Не дирај ми у наше 'фифике'
- ...знам.
- А од куд знаш, испричала ти је сестра?
- ... не. Душанка ме је звала.
- М..ммм...МОЛИМ?! КАДА?! ГДЕ?! К...к...како?! Како ја не знам?! Када, зашто?! ГОВОРИ!!!! Зашто?! ЗАШТО СИ ЋУТАО?!
- Чекај, стани полако... знао сам да ћеш овако реаговати...
- Знао си ти пичку материну, говори!!!
(...суза пада од беса... тресем се као блесава, пукнућу од муке, мржње, издаје, ма немам појма више какви ми осећаји преплављују тело.)
- 'Ајде смири се, јеботе још ћеш ме натући што смо се чули!
- Причај... и не сери више...
(овде се већ сва тресем, прекрстила сам ноге и руке ставила око стомака да бар мало примирим тело)
- Сећаш се онда, кад сте се посвађале па те звала а ти ниси хтела да се јавиш... сећаш ли се...
- Да.
- Е тад, пар пута. Неколико дана у тој недељи смо разговарали.
- ...Боже, колико ли те је волела... као сина... свог нерођеног ког је изгубила те године кад си се ти родио... да знаш колико је пута она мене сачекала са неком радосном филозофијом, тумачењем од куд ти БАШ САДА у нашим животима... стално је понављала:
,,Ето, то ми га је његова покојна мајка а моја најбоља другарица послала, кад сам ћерку сахранила, он да усрећи моју унуку"... Господе... сирота моја бака, баба, бабица, бабушка, бабушкица моја... нана наша... старица моја лепа... најлепша...
(док сам ово изговарала спонтано ми се спустио поглед на крило, полако су сузе навирале са сваком изговореном речју... на крају су дланови прекрили лице, почела сам да се гушим у сузама...)
- И ја сам се збунио од куд јој онај број, никоме га не дајем. Ето нисам се ни сетио да је питам од куд јој... Бринула је, Тићо, јако за тебе... Па ја не знам да је неко као ви био повезан, а баш доста људи познајем, упознајем и срећем свакодневно... Душанка те је јако волела, није она бринула јер је знала да сам ја ту, уверавао сам је да знам сва твоја кретања, размишљања и оне болове што си имала... зато сам ти говорио да те одвезем у болницу...
- ...нисам више могла да смислим оне процедуре после прегледа... радије бих мировала и мазала се гавезом него ишла опет од доктора до доктора... нисам могла...
- Да, а шта да ти се укочио живац, не дај Боже, упалио, а ти се вратила јачим тренинзима пливања?
- Молим те... молим те... доста си рекао...
- Добро, добро. Само сам хтео најбоље...
- Ако си хтео најбоље, што ми то ниси одмах, моментално рекао, него сада?! Колико је морало проћи?! 5 месеци да би ти гукнуо?!
- Немој, чекај, стани... покушао сам и онда да ти кажем...
- Немој да лажеш!!! Прекини!!! Дај не сери, мајке ти!!! Како... када...
(Овде га више дефинитивно не могу гледати у лице... склонила сам поглед дијагонално од њега, другачије не бих могла да се исплачем... превише детаља ми блокира сузе)
- Јесам, стварно, не лажем те... па знам како реагујеш, познајем те...
- Иди... иди... не могу... угушићу се овде...
- Па...
- Молим те!!!
- Чекај, Тићо, не можеш остати сама...
- ...не требаш ми!!! Не требам те!!! Не могу више да те смислим! Не могу више овде да те гледам! Ово је мој станчић, не требаш ми! Ово је мој кутак и не дам више овде да буде ружних ствари! Да си ми требао кад сам доживела губитке, звала бих те бесомучно! Једном... једном сам те само у животу за ових 30 година назвала и рекла хитно ми треба твоја помоћ, једном само!!!! Знаш ли колико мени смелости треба да некога назовем за помоћ?! Мене су моји васпитали да све могу сама да решим а не да просим!!!
- Није то прошење, само ти је хитно требао превоз. Па знаш да сам тада био ту као луд бих долетео, ма за шта год а не тако крупне ствари кад су у питању да ти не бих помогао.
- Боже, колико сам те штедела... нисам се искаљивала на тебе, нисам имала комплексе нити фрустрације да те стално проверавам, никада али никада те нисам гушила или проверавала... све сам хтела да пустим да тече својим током...
