... Сарајево, љуууууубави моја!
Куцам документа, гледам на сат, календар... да ли да проверавам мејл сандуче...
Другарица ми каже: ,,Знаш како Руси кажу, немој се секирати, то је твоја судбина!"
Ич те сестро не разумем али 'ајде да се не секирам. А мрзим ту реч судбина, никада је нисам схватила. Питала сам пар њих да ми је објасне у ком контексту се употребљава али никада нисам схватила. Шта ако неко после велике љубави разведе се и наједном улети у нови брак - то је судбина? А како знамо да је то судбина? Је ли то нешто предвидиво? Шта она носи, добро или лоше? Који клинац то значи? Мени је од тога мука, а поготово кад кажу оно да је испод планине а теби је суђено, доћи ће ти. Да. Баш видим. И милион пута сам тако то видела.
Боље да не улазим дубље, само ће ме глава заболети.
Настављам даље да радим, музика наравно иде у позадини, шлагери... Буквално али буууквално у тренутку кад иде стих од Кемала Монтена ,, ...Сарајево, љубави моја..." мени на екрану стиже обавештење да ме чека превоз за Сарајево и позив да учествујем на тамошњем дијалогу. Господе Боже, нисам стигла ни да се најежим!
Само ми срце почиње убрзано да ради, сетим се бабиних речи од пре тачно годину дана кад ми је рекла да ћу тамо отићи и да јој са Баш чаршије донесем филџан и шољице, паралелно ми кроз мозак пролеће "мамин сан о мени" и мој сан када је њена душа, по православним предањима, напустила овоземаљски свет...
Ок!
Пакујмо се!
Омиљене стварчице иду са мном, о час посла сам спакована и сад могу на миру да кулирам... сумирам утиске... размишљам јесам ли све обавила по обичају пре пута, шта ћу пре подне морати да обавим по Бгд пре коначног поласка за Сарајево... и то је то. Крећемо!
Мени су путовања досадна, углавно себи 'наредим' да спавам, а и онако имам проблема са здрављем, боље сваки минут да искористим за сан. Е али кад смо прешли Дрину... то је већ друга прича. Закуцана за прозор гутам очима природне лепоте!!! Како је овде све мирно и питомо... да не кажем сиромашно... не дај Боже још сиромашније, доста је беде на овим просторима.
Чула сам за то место, Вогушћа, и никако ми није јасно зашто смо преко њега ушли у Сарајево. Тако је малено место, разбацано по брдима, нисам ни стигла да га сагледам редовно. А једва сам научила правилно да изговарам тај назив.
А Сарајево... прееее-лееее-пооооо!!!
Одушевљена сам!
Није ни налик у песмама, севдасима или некој YU легенди. Ја сам га бар другачије доживела. Нема превише људи на улици да кажеш да је гужва, аутомобила има доста али нису ни приближно луксузни као у српској престоници. Као прво стално сам тражила то нешто што имају главни градови, и упорно колико год да сам вамо и тамо пешачила или завиривала нисам нашла ТО НЕШТО, ТУ НЕКУ УДИЦУ. Толико је један миран град, ма какав наш Нови Сад или Суботица, ни приближно. О поређењу са Београдом - ни говора нема. Баш, баш сам још изненађена том питомошћу. Пре бих га могла поредити са једним Алексинцем (градићем изнад Ниша).
Нема лудила, мафије или глуматања мафије, људи најопуштеније шетају, причају, можеш са сваким започети конверзацију, нема толико као што причају фераџа тј. тог радикалног ислама, муслиманке су лепо обучене, покривене културно и то је то. А лепе као сан... Људи се најнормалније крећу, шетају, једу сладолед, пуше, деца трчкарају по парковима...
Мој је проблем што нисам имала времена због згуснутог пословног распореда да упознам град како сам замислила (имајте у виду да сам ја теееешки авантуриста који ће се попети свуда, док на главачке не преврне све око себе). Жао ми је што због своје сатнице нисам никако успела да се ускладим са сатницом чувене жичаре изнад Сарајева, која је сада баш прорадила после 25 година, први пут после рата. Житељи су изузетно али изузетно на то поносни.
А жути транвај... како га је лепо чути у позадини... Као у Мерлиновим песмама. Основно је средство кретања од тачке а до тачке б по граду и околини. Једном сам га користила са другарицом, кад смо у 6 ујутру устале да бисмо се попеле изнад града да гледамо како га јутарњи зраци сунца умивају и буде котлину и реку Миљацку. Она је била јесенас ту, причала ми је како је чаробно тада било док се пењала до чувене Жуте табије. Измаглица свуда, полако се диже изнад града и гробова док она иде на врх брда.
