Остао је још један дуг (1. део)
Знала сам све. Много раније. Осетила сам судбину шта ми шапуће, а живот... ћути. Као да се постидео пред издају.
Пред враћање назад. Упорно сам му слала погледе са питањем да ли сам ја то заслужила, брате? Зашто? У глави су ми стално одзвањали гласови студената са железничке станице у Новом Саду док чекамо возове петком после предавања. Сви се хвале, причају како су положили овај предмет, онај коликвијум, онолико испита... а ја само погнем главу, буљим у телефон, скривaм погледе да случајно не сретнем мени неког познатог... не дај Боже да ме пита како студије, умрећу на лицу места од огромне кнедле у грлу.
Идем, не знам ни зашто идем кући за викенд кад знам да ће ме тек тамо громови и муње сачекати. И тако сваки пут, из викенда у викенд, из године у годину. Проређивала сам доласке. Нисам могла то да трпим. Нисам могла ни у НС да трпим буку и галаму у свом стану, новограђеном, језиво лоше саграђеном. Колико год апеловали на инвеститора да испоштује уговор, 8 година нам је свашта ружно говорио. И он и његова многочлана бахата црногорска породица. Читаво племе је ту уселио.
Нисам могла да учим. Ишла сам на предавња, вежбе, па у Матицу Српску, по цео боговетни дан тамо проводила. Она ми је била прави дом, тамо сам осетила сву топлину дома, уточишта, разумевања, мир и тишину, размену искустава са колегама, размену ужине на паузи. Волела сам је, маштала сам о тој нашој најзначајнијој институцији малтене док сам у стомаку била. Не знам за друге генерације, али ми смо у Слобино време баш много учили из историје и српског језика и књижевности о Србима и нашој борби за глас српски и писменост и школовање од 18 века. Све те приче су ми и дан данас у најсвежијем сећању. Зато сам толико заволела Матицу Српску пре него што сам је први пут видела, пре него што сам први пут она велика импозантна врата отворила. Величанствена Мајка наша која је све радо примала. Није се нико одбијао, па сећам се и кад је цича зима била једне године, да су двоје бескућника ту ушли без проблема. Не да се огреју, не, напротив, веровали или не, дошли су да изнајме књиге за читање! Толико о томе да ти људи који су остали без крова над главом нису неке распикуће и клошари, него међу њима има и школованих и образованих али нажалост зле коби...
Било како било, већ сам почела да губим заинтересованост и за књигу и за свој живот, нисам знала ни где је Исток да му се окренем, осмехнем и прекрстим са: ,,Боже, ти помози мени грешној." То је неко моје правило, нико ми га није усадио, просто сам у свакој дечјој собици где год да сам живела, имала прозор који је гледао на Исток и радовала се, радовала, до бесвести радовала свакога јутра сунцу!!! А овде... не... није било више истока у овом стану. Умирала сам, венула без мог истока. Нека се макар шта деси, само ми дај сунце са истока. Ја оно више нисам могла. Шетала сам као обезглављена... радовала сам се када дође мај, приближи се мој омиљени јун када замирише липа по целом граду... ммммммммммммммм... те милине, мајко мила... ајме па мени лепши мирис није могао у ноздрве да уђе... Умор нисам осећала шетајући до бесвести градом.
Тада моја бака пошаље са села сок од зове... еее Господе Боже... колико ми је то све значило... Прошара ми се кожа од белог шећера, али нема везе, навикла сам се већ као муслиманка да живим покривено и кад пржи најјаче сунце... не треба нико да гледа моју кожу препуну ожиљака... а нема шта не чиним за њу од своје 15те године, али џаба. Изгледа је то неко моје проклетство с којим морам да се носим до краја живота.
Једном сам о томе ћаскала са мамом па јој кажем:
,,Знаш кад бих ја излазила и проводила се сваки викенд као моје вршњакиње? Кад бих имала лепу кожу. Онда бих и имала воље да се облачим. Шта све не бих куповала себи...
Мама: ... знам те, гарант би све провокативно или, не дај Боже, на извол'те облачила."
Моја мама је била тешка жена. Иронична, саркастична. То јој је једина мана била, иначе је била душа од жене, све ће учинити за тебе. Али просто то неко незадовољство је било испреплетано са почетком обољења од тумора, и онда је за многе постала несносна. И ја сам се била удаљила од ње једно време. Да, баш за време тих проклетих студија, које је она сиииииилно желела, баш у НС да завршим. Хвала јој на добрим намерама, али џаба... ја сам одатле бежала као из живога пакла. Није ништа тамо ишло као по лоју, с времена на време ми се врзмало по глави, да немам ја можда неки недовршен животни задатак па да будем као сва остала деца која дају те јебене испите као из рукава! А више у пизду материну, па нисам толико глупа да не могу једну јебену књигу да научим и положим у сваком испитном року!