- Јеси Тићо, све је тако, не могу грешити душу. Најбоља си девојка коју познајем. Знаш колику срећу ћеш ти донети у породицу оном мушкарцу који тебе ожени? Прави си и друг и жена и домаћица и душа од човека! Еј ортак у пићу! Никада ми ниси солила памет, пила си са мном а тебе није хватало. Могао сам са тобом тако до прекосутра, јер знам да никада не би звоцала! Још се после и зајебаваш са мном... Умеш у друштву да се понашаш, најлепша да будеш а никоме да не припадаш... Замисли каква ћеш тек мајка својој деци да будеш... Зато сам хтео отворено да причамо...
- Доста!!! Прекини!!! Прекини, преклињем те!!! Знам све!!! Лагао си ме све време, мислиш да и ја тебе не познајем добро?! Зашто ми држиш овакве говоре?! Мислиш да нисам ништа видела?! Прошла сам ја драги ту школу, папрено сам је платила пре тебе. Довољно добро да могу без трунке емоција или ти иједне сузе да пустим све од себе, осетим ли и најмању мрљу.
Баш му тада зазвони телефон, одбије. Погледа у мене. Опет зазвони, опет одбије.
- Па јави се, видиш да те тражи.
- Ах... пусти...
- Шта пусти?
(одмахне руком)
- Зашто си мени одмах дотрчао кад си видео слике са прославе? Па ниси ми овако радосно и ефорично долазио још од почетка удварања? Да није то можда љубав, 'ајде објасни мени глупавој сељанчици, асимиловани грађанине.
- 'Ајде шта ти је, зашто тако причаш...
(Јебем ти мушко с којим не можеш редовно да се посвађаш. Ту неке комшинице које га знају од пелена, нису могле да верују да је он овакав према мени и кад се свађамо. Није никада био насилник... бар не пред мојим очима. Може овако да се изненади и да замуца и да тражи речи по мислима или просторији, али не, није он свађалица као остали.)
- Па Тићо, ти се мени ниси јављала...
(Коначно!!! Коначно је дао какав такав одговор! А тек реплику кад добије...)
- Јааааооооо... и ти онда сав јадан нећеш да се намећеш, а ја је ли још наивнија од тебе? Да ли си ти бре свестан, ово је ружно рећи за себе, да сам ја интелектуалка а не нека твоја гуска која ће те звати бесомучно и простирати ти се као тепих? Да ли си ти свестан да са мном не можеш укрстити језике? Па побићу сваку твоју реч, 'ало бре?! Веома мирно и сталожено.
- Види овако...
- Нећу ја ништа да видим, знам зашто си сада дотрчао, рекао си и сам да сте на том неком такмичењу, значи сигурно си попио које пиће и одмах имаш храбрости да ми се појавиш пред очима.
- А и ти га сад претера!
- Него колико си попио?
- Па не знам, од куд знам... није било тебе да бројиш...
- Баш зато што ме није било, неће ме више ни бити. Боље да завршимо овај разговор, заиста не могу да се контролишем.
- Добро, идем... а јеси ли њему смела оваква да будеш (галамџија)?
- Узми га... узми га још једном у уста... ниско гађаш јер немаш аргумената, је ли? Нећеш никада ни имати! Схвати, ја сам интелектуалка а не особа која је морала да купи диплому 9. и 10. разреда, по твојој перцепцији мозга ми не можемо да имамо нормалан разговор! Не требаш ми, не требаш!
- Знаш шта, Тићо, причали смо о томе... мораш већ да род...
- ПРЕКИНИ! Мени нећеш паметовати!!! Ти рађај! Ко си ти да ми то говориш? Ко? То право је имала само моја баба да ми каже, а ви сви одјебите! Али одјебите!!! Коме да рађам, коме...
Ту сам се већ срушила на ламинат од плакања... нисам више могла да глумим челичну лејди. Њега више нисам могла да трпим, кад сам знала шта се иза брега ваљало док сам ја била у жалости. Могао је до прекосутра да ми се правда пословима и пословним партнерима... имала сам доказе и њих троје који су ми све детаље пренели. Ту је био крај, моментални.
Нисам могла, опет да прихватим, да се на мирење долази јер си на кварњака задржао мој џокер код себе. Прошла сам ја ово већ... прошла... у блиској прошлости. Не треба тај мој џокер да те врати, требало је да те врати одмах став и речи да не можеш без мене и да се више никада нећемо изгубити у преводу.
Боже како сам постала ледена! Па сто година нисам била оваква... Баба је толикон призивала те дане од 2010. или 2011. кад сам све решавала у једној секунди - "секиром". Хладним ставом, леденим очима, мртвом тишином. Али сам све одбацивала јер сам "видела" да не вреди. И нека свако своме јату иде, јер га ја више не могу гледати.