Оно што ме је мало зачудило у односу на наш нпр. јужни део Србије је што занатлије и ситни трговци своје дућане не отварају са првим зрацима сунца. Сви после 9 ч. отварају радње. Али зато кафићи који на Баш чаршији послужују домаћу турску кафу или чај, раде од ране зоре. Е то је прави доживљај, онако потпуно са мераком, сести испред кафића на те ниске столичице, хоклице и вратити се на трен у средњи век (само што у средњем веку девојке нису смеле да седну равноправно са мушкарцима на сред улице да испијају напитке). Имале смо мали кикс кад смо селе у кафић... наиме на другој страни терасе седела је велика група младића, њима је ишло јако у очи сунце и покушали су да развију сунцобран. На шта смо нас две, са друге стране терасе реаговале, јер смо ми баш зато ту селе због јутањих зрака (хладовина од спорног сунцобрана би пала и на нас, што по нама, није била поента). Кренули су да ваде маст том момку што је хтео да заклони сунце, типа "ааааа девојке су те убиле", "хахахаха женско слуша", "хахаха хоћеш ли смети да се склониш икада у хлад". На шта је он прокоментарисао: ,,Готов сам." Елизавета и ја смо се само погледале и схватиле - попиј кафу и бриши. :))) То је тај наш менталитет патријархални + та нека исламска затвореност, где нити они изводе девојке нити се мешају нити комуницирају са странкињама, јер их одмах друштво због тога прозива. Али никакав инцидент због овога није испао, све је испало на крају симпатично, 'адје де бре, па ипак смо крочили у 21. век, толико смо бар флексибилни...
Јест' мени баба рекла да јој донесем одавде џезву са све филџанима, и јесам, то сам прво пазарила чим сам крочила и угледала у Бруса безистану, нисам ни питала за цену. Знам да у Босни ништа не може бити прескупо, овде је нижи стандард. Добила сам чак на поклон и кашичицу од чистог сребра са зеленим каменом, позади угравиран и благослов на арапском.
Баш сам причала пријатељима, да сам се осећала као да сам се телепортовала на Блиски исток.
Ох, кад сам ту почела да купујем...
Угледала сам симпатичну шарену лулу, налик наргили, али ова је практична. Заиста је димензија луле, може се свуда носити и користити. Није баш препоручљиво обичан дуван ставити... ужасан смрад буде, мора нешто егзотично да се запали. Баш као и са правом наргилом.
А срееееебра, накита, мааааааајко мила... ја више нисам знала где пре да погледам, шта да пробам, а шта да узмем за себе... Све ми је било прелепо, фантастично, фасцинантно! Осећала сам се као у оним бајкама о Багдаду. Све ми шећер падао од толиког избора по излозима и дућанима. Рахатлука сам исто накуповала, гушила сам се у баклавама и туфахијама, питу сам само једном успела да (стигнем да) пробам. Од тиквица. Мммммм... њами њами... топла препорука! Ја не бих успела ни за 30 година такву да направим!
Затим... исковано у сребру огледалце и чешаљ... МОМЕНТАЛНО САМ УЗЕЛА један комплет, али моментално! Толико шара и гравирања на дршкама, иглицама од чешља... ја нисам могла да одолим!!! Ово сам све имала, са свим овим сам одрасла, али та силна сељења... немам појма кад је то све у једном тренутку нестало. Зато сам сад без превелике калкулације узела - себи! Донесем ја тако више сувенирчића, ко се затекне у мојој близини првих дана по повратку са пута, добиће поклон, иначе 3. дан... немам више ништа за поклањање. :)))) А од куд знам како и зашто је то тако, код мене све то муњевито циркулише, а и искрено немам простора где би све то држала, морала бих цео стан и све зидове у њему да попуним са полицама да бих могла све успомене са путовања да складиштим.
Али најлепша успомена је: СЕЋАЊЕ. То вам нико не може одузети.
Како Св. вл. Николај каже: ,,Што ти лопови могу украсти и мољци појести, није вредно".