Онда је с годинама чешће долазило то да сам дужна нешто Животу. Да... али, шта?
Зову ме другари да идемо заједно на литургије, ја имам изговоре, те неееећу, те нееее моооогу (Боже ме опрости, стварно је овако било, као да сам била ланцима везана, и ја ни макац, ма какви у цркву да одем, још на службу... није било силе...). На крају ми је мој добар другар само послао поруку: ,,Ујутру крећемо тад и тад." Крај.
Нисам му писнула. Само сам одговорила: ,, Важи. Видимо се."
Мада морам признати, претходни пут кад смо се прошетали до Ђаве (тврђаве Петроварадинске) причао ми је како је и његова сестра била овако лења и помало апатична. Само јој је једном наредио да оду, да се одмах исповеди код свештеника и да ће јој он одмах дати благослов шта јој је чинити у наредним данима, како би средила свој млади живот. Добила је благослов да свакога дана, мислим, 30 страна да учи. Жена га послуша, не знам колико година није излазила на испите, ено у јунском року дала да ли 5 или 7 испита! Ни она сама није могла да верује како су јој се путеви наједном отворили! Жена је блистала од среће, није знала куд ће пре, шта ће пре. Нашла је посао, волонтирала је, викендом путовала по манастирима на територији целе Србије. У њој као да се распламсао пламен невиђених размера!
Ма рекох дај и мени треба духовник због учења. Испричали смо се сити, нисам му много детаљисала о својој породици, али јесам рекла како стоје ствари. Нажалост све негативно. Али авај вратим се ја на кукњаву због испита. Он заћути и каже: ,,Врати се породици, не школа, она неће побећи. Породица, то мораш да средиш."
А шта ја више ту да средим, распали су се одавно, не могу да се смисле, мени вамо мајка се почиње полако распадати од онколошких болова... ону другу страну не желим да дефинишем. Не могу га тренутно спомињати. Разумите ме.
Генерално, било је ту и свађе и мирења и љубави и мржње, била сам поносна једно време што међу нама влада демократија у кући. Док то нисам изговорила на глас, онда сам добила пецку како може у хришћанској породици да влада демократија, то су две супротности. А шта сам знала... демократе онда победиле на изборима, ја контала да је то неки ок термин.
Било како било, док смо сви у кући имали право гласа, супер смо функционисали али чим се брод заљуљао... пакао је отворио своја врата. ДеМонкратија.
Није више било спаса. Било је напрезања, покушаја успостављања мира, али јок... џаба, није ишло. Наједном је свако имао свој кров над главом, сво троје смо живели у различитим местима... а себе за Божић, славу и Васкрс називали породицом?! Ту се није знало ко је луђи. Не... нажалост не грешим. Јер сваки такав рутински сусрет је био језиво наелектрисан. Као да више није било заједничке крви која тече нашим венама.
Ово сам све испричала духовнику. Оно је био целокупан његов одговор, савет, послушање дато ми, без претераног полемисања. Аман брате је л' баш мора све да се ломи преко мојих леђа...
Изашла сам из манастира, нисам ништа пријатељима рекла. Чула сам се после са мамом... било јој је јако лоше. Знам, рекох, Гордана па ти нећеш да се лечиш, како више да те убедим. Није више могла ни да издржи смене на послу.
,,Хајмо у Сокобању, је ли имаш испите?
- Немам (лажем).
- Тад и тад сам писала годишњи, идемо нас две на месец дана тамо да останемо. Неће ти бити досадно са мном... моћи ћеш да идеш на базен сваки дан, а јутро ћемо обавезно започињати шетњом до тврђаве Сокограда, ручаћемо шта желимо, можемо и у ресторанима... можеш да пијеш оно њихово млеко што обожаваш...
- Али маааааамааааа бреееее... од куд нам пара толико?! Мени је остало можда 200 евра, максимално.
- Ништа се не брини, штедим ја од Нове године за овај одмор! Знаш колико сам маштала, сањала и радовала му се!"
(да ти јебем Тијана све по списку, проклетињо једна, теби је тешко, а ова јадница је све толико урадила сама са својих 10 прстију... ћутала и гутала, без помоћи родитеља, бившег мужа, без браће или сестара, а напослетку и без - своЈЕ јединице ћерке!!! Да ти јебем све али све на овом свету!!!)