Покушао је да ублажи тај наш последњи сусрет са причом од почетка - о беби, девојчици, Јелисавети... али ја сам већ била охола, опет обавијена жалошћу, ни најмање није могао да отопи моје емоције. Још увек има времена, не сумњам да се неће са другом остварити у тој улози. Њему је то животни циљ.
Али ја више нисам могла.
Ни да га слушам, ни да делим исто размишљање са њим. Да и ја сам цео живот маштала о девојчици али не њему да је родим. Нити било ком другом мушкарцу. Хтела сам само мојој породици... онима који су ме до јуче још грлили и волели... А сада....
Имам и ја неке своје фикс идеје у вези са тим... ко зна, можда их стварно једног дана реализујем. А можда никада.
На дан када ће Душанка напустити овај свет, ја угледам слику маме и 2 ћеркице, све три обучене у исту креацију Д&Г. Наравно, одмах то ставим на све своје профиле по друштвеним мрежама.
Као да ми је то био неки знак...
Не знам... можда је боље да не тумачим...
Али ето, од тог дана остао је и неки такав знак.
Наравно да бих волела да се и ја једног дана тако лепо фотографишем са својом децом, али отом потом.
Пре неки дан на породичном окупљању, моју млађу сестру пецкају како је изјавила глупост. Рекох, шта је рекла. ,,Рекла је да неће да рађа, она ће да усвоји дете!"
Ох, рекох, сестро слатка, није то ништа, каквих сам ја све имала изјава и одвала пред породицом. Нема ничега лошег у усвајању.
Ја сам рекла чак да ћу ићи на вештачку оплодњу, да нећу тамо некој породици да рађам потомке... зар ја да будем машина за рађање тамо некој породици која ми ништа није пружила у животу?! И сад стицајем околности, они се појавили на мом животном путу и хоп ја одмах треба да им рађам наследника? Па на памет ми не пада! А и питање је колико ће ми помоћи и изаћи у сусрет, је ли? То је јако дискутабилно или да не кажем, 60% вероватноће да неће нико мрднути малим прстом а ја сама да дижем дете нећу (овде имам у виду да би дотични татица радио стално, јер ја не бих била у прилици да зарађујем а желим пристојним животом да живим као породиља која нема на кога се ослони сем на њега, јер сам претходно изгубила, нажалост, ужу породицу).
Након тих мојих, некадашњих ставова, мама и баба, би у исти глас рекле:
,,Не, мила... не, не... дете рађаш себи... увек жена себи рађа дете, не рађа се његовој породици... презиме ништа не значи... зар се не каже "матерњи језик", значи на мајци је све... ништа се ти не брини, само одлучи са ким ћеш да родиш... е ту мораш бити обазрива а остало ништа није важно..."
,,Отац колац!", морала је баба на крају да дода и да меланхолију заменимо кикотањем.
Ах, имала сам ја бубица да хоћу близанце, такође вештачком оплодњом ако може да се поручи. Ове моје две су се мало па мало крстиле. Али на крају и насмејале. Бар сам у нечему била успешна. Више сам волела што се нас три лепо слажемо него било шта друго. Док ми је било њих две, ни о чему озбиљно нисам морала да размишљам. А и нису ме толико подстицале, евентуално ме је мама терала више да спавам. Знала је она за сва моја вилењења иако јој нисам полагала све рачуне. Била је спокојна кад одемо у Сокобању, ту је обавезно спавала са мном у кревету и душа јој је била мирна. Видела је све, и кад устајем и кад једем, шетам, пливам, пијем кафу - због овога ми је вадила маст. Због ње сам и тај један порок морала да напустим.
Ваљда је то та љубав мајке и детета.
Боли кад осетиш мајчину бригу.
Бар кад је тако мала ствар у питању, ту сам могла да је испоштујем, а остало... требала ми је читава вечност.
- Какви су ово пилићи?
- Хахаха шта, какви пилићи, мама?
- Шта би, баба...
(наместила сам јој неки снимак да погледа на компу а ја отишла даље од стола)
- Хахахахаххахахаха нису то пилићи, баба, укључио ти се скинсевер (много сам јој објаснила), врапчићи, мама их је наместила себи.
- Хахахаа, мама, моја мама...
А шта ће јадна.
Жена са села.
Пре ће имати асоцијацију на пилиће него на врапчиће.