Питали су ме неки да ли примећујем разлику у односу на раније Сарајево, рекох, не, ја сам ту први пут дошла. Баш је о томе један од колега учесника Балканскога дијалога говорио, како је ту било много Срба и Јевреја пре рата, интелектуалаца, лекара, предузетника, трговаца, али да су они сви или протерани или убијени, а ови садашњи житељи су заправо простодушан народ сишао са брда у град. Не знам, мени је у сваком случају било пријатно. Била сам пријатно изненађена када сам угледала две старе православне цркве у центру града. Њихова унутрашњост је тек фасцинантна... не умем је објаснити, види се огромна прошлост на сваком кораку... има доста и честица изложених. <3 <3 <3
Вреди, све вреди, видети и доживети. И отићи у највећој тишини са миром у души и испуњеним срцем, као да сам имала утисак да сам благословена од предака када сам се поклонила светитељима у богомољи.
Предивно... предивно...
Једно вече сам успела да се прошетам са родицом, добила сам и од ње неке смернице али авај, нисам стигла све да видим... мораћу у приватну посету следећи пут да дођем и то обавезно без икакве журбе. Јер реч журба у овом граду не постоји (веровали или не). Мој темпо је другачији, одмах помислим на Бгд не знам зашто... а рођена сам Суботичанка, и највећи део живота ту провела... живим ја по 'лалински' кад је у питању јело, сат времена се не дижем од стола, у томе јако волЕм да уживам. Или у гледању пејзажа или кад пада киша како се природа око мене мења... само наједном утихнем, као да сам отишла у другу димензију, не региструјем је ли имам неког поред себе...
Толико ми је драго да сам успела са њом да се баш овде видим! <3 <3 <3 Виђале смо се и сретале на породичним окупљањима под Озреном а сада пословно се сретнемо у истом периоду овде - па да смо се данима договарале, не бисмо успеле! И наравно, завет дале да ћемо се опет срести у овом делу Балкана али - следећи пут нанулама да клепећемо по мостарској калдрми. <3 <3 <3
Ох да, умало да заборавим!
Чувени сарајевски ћевапи!
Фантастични су, мекани, укусни, нису презачињени, чак их је мој желудац без проблема сварио.
Иначе не једем месо, али сам последње јутро пред пут отрчала до центра на ћевапе. Топла препорука ,,Код Жеље" раде од рана јутра (и служе домаћи кајмак и домаћи јогурт са села - видећете, поручиће те још коју чашу тог дивног напитка), веома су брзи са послугом и срдачни су изузетно. Уосталом као и све Сарајлије.
Ја сам се растопила кад ми женице кажу: ,,Душо..." <3 <3 <3
Мене су дефинитивно купили за цео живот!
И једва чекам да се поново вратим!
И то врло радо!
Другарица ми каже: ,,Знаш како Руси кажу, немој се секирати, то је твоја судбина!"
Ич те сестро не разумем али 'ајде да се не секирам. А мрзим ту реч судбина, никада је нисам схватила. Питала сам пар њих да ми је објасне у ком контексту се употребљава али никада нисам схватила. Шта ако неко после велике љубави разведе се и наједном улети у нови брак - то је судбина? А како знамо да је то судбина? Је ли то нешто предвидиво? Шта она носи, добро или лоше? Који клинац то значи? Мени је од тога мука, а поготово кад кажу оно да је испод планине а теби је суђено, доћи ће ти. Да. Баш видим. И милион пута сам тако то видела.
Боље да не улазим дубље, само ће ме глава заболети.
Настављам даље да радим, музика наравно иде у позадини, шлагери... Буквално али буууквално у тренутку кад иде стих од Кемала Монтена ,, ...Сарајево, љубави моја..." мени на екрану стиже обавештење да ме чека превоз за Сарајево и позив да учествујем на тамошњем дијалогу. Господе Боже, нисам стигла ни да се најежим!
Само ми срце почиње убрзано да ради, сетим се бабиних речи од пре тачно годину дана кад ми је рекла да ћу тамо отићи и да јој са Баш чаршије донесем филџан и шољице, паралелно ми кроз мозак пролеће "мамин сан о мени" и мој сан када је њена душа, по православним предањима, напустила овоземаљски свет...
Ок!
Пакујмо се!
Омиљене стварчице иду са мном, о час посла сам спакована и сад могу на миру да кулирам... сумирам утиске... размишљам јесам ли све обавила по обичају пре пута, шта ћу пре подне морати да обавим по Бгд пре коначног поласка за Сарајево... и то је то. Крећемо!
Мени су путовања досадна, углавно себи 'наредим' да спавам, а и онако имам проблема са здрављем, боље сваки минут да искористим за сан. Е али кад смо прешли Дрину... то је већ друга прича. Закуцана за прозор гутам очима природне лепоте!!! Како је овде све мирно и питомо... да не кажем сиромашно... не дај Боже још сиромашније, доста је беде на овим просторима.
