Чувар снова

Осетила сам сваки пут кад си ме призивао и дозивао.

Жестоке кошмаре сам имала ноћ за ноћ кад си отишао. Стално сам сањала да ме силује... oнај од ког си ме заштитио пре пар година... Пружио си ми уточиште, заштиту, загрљај, дом, љубав, пажњу, најнежнију нежност... 

Нико у граду није смео попреко да ме погледа, знали су да си ти увек ту негде а мени није пало на памет да ти спомињем друге мушкарце, довољно је било ужасних сцена. Хтела сам у миру да се крећем и возим ролере по целом граду у малом белом шортсу. Па и међу свим тезгама на нашем бувљаку да се провлачим радосно, као кад се деца играју вије, водила ме је непроценљива слобода да радим шта год да хоћу, да ми ништа није забрањено, да не постоје правила нити наређења, и све је тако смешно и безазлено, а ја осмех нисам могла да зауставим и да сам хтела.

Зато ти по најјачем сунцу долазим у белим хаљинама. Жао ми је не могу другачије, угуши ме било која друга боја, евентуално зелена хаљина јер знам да сам у њој најлепша - обиље повратних информација никада није изостајало. На сваки празник који је посвећен Св. Јовану се потрефи да ти долазим, а не само 11.09. 

Дупла јединица... кажу да је то број анђела.

Није ми било тада тешко да корачам у балетанкама до краја града. Нигде никога у подне, недеља, вероватно сви већ за трпезаријским столом, једино ја са марамицом у руци и препуних сузних очију. Душа ми се растајала а речи нису навирале да ти приповедам шта ме мучи и тишти. Сам Бог је ово моје мало тело носио о невидљиве нити, ја другог објашњења немам.

Кајала сам се зашто те последњи пут нисам загрлила и пољубила.

Кајем се још увек.

А тад замало нисам умрла од туге и гриже савести. Ти си хтео опет све са мном а ја сам та која се дрзнула, брецнула и отерала те у три лепе. Боже Господе, па ни на крај памети да нам је то последњи сусрет у животу. Кад се само сетим твоје радости јер смо се напокон опет видели, јер је и теби била тешка и конфузна прва половина 2020. године, али опет некако ти се у секунди вратила радост и срећа дечака плавих очију који ми каже: ,,Е доста је било путовања, остани код куће." 

И прошли пут си је изговорио али тихо и стидљиво на столици крај шпајза, седиш стиснуто и цупкаш, као да се бојиш да те не казним, не опалим шамар због тих речи. Мало је рећи да сам била затечена, зато нисам реаговала. Само сам те благотелећи погледала и спустила послужење на сто.

Али овог пролећа си био громогласан. А ја још бунтовнија. Киптала сам од неискаљеног беса, од куд ти право да управљаш мојим временом...

Прзница.

Дете била, дете остала. 

Можда сам пред другима зрела девојка, али пред тобом бар могу да скинем маску.

Али поруке о теби су ме сломиле, преполовиле. Данима сам се немо кретала по стану па станем, па гледам у једну тачку, па се ослоним на пулт. И тако богаоца питај колико минута ништа не радим, само зурим у једну тачку, ослоњена са обе руке. Није могао мозак да се сабере и појми да си отишао Горе.

Одем на базен, прележим цео дан на лежаљци. А раније ме ниси могао истерати из воде. Колико си ми пута скренуо пажњу да пазим на повређене нерве испод лопатице, а сада, овај пут, на те исте лопатице сам по цео дан ослоњена. Падне мрак, ја и даље лежим и гледам ко пролази, ко долази, нит сам гладна, нит жедна, нит сам изгорела, ма права сам особа за пожелети! Ништа не иштем, сем мира и тишине.

А поред мене непрочитана књига "Пријатељи заувек". Вучем је још од кад смо се чули последњи пут, пред мој одлазак у Босну на месец дана. Колико сам тамо трчкарала којекуде нисам стигла поштено ни дневник да пишем, а камоли да прочитам једну књигу од тричавих 300 страна.

Вучем је са собом где год да пођем а појма немам каква је садржина, је ли има неке везе са нама, да ли могу неку паралелу да повучем, бар 1/10 да нам се поклапа...

Махинално сам убацила у њу обележивач. После пар месеци је ипак отварам, а оно... Обележивач стоји ни мање ни више него на дијалогу који смо ми водили пре 3 године. Ајме, да ли је ово могуће?!

Православни оци говоре, да ко верује у случајности негира постојање Бога (илити више силе којој не можемо да се одупремо ако већ нешто пошто пото мора да се деси) и дарова, благослова које нам је само Небо припремило. Приредило за више добро наше душе.

Јесте некада патимо, као да су нас у жив пакао бацили, а некада је то заиста мелем за рану или звонце које нас продрма и пробуди из уснулих снова, који врло вероватно ничему не служе нити игде воде, односно бар не у добром смеру за нас.

Много ме је претходна година променила. Почела сам и са цвећем да се играм. Зато доносим сваки пут најразноврсније букете... Заиграм се, сетим се како су наше жене раније имале препуне баште најдивнијег цвећа, нажалост мене нико томе није научио. Нико ме није научио кад је превише воде, да ли се заиста цвећу тепа и певуши, када који витамини годе, када и како треба пресадити цвеће, срећа имам једну женицу на пијаци која има стрпљења па ми она сваки пут да неки нови савет. А тек какву кућерду она има, памет да ти стане, сви балкони су препуни најбујнијег и најшаренијег цвећа. Ово је шачица биљки које она изнесе да продаје, какве тек лепоте код куће гаји.

Тачно се види да се свему мора прићи са пуно љубави као да је жив човек у питању. Мада... Сви смо ми људи а мало ко је човек... Много је пајаца и глуперди које ће радосно да скакућу као дворске луде, не били бар на секунд били примећени, плаћени, или чак и украли туђе нешто само да се они спасу. Али џабе све, то Онај од горе све гледа. Као у филмовима о Другом светском рату кад се дежурна и куражна будала издвоји из колоне у логору смрти да својевољно целива руку генералу, еј бре, главном џелату живота и смрти?! 'Ало бре, лузеру?!

И наравно, онај 'ладнокрвно вади пиштољ и посред чела идиоту пуца у лобању. Љуби, љуби скуте другима. Тако бива и на другим примерима у животу. Губиш себе, губиш своје ја, губиш свој живот.

Доста ли је таквих. Тако дуго сам изолована, а к'о уз клинац само такве пајаце срећем.

Кад дођем до тебе не смем дуго да се задржавам, некада се уплашим својих емоција, некада мислим да сам сувишна, некада да сам умислила да си ме заиста тражио... А после почетних кошмара баш сам почела често да те сањам, и то су најлепши сни, опет идемо свуда, којекуде Србијо, не питамо пошто је. Праскозорје те увек однесе. А ни прозборили нисмо. Нисам ни осетила онај твој јак, најјачи загрљај. Само немо да бдијеш нада мном док сам ја ушушкана под јорганом.

Ти си мој 'хватач снова' ког многи сада набављају, да би држали изнад кревета јер се верује да неће имати кошмаре док спавају. Ето, сто пута смо срели Индијанце који су их продавали на шеталишту на Палићу, али ни помислила нисам икада то да купим.

Не бар док си уз мене.