(наставиће се, у роману)
- А од куд знаш, испричала ти је сестра?
- ... не. Душанка ме је звала.
- М..ммм...МОЛИМ?! КАДА?! ГДЕ?! К...к...како?! Како ја не знам?! Када, зашто?! ГОВОРИ!!!! Зашто?! ЗАШТО СИ ЋУТАО?!
- Чекај, стани полако... знао сам да ћеш овако реаговати...
- Знао си ти пичку материну, говори!!!
(...суза пада од беса... тресем се као блесава, пукнућу од муке, мржње, издаје, ма немам појма више какви ми осећаји преплављују тело.)
- 'Ајде смири се, јеботе још ћеш ме натући што смо се чули!
- Причај... и не сери више...
(овде се већ сва тресем, прекрстила сам ноге и руке ставила око стомака да бар мало примирим тело)
- Сећаш се онда, кад сте се посвађале па те звала а ти ниси хтела да се јавиш... сећаш ли се...
- Да.
- Е тад, пар пута. Неколико дана у тој недељи смо разговарали.
- ...Боже, колико ли те је волела... као сина... свог нерођеног ког је изгубила те године кад си се ти родио... да знаш колико је пута она мене сачекала са неком радосном филозофијом, тумачењем од куд ти БАШ САДА у нашим животима... стално је понављала:
,,Ето, то ми га је његова покојна мајка а моја најбоља другарица послала, кад сам ћерку сахранила, он да усрећи моју унуку"... Господе... сирота моја бака, баба, бабица, бабушка, бабушкица моја... нана наша... старица моја лепа... најлепша...
(док сам ово изговарала спонтано ми се спустио поглед на крило, полако су сузе навирале са сваком изговореном речју... на крају су дланови прекрили лице, почела сам да се гушим у сузама...)
- И ја сам се збунио од куд јој онај број, никоме га не дајем. Ето нисам се ни сетио да је питам од куд јој... Бринула је, Тићо, јако за тебе... Па ја не знам да је неко као ви био повезан, а баш доста људи познајем, упознајем и срећем свакодневно... Душанка те је јако волела, није она бринула јер је знала да сам ја ту, уверавао сам је да знам сва твоја кретања, размишљања и оне болове што си имала... зато сам ти говорио да те одвезем у болницу...
- ...нисам више могла да смислим оне процедуре после прегледа... радије бих мировала и мазала се гавезом него ишла опет од доктора до доктора... нисам могла...
- Да, а шта да ти се укочио живац, не дај Боже, упалио, а ти се вратила јачим тренинзима пливања?
- Молим те... молим те... доста си рекао...
- Добро, добро. Само сам хтео најбоље...
- Ако си хтео најбоље, што ми то ниси одмах, моментално рекао, него сада?! Колико је морало проћи?! 5 месеци да би ти гукнуо?!
- Немој, чекај, стани... покушао сам и онда да ти кажем...
- Немој да лажеш!!! Прекини!!! Дај не сери, мајке ти!!! Како... када...
(Овде га више дефинитивно не могу гледати у лице... склонила сам поглед дијагонално од њега, другачије не бих могла да се исплачем... превише детаља ми блокира сузе)
- Јесам, стварно, не лажем те... па знам како реагујеш, познајем те...
- Иди... иди... не могу... угушићу се овде...
- Па...
- Молим те!!!
- Чекај, Тићо, не можеш остати сама...
- ...не требаш ми!!! Не требам те!!! Не могу више да те смислим! Не могу више овде да те гледам! Ово је мој станчић, не требаш ми! Ово је мој кутак и не дам више овде да буде ружних ствари! Да си ми требао кад сам доживела губитке, звала бих те бесомучно! Једном... једном сам те само у животу за ових 30 година назвала и рекла хитно ми треба твоја помоћ, једном само!!!! Знаш ли колико мени смелости треба да некога назовем за помоћ?! Мене су моји васпитали да све могу сама да решим а не да просим!!!
- Није то прошење, само ти је хитно требао превоз. Па знаш да сам тада био ту као луд бих долетео, ма за шта год а не тако крупне ствари кад су у питању да ти не бих помогао.
- Боже, колико сам те штедела... нисам се искаљивала на тебе, нисам имала комплексе нити фрустрације да те стално проверавам, никада али никада те нисам гушила или проверавала... све сам хтела да пустим да тече својим током...
