Је ли куваш кафу?

Гласно, гласније, прегласно сам данас ја на сав глас три пута то рекла, чим сам скренула иза ћошка... 

Када сам угледала бели мермер...

Плави љиљани. Богородичин цвет.

Уклапа се. 

Уз очи.

Плакала сам и ридала због свега што ми се накупило ових дана, недеља, месеци... Нема више заустављања, наглог враћања у рикверц, фрајерски да ми пресечеш пут кад возим ролере, па да дрекнеш пола града да те чује:

,,Ко кува кафу?". 

Превише и предуго сам ћутала, правила се да ме ништа не погађа, да ме ништа не дотиче, а од свега тога сам имала кошмаре и кошмаре које сам преточила на папир, ни сама не знам колико сам за ово кратко време руком исписала роковника и дневника. Премного, премного... 

Немам, немам више коме да се проверим, да се изјадам, да му сатима и сатима причам, да лежимо на леђима и гледамо звезде и небо, па да опет такве маратонске дуге разговоре изнова и изнова сутрадан ако треба и прекосутрадан - поновимо! Са свом оном безазленошћу што је остала, то једно мало зрно дечје које смо успели вешто да сакријемо од свих људи и година. 

Сви моји су горе отишли. Сви које сам радо а тако кратко грлила и љубила. Немам, немам више ни крај кога да се ушушкам кад дођем са пута, да знам бар да ме нечији загрљај чека или ујутру моја Вука са својом њушком да ме буди. Па да ми кажеш: ,,Од кад моје маме нема, ти ми најбољу белу кафу спремаш!", мислим се, па како нећу умети направити "по мери" кад су наше преткиње биле нераздвојне... Eee Босна... Шта'ш друго знати, него с мераком приставити! 

А ја сва радосна што сам поранила и уграбила тек свеже помужено млеко. Ах лепи дани и јутра панонским сунцем обасјани... 

Али... 

Ја нисам умела да читам "знакове поред пута". Нисам могла а ни хтела да дешифрујем толико "случајности" 10 месеци пред испраћај на вечни починак. Као пргаво маче у себи сам била, ни сама не умем себи да објасним тај осећај, зашто сам се 'отимала' и порицала да све има свој знак, важење, поруку, поуку, тумачење, објашњење... Или је и то био предосећај у неком облику, мени непознат и стран, или је опет била у питању емотивна интелигенција, када емоције много пре нас свесних "виде" шта ће се десити и шта нам долази у сусрет. 

Нервозна, јако сам нервозна била. 

И тако сваки пут. 

Кад мој неко треба да оде Богу на истину. 

Ваљда и ја "то нешто" у ваздуху предосетим па ми враг не да мира, већ ме к'о уз клинац тера да се покажем у најгорем светлу уместо у најбољем... да ме бар по добру памте кад се већ морамо растати занавек. На овом свету. Полувреме ће бити на Оном. 

Зато после плачем као киша, како је могуће да последње месеце нисмо још лепше провели. 

Зашто, зашто сам ја... И ја, и ја сам крива што сам била дигла нос на неке ситнице... Али... 

Али купила сам пред повратак тако лепу тиграсту црну хаљину, за први наредни одлазак у кафану да имам... И ето, зашто баш црна... Као да су моја подсвест, очи и руке знале... Шта ме заправо чека кад се вратим. Црно. И без музике и наздрављања. 

Зато сам данас на коленима док сам палила свећу говорила као ма'нита: ,,Зашто, зашто ме ниси спречио?! Зашто..."

Имала, имала сам и ја грешке, јесам, имала сам их и знао си које су, али једино си ти могао да ме спречиш! Једино ти... Једино ти... Теби и твом суду сам веровала, кад си рекао да се повучем, ја сам се повукла и отишла 5.000km далеко. Док нисам испунила оно што сам себи зацртала после студија. Морала сам, морала сам толико далеко да одем. Иначе никада жељу која је толико дуго изгарала што због паузирања, што због неправде не бих успела да задовољим и себе саму 'пронађем' и припитомим. Морала сам толико далеко да одем. То ми је био спас у ком сам пливала као видра. Тамо сам заиста пронашла свој мир, своју сврху, своју душу међу брезама а које смо тако имали много у нашем селу... и огромних руских шарених марама, као што је моја баба носила. Осећала сам се у целој Руској Федерацији као да сам у мамином и бабином загрљају. Заиста сам била срећна. Тамо грешке није било. 

Ја се само надам да заправо не постоје грешке у корацима, да нас ипак води нека невидљива рука за наше неко сутра више и боље добро. И да је ово све било довољно, па макар било мало и кратко, као да је на кафену кашичицу сервирано. 

Да не морамо да се кајемо цео живот, него, ето сад, мало док су ране свеже, па сам себе ждереш, сузама и жалиш и окајаваш грехе и пропуштено време а и прилике које су биле ту, одмах на дохват руке. Зашто нисам ово, а могла сам оно...

,, - Наравно да пијемо! Коју ћемо домаћу, босанску, турску? 

- Ааааааа па, Тићо, широке си руке данас, дај да те искористим!

- Е бено блесава... Хоћемо по кајсију?

- Њу никада не одбијам!

- Ал смо је на оној прослави слистили... Ја једва 9 комада а ти 28.

- 'Ајде немој лагати, од куд ја толико?

(осмех, смех па смехотрес)

- Јадан ниси више могао бар да заокружиш, просуо си у саксију преостале 2.

- Хахахахахахахаха срећа имам тебе да бројиш па и да пијеш са мном.

- 'Ајде уздравље још година 100!

- Само да си ти мени срећна и здрава!"

Пречански Срби.

Срби преко реке, Дувана и Саве. 

Дај гласно и само радосно. 

Боли нас уво за све. 

А смрт што вреба около то никоме ништа. И само у једном трену на тебе прст покаже и паднеш...

Умирали, гинули су и раније, у много горим условима, па су опет били весели, певали песме и пили наш чаробни напитак - ракију. 

Очигледно имамо доста сличности са стрип јунацима Астериксом и Обеликсом.

,, - Донећу ти бели сет филџана, обећала сам још ономад и баби... Из Сарајева.

- 'Ајде, ко пре до Босне, он доноси?!

- Може, договорено! "

Само...

Како ћу сад у њу да сервирам белу кафу. Ипак је њу највише волео. 

Мораћу са оним дубљим ибриком.