Чула сам за то место, Вогушћа, и никако ми није јасно зашто смо преко њега ушли у Сарајево. Тако је малено место, разбацано по брдима, нисам ни стигла да га сагледам редовно. А једва сам научила правилно да изговарам тај назив.
А Сарајево... прееее-лееее-пооооо!!!
Одушевљена сам!
Није ни налик у песмама, севдасима или некој YU легенди. Ја сам га бар другачије доживела. Нема превише људи на улици да кажеш да је гужва, аутомобила има доста али нису ни приближно луксузни као у српској престоници. Као прво стално сам тражила то нешто што имају главни градови, и упорно колико год да сам вамо и тамо пешачила или завиривала нисам нашла ТО НЕШТО, ТУ НЕКУ УДИЦУ. Толико је један миран град, ма какав наш Нови Сад или Суботица, ни приближно. О поређењу са Београдом - ни говора нема. Баш, баш сам још изненађена том питомошћу. Пре бих га могла поредити са једним Алексинцем (градићем изнад Ниша).
Нема лудила, мафије или глуматања мафије, људи најопуштеније шетају, причају, можеш са сваким започети конверзацију, нема толико као што причају фераџа тј. тог радикалног ислама, муслиманке су лепо обучене, покривене културно и то је то. А лепе као сан... Људи се најнормалније крећу, шетају, једу сладолед, пуше, деца трчкарају по парковима...
Мој је проблем што нисам имала времена због згуснутог пословног распореда да упознам град како сам замислила (имајте у виду да сам ја теееешки авантуриста који ће се попети свуда, док на главачке не преврне све око себе). Жао ми је што због своје сатнице нисам никако успела да се ускладим са сатницом чувене жичаре изнад Сарајева, која је сада баш прорадила после 25 година, први пут после рата. Житељи су изузетно али изузетно на то поносни.
А жути транвај... како га је лепо чути у позадини... Као у Мерлиновим песмама. Основно је средство кретања од тачке а до тачке б по граду и околини. Једном сам га користила са другарицом, кад смо у 6 ујутру устале да бисмо се попеле изнад града да гледамо како га јутарњи зраци сунца умивају и буде котлину и реку Миљацку. Она је била јесенас ту, причала ми је како је чаробно тада било док се пењала до чувене Жуте табије. Измаглица свуда, полако се диже изнад града и гробова док она иде на врх брда.
Оно што ме је мало зачудило у односу на наш нпр. јужни део Србије је што занатлије и ситни трговци своје дућане не отварају са првим зрацима сунца. Сви после 9 ч. отварају радње. Али зато кафићи који на Баш чаршији послужују домаћу турску кафу или чај, раде од ране зоре. Е то је прави доживљај, онако потпуно са мераком, сести испред кафића на те ниске столичице, хоклице и вратити се на трен у средњи век (само што у средњем веку девојке нису смеле да седну равноправно са мушкарцима на сред улице да испијају напитке). Имале смо мали кикс кад смо селе у кафић... наиме на другој страни терасе седела је велика група младића, њима је ишло јако у очи сунце и покушали су да развију сунцобран. На шта смо нас две, са друге стране терасе реаговале, јер смо ми баш зато ту селе због јутањих зрака (хладовина од спорног сунцобрана би пала и на нас, што по нама, није била поента). Кренули су да ваде маст том момку што је хтео да заклони сунце, типа "ааааа девојке су те убиле", "хахахаха женско слуша", "хахаха хоћеш ли смети да се склониш икада у хлад". На шта је он прокоментарисао: ,,Готов сам." Елизавета и ја смо се само погледале и схватиле - попиј кафу и бриши. :))) То је тај наш менталитет патријархални + та нека исламска затвореност, где нити они изводе девојке нити се мешају нити комуницирају са странкињама, јер их одмах друштво због тога прозива. Али никакав инцидент због овога није испао, све је испало на крају симпатично, 'адје де бре, па ипак смо крочили у 21. век, толико смо бар флексибилни...
Јест' мени баба рекла да јој донесем одавде џезву са све филџанима, и јесам, то сам прво пазарила чим сам крочила и угледала у Бруса безистану, нисам ни питала за цену. Знам да у Босни ништа не може бити прескупо, овде је нижи стандард. Добила сам чак на поклон и кашичицу од чистог сребра са зеленим каменом, позади угравиран и благослов на арапском.
Баш сам причала пријатељима, да сам се осећала као да сам се телепортовала на Блиски исток.
Ох, кад сам ту почела да купујем...