- Јеси Тићо, све је тако, не могу грешити душу. Најбоља си девојка коју познајем. Знаш колику срећу ћеш ти донети у породицу оном мушкарцу који тебе ожени? Прави си и друг и жена и домаћица и душа од човека! Еј ортак у пићу! Никада ми ниси солила памет, пила си са мном а тебе није хватало. Могао сам са тобом тако до прекосутра, јер знам да никада не би звоцала! Још се после и зајебаваш са мном... Умеш у друштву да се понашаш, најлепша да будеш а никоме да не припадаш... Замисли каква ћеш тек мајка својој деци да будеш... Зато сам хтео отворено да причамо...
- Доста!!! Прекини!!! Прекини, преклињем те!!! Знам све!!! Лагао си ме све време, мислиш да и ја тебе не познајем добро?! Зашто ми држиш овакве говоре?! Мислиш да нисам ништа видела?! Прошла сам ја драги ту школу, папрено сам је платила пре тебе. Довољно добро да могу без трунке емоција или ти иједне сузе да пустим све од себе, осетим ли и најмању мрљу.
Баш му тада зазвони телефон, одбије. Погледа у мене. Опет зазвони, опет одбије.
- Па јави се, видиш да те тражи.
- Ах... пусти...
- Шта пусти?
(одмахне руком)
- Зашто си мени одмах дотрчао кад си видео слике са прославе? Па ниси ми овако радосно и ефорично долазио још од почетка удварања? Да није то можда љубав, 'ајде објасни мени глупавој сељанчици, асимиловани грађанине.
- 'Ајде шта ти је, зашто тако причаш...
(Јебем ти мушко с којим не можеш редовно да се посвађаш. Ту неке комшинице које га знају од пелена, нису могле да верују да је он овакав према мени и кад се свађамо. Није никада био насилник... бар не пред мојим очима. Може овако да се изненади и да замуца и да тражи речи по мислима или просторији, али не, није он свађалица као остали.)
- Па Тићо, ти се мени ниси јављала...
(Коначно!!! Коначно је дао какав такав одговор! А тек реплику кад добије...)
- Јааааооооо... и ти онда сав јадан нећеш да се намећеш, а ја је ли још наивнија од тебе? Да ли си ти бре свестан, ово је ружно рећи за себе, да сам ја интелектуалка а не нека твоја гуска која ће те звати бесомучно и простирати ти се као тепих? Да ли си ти свестан да са мном не можеш укрстити језике? Па побићу сваку твоју реч, 'ало бре?! Веома мирно и сталожено.
- Види овако...
- Нећу ја ништа да видим, знам зашто си сада дотрчао, рекао си и сам да сте на том неком такмичењу, значи сигурно си попио које пиће и одмах имаш храбрости да ми се појавиш пред очима.
- А и ти га сад претера!
- Него колико си попио?
- Па не знам, од куд знам... није било тебе да бројиш...
- Баш зато што ме није било, неће ме више ни бити. Боље да завршимо овај разговор, заиста не могу да се контролишем.
- Добро, идем... а јеси ли њему смела оваква да будеш (галамџија)?
- Узми га... узми га још једном у уста... ниско гађаш јер немаш аргумената, је ли? Нећеш никада ни имати! Схвати, ја сам интелектуалка а не особа која је морала да купи диплому 9. и 10. разреда, по твојој перцепцији мозга ми не можемо да имамо нормалан разговор! Не требаш ми, не требаш!
- Знаш шта, Тићо, причали смо о томе... мораш већ да род...
- ПРЕКИНИ! Мени нећеш паметовати!!! Ти рађај! Ко си ти да ми то говориш? Ко? То право је имала само моја баба да ми каже, а ви сви одјебите! Али одјебите!!! Коме да рађам, коме...
Ту сам се већ срушила на ламинат од плакања... нисам више могла да глумим челичну лејди. Њега више нисам могла да трпим, кад сам знала шта се иза брега ваљало док сам ја била у жалости. Могао је до прекосутра да ми се правда пословима и пословним партнерима... имала сам доказе и њих троје који су ми све детаље пренели. Ту је био крај, моментални.
Нисам могла, опет да прихватим, да се на мирење долази јер си на кварњака задржао мој џокер код себе. Прошла сам ја ово већ... прошла... у блиској прошлости. Не треба тај мој џокер да те врати, требало је да те врати одмах став и речи да не можеш без мене и да се више никада нећемо изгубити у преводу.
Боже како сам постала ледена! Па сто година нисам била оваква... Баба је толикон призивала те дане од 2010. или 2011. кад сам све решавала у једној секунди - "секиром". Хладним ставом, леденим очима, мртвом тишином. Али сам све одбацивала јер сам "видела" да не вреди. И нека свако своме јату иде, јер га ја више не могу гледати.
