Пречански Срби

Тешка је ова равница, само ветрови дувају а очи сузе ли сузе. 

Срби који су прелазили Дунав и Саву и вековима у назад се ту у сеобама, егзодусима или колонизацијом насељивали у плодно тле Панонске низије, називали су се (и дан данас) Пречански Срби, Срби који су прешли преко воде.

Градили су куће, сојанице, од затечених набијаница преправљали зидове у теже забате. Њима је непојмљиво било како овдашњи етнички народ Буњевци могу да живе у кући "где се ножем може прозор извадити из зида". Ето, тако, видите, ипак се може, чим они и остали народи ту тако вековима живе. 

А ветрови вала сваки дан шибају, као низ највећи тобоган кад се деца спусте, па се залете и лете ли лете, малтене бесконачно. Карпат нам је близу, Кошава се ту и тамо осети. Постоје још и гори, хладнији ветрови... Нажалост, од вајкада због депресивне равни земље и неба (дакле, нема никаквих осцилација око да види, све равно као тепсија), било је много црне хронике у којој се мало па мало неко обеси, најчешће на тавану. Жив, здрав, прав али ухвати га нека сета, меланхолија и са канапом се попне уз дрвене мердевине на таван...

Ихахај колико смо пута чули таквих прича још као деца, па и наши родитељи кад су били деца. То је била хорор прича претходних генерација. 

Срби су се колико толико прилагодили овом поднебљу, из сваког краја Балкана су доносили своје приче, обичаје, ношњу, мешали се међу тамошњим становништвом. На сваких 50 година опет нови талас Срба из свих крајева полуострва (и јопет) дође у равницу. Има једна шала коју рођени Војвођани често, а сада кроз шалу, а раније кроз збиљу, су говорили када су Личани дошли у ове крајеве:

,,Јеб'о вас воз који вас је донео!"

Хахахахахахаха...

А ми млади се данас врло, врло често шалимо на рачун ове реченице, јер је антологијска. Али има у њој истине, ако некада путујете путничким возом, па ако стане између сваког села, може се десити да уђу баш ти стари Личани и Босанци, као да су јуче дошли са својих огромних планина тј. врло, врло гласно причају иако нису сами у возу. Уме та сцена да буде симпатична и смешна, на краће релације. Још ако имају беле зокне и вунене чарапе, а на табанима гумене опанке, на грудима вунени прслук испод сакоа а на глави обавезно капа, е, то је права слика и прилика једне мање етничке заједнице Панонске низије.

Има и симпатичних ствари и сцена. Али има и оних од којих, на пример ко је осетљив као ја, врло често, али врло често заплаче и плаче на сам помен Пречанских Срба.

Они су сироти војевали силом прилика за Угаре а против Срба, ударао је брат на брата. И све то због глупе политике, цртања и прекрајања граница, онда су и били граничари - цариници - крајишници. Топоними више крајина на Балкану управо говоре о томе.

Пречански Срби нпр. нису могли да се настане у Суботицу као град, варош, слободни град царице Марије Терезије чије је и име једно време носио град Терезијаполис. Не, него су могли на периферији, пар километара даље да живе и да се сахрањују. Тада, је на улаз у град стајала расистичка табла да је забрањен улаз Србима, Циганима и псима. 

Данас није више тако, Богу хвала, у 21. веку Суботица се проширила и објединила, вала сви ђутуре живимо.

Постоји мала али лепа, стара православна црква на улазу у град, која је била стожер окупљању Пречанских Срба. Многе старе иконе па и сам иконостас говоре у прилог томе, такође на улазу у град је старо православно гробље...

Што би Стефан Немања, односно Св. Симеон рекао: ,,Чедо моје, погледај докле нам досежу гробља, е до тамо нам је граница Србије..."

Једна грана фамилије су ми староседеоци, Буњевци. И онај прадеда што му ни дана данас не знам име а што је оставио моју прабабу трудну на почетку Другог светског рата... Он је ваљда Мађар, а не би ме изненадило ни да је Мађарски Циганин, они су за време окупације били осиони, страх и трепет за остало становништво. У преводу, бахатост су спроводили. Знам само да је умро баш на мој рођендан, а никада нас није потражио. Ето, на рођендан прве праунуке.

Сад би у Босни рекли "е то је судбина", а новораспрострањени израз који сви за свашта користе би гласио: "ето, карма".

Било како било, није само Србима било тешко. Нису ни Буњевцима цветале руже, вечито су сироти били на мети будала који се мало дограбе власти. Та иживљавања боље да не спомињем... Данас, обично кажу како смо ми на северу модернијих схватања него југ нпр. Нови Пазар, али донедавно је тако и ту било. Ето, сирота моја прабаба је од срамоте, после порођаја, умрла тако млада, јер ју је официр узео против њене воље, остала у другом стању а он нестао, па после са другом засновао породицу.

То су велике и тешке 'срамоте' за срце и нервни систем конзервативних породица. Умрла је јадница, јединица у мајке али је оставила здраву и праву девојчицу - моју бабу, својим родитељима да је боље подигну и васпитају. Чукундеда и чукунбаба су мојој баби после рата пружили школовање, то је било под морање. За књиговођу је баба завршила, али џаба кад није имала везу да је неко угура у канцеларије да ради у вароши, па је у селу радила у апотеци.

Е од ње и кроз њу, мојим венама теку крви Панонске равнице.

А ови остали су дошли из Лике, Босне и Херцеговине, врха Црне Горе...

Дружила сам се са свима, али ови моји 'дођоши' су ми били милији. И никада се нисмо називали Пречанским Србима. Као да је велика печалба, жал, туга у тај назив уткана... 