Угледала сам симпатичну шарену лулу, налик наргили, али ова је практична. Заиста је димензија луле, може се свуда носити и користити. Није баш препоручљиво обичан дуван ставити... ужасан смрад буде, мора нешто егзотично да се запали. Баш као и са правом наргилом.
А срееееебра, накита, мааааааајко мила... ја више нисам знала где пре да погледам, шта да пробам, а шта да узмем за себе... Све ми је било прелепо, фантастично, фасцинантно! Осећала сам се као у оним бајкама о Багдаду. Све ми шећер падао од толиког избора по излозима и дућанима. Рахатлука сам исто накуповала, гушила сам се у баклавама и туфахијама, питу сам само једном успела да (стигнем да) пробам. Од тиквица. Мммммм... њами њами... топла препорука! Ја не бих успела ни за 30 година такву да направим!
Затим... исковано у сребру огледалце и чешаљ... МОМЕНТАЛНО САМ УЗЕЛА један комплет, али моментално! Толико шара и гравирања на дршкама, иглицама од чешља... ја нисам могла да одолим!!! Ово сам све имала, са свим овим сам одрасла, али та силна сељења... немам појма кад је то све у једном тренутку нестало. Зато сам сад без превелике калкулације узела - себи! Донесем ја тако више сувенирчића, ко се затекне у мојој близини првих дана по повратку са пута, добиће поклон, иначе 3. дан... немам више ништа за поклањање. :)))) А од куд знам како и зашто је то тако, код мене све то муњевито циркулише, а и искрено немам простора где би све то држала, морала бих цео стан и све зидове у њему да попуним са полицама да бих могла све успомене са путовања да складиштим.
Али најлепша успомена је: СЕЋАЊЕ. То вам нико не може одузети.
Како Св. вл. Николај каже: ,,Што ти лопови могу украсти и мољци појести, није вредно".
Питали су ме неки да ли примећујем разлику у односу на раније Сарајево, рекох, не, ја сам ту први пут дошла. Баш је о томе један од колега учесника Балканскога дијалога говорио, како је ту било много Срба и Јевреја пре рата, интелектуалаца, лекара, предузетника, трговаца, али да су они сви или протерани или убијени, а ови садашњи житељи су заправо простодушан народ сишао са брда у град. Не знам, мени је у сваком случају било пријатно. Била сам пријатно изненађена када сам угледала две старе православне цркве у центру града. Њихова унутрашњост је тек фасцинантна... не умем је објаснити, види се огромна прошлост на сваком кораку... има доста и честица изложених. <3 <3 <3
Вреди, све вреди, видети и доживети. И отићи у највећој тишини са миром у души и испуњеним срцем, као да сам имала утисак да сам благословена од предака када сам се поклонила светитељима у богомољи.
Предивно... предивно...
Једно вече сам успела да се прошетам са родицом, добила сам и од ње неке смернице али авај, нисам стигла све да видим... мораћу у приватну посету следећи пут да дођем и то обавезно без икакве журбе. Јер реч журба у овом граду не постоји (веровали или не). Мој темпо је другачији, одмах помислим на Бгд не знам зашто... а рођена сам Суботичанка, и највећи део живота ту провела... живим ја по 'лалински' кад је у питању јело, сат времена се не дижем од стола, у томе јако волЕм да уживам. Или у гледању пејзажа или кад пада киша како се природа око мене мења... само наједном утихнем, као да сам отишла у другу димензију, не региструјем је ли имам неког поред себе...
Толико ми је драго да сам успела са њом да се баш овде видим! <3 <3 <3 Виђале смо се и сретале на породичним окупљањима под Озреном а сада пословно се сретнемо у истом периоду овде - па да смо се данима договарале, не бисмо успеле! И наравно, завет дале да ћемо се опет срести у овом делу Балкана али - следећи пут нанулама да клепећемо по мостарској калдрми. <3 <3 <3
Ох да, умало да заборавим!
Чувени сарајевски ћевапи!
Фантастични су, мекани, укусни, нису презачињени, чак их је мој желудац без проблема сварио.
Иначе не једем месо, али сам последње јутро пред пут отрчала до центра на ћевапе. Топла препорука ,,Код Жеље" раде од рана јутра (и служе домаћи кајмак и домаћи јогурт са села - видећете, поручиће те још коју чашу тог дивног напитка), веома су брзи са послугом и срдачни су изузетно. Уосталом као и све Сарајлије.
Ја сам се растопила кад ми женице кажу: ,,Душо..." <3 <3 <3
Мене су дефинитивно купили за цео живот!
И једва чекам да се поново вратим!
И то врло радо!
Коментари
Постави коментар