Тужна сам, а испод тог осећаја ми је срећа. Дуго је нисам чула тако радосну и веселу и препуну наде!!! Не знате ви колико је мени фалила мамина срећа!!! Она је толико била лепа жена, мајка и супруга, толико женствена, окретна, свака хаљина као саливена јој је стојала, као да су је сви кројачи овога света за њу наменски шили! Када нам гости долазе, истрчавала је радосно из куће, никога није само дочекала на прагу па 'ај те уђите. Не, моја мама је била пуна живота, препуна!!!
ЕЕЕе моја мамице колико ми недостајеш... колико ми недостаје да смо опет заједно срећне у селу, да је топла жута јесен око нас, да је свуда лепо лишће и топло грожђе у винограду које једемо уснама и пре него што уберемо грозд...
Све бих дала да те опет гледам радосну у оној розе хаљини на црне туфнице у стилу '70-80тих. Све бих дала... све на овом свету.
Тако сам две године касније, преуморна од дворења ње, села на ивицу од терасе, мир, тишина, не сећам се да ли је неко у том тренутку био из мојих леђа, али се тачно сећам да су ми усне изговориле:
,,Ово... ово све што моје очи виде, све бих дала, продала, само да маму спасим. Ништа али ништа нам не треба. Ја ћу радити, црнчити, само да она оздрави. Кап, сузу нећу испустити да све ово дам за њено оздрављење."
,, - Понеси, Тићо, и ролере!
- Ма шта ти је, мама, па где бре по оним уличицама и низбрдицама да возим...
- Нека, нека понеси их. Понећу ја пола куће у колима, ништа да нам не зафали, само да нас две уживамо! НАС ДВЕ, КОНАЧНО, ДЕТЕ МОЈЕ! Заборави на испите... не иде ти... идемо тамо где волимо да будемо..."
Јао мама... да сам бар имала мало снаге да ти кажем колико те волим! Бар да сам имала! Била сам у својим стегама, оковима, размишљањима... постидела си ме, али постидела до коштане сржи и сад ми се дланови следе кад помислим да ти нисам љубав узвратила. И сад се кајем, гледам сваку твоју жељу и аманет да испуним, никоме не дозвољавам да то све угрози, лавовски се борим, само да је теби бар сада душа на Оном свету мирна. Надам се и срце, оно твоје астронаутско како су га лекари називали.
Све бих, мајко, опет дала само да си ми ти ту и да бирамо хаљине, размењујемо мајице и сандале. Све смо нас две могле!!! Предност је имати ћерку! Због све те бриге, љубави и пажње, ја сам кад кад пожелела да има и сестру, али како је време одмицало а она више није рађала, покушавала је на све начине да ми је надомести. Постале смо много више од мајке, ћерке или сестре - постале смо најбоље другарице, равноправно смо једна уз другу шетале, оставиле све овоземаљске бриге и отишле далеко од наше свакодневнице.
(наставци следе, расчивијање чвора)
Пред враћање назад. Упорно сам му слала погледе са питањем да ли сам ја то заслужила, брате? Зашто? У глави су ми стално одзвањали гласови студената са железничке станице у Новом Саду док чекамо возове петком после предавања. Сви се хвале, причају како су положили овај предмет, онај коликвијум, онолико испита... а ја само погнем главу, буљим у телефон, скривaм погледе да случајно не сретнем мени неког познатог... не дај Боже да ме пита како студије, умрећу на лицу места од огромне кнедле у грлу.
Идем, не знам ни зашто идем кући за викенд кад знам да ће ме тек тамо громови и муње сачекати. И тако сваки пут, из викенда у викенд, из године у годину. Проређивала сам доласке. Нисам могла то да трпим. Нисам могла ни у НС да трпим буку и галаму у свом стану, новограђеном, језиво лоше саграђеном. Колико год апеловали на инвеститора да испоштује уговор, 8 година нам је свашта ружно говорио. И он и његова многочлана бахата црногорска породица. Читаво племе је ту уселио.Нисам могла да учим. Ишла сам на предавња, вежбе, па у Матицу Српску, по цео боговетни дан тамо проводила. Она ми је била прави дом, тамо сам осетила сву топлину дома, уточишта, разумевања, мир и тишину, размену искустава са колегама, размену ужине на паузи. Волела сам је, маштала сам о тој нашој најзначајнијој институцији малтене док сам у стомаку била. Не знам за друге генерације, али ми смо у Слобино време баш много учили из историје и српског језика и књижевности о Србима и нашој борби за глас српски и писменост и школовање од 18 века. Све те приче су ми и дан данас у најсвежијем сећању. Зато сам толико заволела Матицу Српску пре него што сам је први пут видела, пре него што сам први пут она велика импозантна врата отворила. Величанствена Мајка наша која је све радо примала. Није се нико одбијао, па сећам се и кад је цича зима била једне године, да су двоје бескућника ту ушли без проблема. Не да се огреју, не, напротив, веровали или не, дошли су да изнајме књиге за читање! Толико о томе да ти људи који су остали без крова над главом нису неке распикуће и клошари, него међу њима има и школованих и образованих али нажалост зле коби...