Покушао је да ублажи тај наш последњи сусрет са причом од почетка - о беби, девојчици, Јелисавети... али ја сам већ била охола, опет обавијена жалошћу, ни најмање није могао да отопи моје емоције. Још увек има времена, не сумњам да се неће са другом остварити у тој улози. Њему је то животни циљ.
Али ја више нисам могла.
Ни да га слушам, ни да делим исто размишљање са њим. Да и ја сам цео живот маштала о девојчици али не њему да је родим. Нити било ком другом мушкарцу. Хтела сам само мојој породици... онима који су ме до јуче још грлили и волели... А сада....
Имам и ја неке своје фикс идеје у вези са тим... ко зна, можда их стварно једног дана реализујем. А можда никада.
На дан када ће Душанка напустити овај свет, ја угледам слику маме и 2 ћеркице, све три обучене у исту креацију Д&Г. Наравно, одмах то ставим на све своје профиле по друштвеним мрежама.
Као да ми је то био неки знак...
Не знам... можда је боље да не тумачим...
Али ето, од тог дана остао је и неки такав знак.
Наравно да бих волела да се и ја једног дана тако лепо фотографишем са својом децом, али отом потом.
Пре неки дан на породичном окупљању, моју млађу сестру пецкају како је изјавила глупост. Рекох, шта је рекла. ,,Рекла је да неће да рађа, она ће да усвоји дете!"
Ох, рекох, сестро слатка, није то ништа, каквих сам ја све имала изјава и одвала пред породицом. Нема ничега лошег у усвајању.
Ја сам рекла чак да ћу ићи на вештачку оплодњу, да нећу тамо некој породици да рађам потомке... зар ја да будем машина за рађање тамо некој породици која ми ништа није пружила у животу?! И сад стицајем околности, они се појавили на мом животном путу и хоп ја одмах треба да им рађам наследника? Па на памет ми не пада! А и питање је колико ће ми помоћи и изаћи у сусрет, је ли? То је јако дискутабилно или да не кажем, 60% вероватноће да неће нико мрднути малим прстом а ја сама да дижем дете нећу (овде имам у виду да би дотични татица радио стално, јер ја не бих била у прилици да зарађујем а желим пристојним животом да живим као породиља која нема на кога се ослони сем на њега, јер сам претходно изгубила, нажалост, ужу породицу).
Након тих мојих, некадашњих ставова, мама и баба, би у исти глас рекле:
,,Не, мила... не, не... дете рађаш себи... увек жена себи рађа дете, не рађа се његовој породици... презиме ништа не значи... зар се не каже "матерњи језик", значи на мајци је све... ништа се ти не брини, само одлучи са ким ћеш да родиш... е ту мораш бити обазрива а остало ништа није важно..."
,,Отац колац!", морала је баба на крају да дода и да меланхолију заменимо кикотањем.
Ах, имала сам ја бубица да хоћу близанце, такође вештачком оплодњом ако може да се поручи. Ове моје две су се мало па мало крстиле. Али на крају и насмејале. Бар сам у нечему била успешна. Више сам волела што се нас три лепо слажемо него било шта друго. Док ми је било њих две, ни о чему озбиљно нисам морала да размишљам. А и нису ме толико подстицале, евентуално ме је мама терала више да спавам. Знала је она за сва моја вилењења иако јој нисам полагала све рачуне. Била је спокојна кад одемо у Сокобању, ту је обавезно спавала са мном у кревету и душа јој је била мирна. Видела је све, и кад устајем и кад једем, шетам, пливам, пијем кафу - због овога ми је вадила маст. Због ње сам и тај један порок морала да напустим.
Ваљда је то та љубав мајке и детета.
Боли кад осетиш мајчину бригу.
Бар кад је тако мала ствар у питању, ту сам могла да је испоштујем, а остало... требала ми је читава вечност.
- Какви су ово пилићи?
- Хахаха шта, какви пилићи, мама?
- Шта би, баба...
(наместила сам јој неки снимак да погледа на компу а ја отишла даље од стола)
- Хахахахаххахахаха нису то пилићи, баба, укључио ти се скинсевер (много сам јој објаснила), врапчићи, мама их је наместила себи.
- Хахахаа, мама, моја мама...
А шта ће јадна.
Жена са села.
Пре ће имати асоцијацију на пилиће него на врапчиће.
(наставиће се, у роману)
Коментари
Постави коментар