Заједно смо славили рођења, крштења, венчања, подизање крова куће, крсне славе, испраћаје у војску, па напослетку и испраћај на вечни починак...

Вијорила се тробојка, барјактар је увек био неко најлуђи од момака, и блесав и насмејан и куражан, ког шиба адреналин патриотизма а нама у колони иза изазива широк осмех... 

Ох кад се сетим како смо се веселили, окупљали, радовали, прилазили једни другима... Нико се ни пред ким није устезао, стидео нити склањао поглед. Ја сам углавном била најмања, па сам ето, на кратко у свом животу успела да будем маза и миљеница. Тако сам умела да се поткрадем у нечији загрљај...

Ваљда зато данас као највеће сироче свима трчим у што чвршћи и јачи загрљај... Само молим Бога у себи да те три секунде никада не престану... 

Фале ми, фале ми много моји драги људи са којима сам одрасла. Који су ето, стално били ту негде око мене, ни не слутећи колико је живот кратак и како из дана у дан све више њих нестаје и одлази у земљу црницу.

Волим нашу малу цркву св. Димитрија Солунског у Александрову, односно Шандору како су тај део града крстили још много, много раније, тиме означивши где живе Срби а где суботичка аристократија. Мислим да нема Суботичанина који је ишао на матурску екскурзију у Солун а да тамо није посетио велики храм св. Димитрија, где и јесу похрањене његове мошти. Он јесте заштитник земљорадника, ваљда са разлогом да штити обичан народ овде који је голорук дошао да се прехрани од плодне равничарске земље.

Волим ту нашу црквицу, у њој сам крштена, у њој сам долазила као дете на литургије, после и на венчања, Бадње вече и поноћница на Божић је била под обавезно ту да јој се присуствује. А данас... Трчим у њу чим чујем да је неко болестан или не дај Боже, као сада што смо имали сахране. Ја да умрем од плакања. А вала не умем да се смирим од осећања и сећања. Онда гледам иконостас, иконе, витраже, све као да тражим да ми испричају аутентичну људску причу, обичних људи, паора, који су ту долазили... Јесу ли и они као и ми сада, имали ред туге, ред радости, ред сете, па ред молитве а пре свега захвалности на новом дану и свежем хлебу на столу. 

Не могу да верујем да нема мени драгих људи са којима сам се малтене утркивали "е ко ће пре и ко ће чешће да оде до својих у Босну'', па да после са осмехом и драгошћу једни другима препричавамо како нам је било у "завичају" (а ни з од завичаја, нас су матере родиле у суботичкој болници, али џаба, ето гени причају једну причу у коју се ушушкаш и радо јој се враћаш, као дете пред спавање).

Тешко ми је да одем и за празнике на то наше старо православно гробље... Нажалост кад примим тужну вест, одмах ћу и срце и душу дати деци која су ми јавила да сахрањују свог родитеља тамо. Опет још један од нас оде...

Али кад угледах данас плаве љиљане... Љиљани су Богородичино цвеће, по хришћанском предању а и Босанци га својатају на свој грб. Кад сам их угледала испред познатих плавих очију... Дословно сам се распала од плакања. Али дословно. 

Ваљда сва ова тескоба, затвореност, глобална хистерија, приче, наслеђа која иду с колена на колено, сеобе у мојим венама, све се то слило у тај један призор који је био мој окидач за сузе.

А сузе су лек.

Благословен је онај ко може стално да плаче јер нити гуши себе, нити гута тугу нити има јаке мигрене. 

Плакала сам као киша, и гласно изговарала: ,,Је ли куваш кафу?", реченица која је донедавно мени упућивана а сад мук и тишина. Месецима, месецима... 

А уствари то је стандардни поздрав Пречанских Срба. Само дај да се дружимо и да воду скроз заменимо за 5-6 кафа дневно. Док нпр. прави Суботичани питају обрнуто (и јесте мало уврнуто за неког ко долази са стране па му буде непријатно како да одговори и реагује): ,,Нећеш кафу?"

Е то су неке ситнице по којима се разликујемо, ми гласно тражимо кафенисање и дај одмах с ногу наврати госта или гост улази, долази ненајављен јер смо тобоже као неки род (а капи заједничке крви немамо, ма ни тазбинских веза, само географски јесмо са истог поднебља). Дај одмах ракијицу, здравицу, куцање, гледање у очи, осмеси и заборав... Заборав јебени, да је ово све само један мали трен среће.

Само један.

Мали.

Мрвица једна мала.

Која се више никада неће поновити. 

А не знаш, јебено не знаш када и да ли ћеш опет видети те очи миле, драге и пуне живота.

Да ли ћете се опет громогласно смејати, назвати неког нашег трећег да се зезамо па да одмах уговоримо неко весеље, излет, камповање, роштиљање, ражањ... (вала ја увек била нека водоноша или веганка која спрема салату). 

Али опет све то на страну:

Оно најбитније је - да смо успели у овом кратком животу бар мало да се дружимо. И то у аманет оставимо, да се никада не заборавимо.

А да заборавимо све увреде, псовке, сујете, егоистичност...

Живот је прекратак а тренуци су ситнице за које се живи, дише, уздише, бришу сузе кад навиру сећања. 

Много касније, ко преживи, схвати да се треба радовати ситницама. Никада али никада не нечему крупније, јер како она стара пословица каже:

,,Где ти пуно обећају, малу торбу понеси."

Као наши Срби кад су дошли у Војводину - са једним самаром, кесом у руци. И ено их, редовне куће и имања стекли.