Цензурисање приватног живота

Мишљења су различита као и укуси као и људске ћуди. Свако према свом афинитету користи себе у виртуелном свету, да се прикаже добрим, још бољим, неретко и мангупски да не кажем опаким, али све је то пуста жеља ега да се допаднемо већини. 

То је немогуће а понајмање преко деце и њихових фотографија. Имам пријатеље који малтене од зачећа детета па до првог буквара фотографишу своје наследнике. Лично, не волим то... Не подржавам...

Десило ми се да на улици препознам децу својих виртуелних пријатеља иако им никада ни у кућу нисам дошла, нити упознала  породицу. Толико често постављају слике и локације на којима се крећу да их је немогуће не запамтити. 

Лично, не волим то... 

Не волим ни своје актуелне фотографије нити догађаје на које идем да одмах качим, 'шерујем' тј. делим на мрежама. Радије сачекам да ми се сви утисци слегну па онда бирам са осмехом шта ћу да поставим јавно. Често то буде и две недеље касније, месец дана а некада и по годину дана касније. 

Деси ми се да родбину збуним са фотографијама, мисле да сам на неком далеком путовању а ја заправо лежим у свом креветићу и само шибам слике и описе, ох па то ми је омиљена работа. Шта који враг има неко да зна где се ја заиста у овом тренутку налазим и шта радим, што кажу, најлепше ствари се раде offline а тек то не умем да дочарам. То је старо правило, и не треба се утркивати сам са собом да то прикажеш свима како оно заиста јесте фантастично, јер нећеш успети. Можда само 100ти део те чаролије дочараш. А можда ни толико...

Исто тако, ранијих година, се често дешавало да моју маму одмах зову људи који виде да сам ја нешто објавила. Те да честитају, те да питају нешто радознало, те да ме критикују, те да потврде сумње "шта са оном песмом поручујем". Ја више пролупала поред њих. Аман заман, не мора ништа да значи а опет може да буде.

Друштвене мреже служе да се забавиш, размениш информације, нашалиш, тугујеш, поделиш и љутњу и разочараност али никако да представљаш свој живот у потпуности овде. Мог живота ако има 5% на свим мојим профилима, неке сам морала да отворим због посла и сарадника а у некима заиста уживам, све у свему, више волим да од тога свега направим свој виртуелни дневник, па кад једног дана будем листала да могу сама себи да измамим осмех, а не са грчом у стомаку да се сећам и питам се шта они са друге стране екрана мисле или ми слуте...

Раније сам радо делила слике и информације са путовања која сам добила на иностраним конкурсима, и на томе сам презахвална и препоносна, срце ми је као планета велико кад се само сетим... Али опет то је у домену пословног, професионалног усавршавања, ето поделила сам информације и утиске, можда некоме послужи да сутра и он(а) исту бајку доживе као ја, никада се не зна која информација злата вреди. 

А приватна кретања, свакодневне догађаје не волим да делим... Најчешће ни не забележим фото-објективом. Немам навику, радије уживам 200% очима него што ћу шкљоцнути, таква сам просто, желим сваки тренутак свог живота да упијем са свих 5 чула а успомена ће нека већ остати... Да ли нека марамица, нека флека, неки ожиљак, неки мирис који мозак никада неће моћи да заборави, нека мелодија у позадини док таласи ударају о гребене...

Увек се нешто нађе.

Ништа не може у потпуности да се заборави нити да се избрише. Увек постоји неки доказ... Да ли код нас или код друге стране, траг ће нас водити... 

Прошла година је вала међу мојим пријатељима била прави бејби бум, а како је кренула и ова, Богу хвала, неће се ништа променити по том питању. И опет кажем, слава Богу, кад су такве ствари и новости само нека се ништа не мења, бар овако да остане да нам се деца рађају и нека напуне ову земљу. Нема ништа лепше и радосније од новорођенчета... Ништа лепше и ништа нежније... 

Дао Бог да свако дете буде срећно и окружено са породицом у којој владају здрави односи, а то се не може пренети и доказати кроз друштвене мреже... Ту су најчешће будале жељне доказивања, а понајмање нормални родитељи. Свако неку своју фалингу носи и прикрива, наравно да је неће другима приказати, а и нема потребе, реално говорећи.

Искрено, ја не постављам ни слике свог љубимца а камоли да ћу слике деце. Мени је савршено кад чујем неке познате личности које кажу, да новинари нису објавили ни тачно име њихове деце а камоли фотографију. То ми је за велики риспект! Капа доле!

Ти, који су заиста под будним оком јавности ниси објавио слику са рођеним дететом а камоли да су други то урадили уместо тебе - је за мој појам, дивно. Или за одраслу децу државника, ретко ко зна где су и како се крећу по свету, мени је то фантастично, као у филмовима о Џејмс Бонду, водиш своју политику и боли те ђон ко ће шта рећи. Што даље од јавности, ти си срећнији. Али онако од истински срећан а не 'фејк' тј. лажно, лицимерно зарад лајкова. 

Зато...

Само неке неутралне слике и објаве, које ни не приказују простор где обитаваш а камоли бића која волиш највише на свету, јер поента је да волиш и уживаш у тој драгоценој љубави а остали људи ће свакако без твојих објава да наставе да живе своје животе. Љубав не траје дуго на земљи, зато треба сваки моменат искористити и усрећити људе којима је заиста стало до тебе. А остале... ко шиша. 

Иди и купуј бејби опрему.