на сат, волим 100 на сат
не дам силама туге да ме врате уназад,
ноћ је смелија, крв је врелија,
још ка теби ме вуче стара еуфорија..."
Ма хајде бре ово је живот кад знаш да у сваком тренутку можеш на неког свог да рачунаш. јеееееебеш алииии јееееееебеш све оне уштогљене и строго дефинисане, ма ко им ј м више... никако ми није јасно што се коте и постоје кад немају сврху...
Живот је (ваљда) флексибилан да будеш и да ИСТИНСКИ ЖИВИШ СВОЈУ УНУТРАШЊУ СРЕЋУ а не да се обазиреш на сат, календар, околину, комшије и душебрижнике.
Ок бићеш сутра надувен и подболих подочњака на послу, али и то ће проћи.
Исто као и овакав тренутак среће ако га не искористиш.
Ако не нагазиш и не разбијаш брзину - шта си ти?
Лабараторијски мишеви имају садржајнији живот од уштогљених... Боже, ко нама уређује друштвене догађаје... то неко да види, па и хоџа би се прекрстио...
Ко ту све долази...
А ко те онда све вуче за рукав са питањем "а где ћеш?"
Хало бре... од куд вама за право такво питање да ми постављате...
Не сигурно у нешто од строгих планова.
Ко вас све са допуштењем: 8888.
Не псујем само кроз блог, савршено ме заболе 8888 и кад се уживо истресем. Често добијам пецке, али не могу кад је јаче од мене... Трудим се да смањим доживљаје, али брате кад ме дебилизми изнервирају како онда нећу љутњу на тај начин да избацим из себе. Мени нема боље терапије. Боље и да псујем него да палим цигару за цигаром да бих се смирила. Или да пијема алкохол или да нервозу сузбијам великим количинама хране.
Сви имамо неки свој вентил.
Није ни овај мој препоручљив али заболе ме више... ја сам оно најсветије изгубила... а ране су још свеже... жао ми је...
Жао ми је што у нашој Србији има и лепих догађаја, лепих места, ствари али лоших људи... квалитетни или седе у кући или су нас напустили... одселили... отишли заувек...
И ја се питам зашто још увек цупкам у месту.
Или што сам као флегма, кулирам на свој начин - живим без полагања рачуна икоме.
,, ...возим 100 на сат, не дам силама туге да ме врате уназад..."
- 'Ааало бураз, каква је ово песма?
- Стари дует, ви клинци не знате.
- Јаооооооо извини, нисам те препознала од нових бора мицалица.
- Хахахаха 'ајде уживај па се чујемо после...
- ...утиске да ти пренесем. :D
Ето какву ја рају имам.
Боли нас ђон за све, равно до Космета.
Знам да могу "забости" где год а да ми неко не попује "јооој, шта ћеш ту, опасно је, немој"... Само да ја ошацујем леп призор одакле могу да посматрам зору како се буди и растеже из ноћног загрљаја - ту ћу да дремнем. И онда...
Можда свратим на топлу чоколаду са укусом ваниле.
За топлу добродошлицу новом дану и новом јутру.
Прелепа је ова наша Србија!
Ма колико тамна ноћ била.
Коментари
Постави коментар