Било како било, већ сам почела да губим заинтересованост и за књигу и за свој живот, нисам знала ни где је Исток да му се окренем, осмехнем и прекрстим са: ,,Боже, ти помози мени грешној." То је неко моје правило, нико ми га није усадио, просто сам у свакој дечјој собици где год да сам живела, имала прозор који је гледао на Исток и радовала се, радовала, до бесвести радовала свакога јутра сунцу!!! А овде... не... није било више истока у овом стану. Умирала сам, венула без мог истока. Нека се макар шта деси, само ми дај сунце са истока. Ја оно више нисам могла. Шетала сам као обезглављена... радовала сам се када дође мај, приближи се мој омиљени јун када замирише липа по целом граду... ммммммммммммммм... те милине, мајко мила... ајме па мени лепши мирис није могао у ноздрве да уђе... Умор нисам осећала шетајући до бесвести градом.
Тада моја бака пошаље са села сок од зове... еее Господе Боже... колико ми је то све значило... Прошара ми се кожа од белог шећера, али нема везе, навикла сам се већ као муслиманка да живим покривено и кад пржи најјаче сунце... не треба нико да гледа моју кожу препуну ожиљака... а нема шта не чиним за њу од своје 15те године, али џаба. Изгледа је то неко моје проклетство с којим морам да се носим до краја живота.
Једном сам о томе ћаскала са мамом па јој кажем:
,,Знаш кад бих ја излазила и проводила се сваки викенд као моје вршњакиње? Кад бих имала лепу кожу. Онда бих и имала воље да се облачим. Шта све не бих куповала себи...
Мама: ... знам те, гарант би све провокативно или, не дај Боже, на извол'те облачила."
Моја мама је била тешка жена. Иронична, саркастична. То јој је једина мана била, иначе је била душа од жене, све ће учинити за тебе. Али просто то неко незадовољство је било испреплетано са почетком обољења од тумора, и онда је за многе постала несносна. И ја сам се била удаљила од ње једно време. Да, баш за време тих проклетих студија, које је она сиииииилно желела, баш у НС да завршим. Хвала јој на добрим намерама, али џаба... ја сам одатле бежала као из живога пакла. Није ништа тамо ишло као по лоју, с времена на време ми се врзмало по глави, да немам ја можда неки недовршен животни задатак па да будем као сва остала деца која дају те јебене испите као из рукава! А више у пизду материну, па нисам толико глупа да не могу једну јебену књигу да научим и положим у сваком испитном року!
Онда је с годинама чешће долазило то да сам дужна нешто Животу. Да... али, шта?
Зову ме другари да идемо заједно на литургије, ја имам изговоре, те неееећу, те нееее моооогу (Боже ме опрости, стварно је овако било, као да сам била ланцима везана, и ја ни макац, ма какви у цркву да одем, још на службу... није било силе...). На крају ми је мој добар другар само послао поруку: ,,Ујутру крећемо тад и тад." Крај.
Нисам му писнула. Само сам одговорила: ,, Важи. Видимо се."
Мада морам признати, претходни пут кад смо се прошетали до Ђаве (тврђаве Петроварадинске) причао ми је како је и његова сестра била овако лења и помало апатична. Само јој је једном наредио да оду, да се одмах исповеди код свештеника и да ће јој он одмах дати благослов шта јој је чинити у наредним данима, како би средила свој млади живот. Добила је благослов да свакога дана, мислим, 30 страна да учи. Жена га послуша, не знам колико година није излазила на испите, ено у јунском року дала да ли 5 или 7 испита! Ни она сама није могла да верује како су јој се путеви наједном отворили! Жена је блистала од среће, није знала куд ће пре, шта ће пре. Нашла је посао, волонтирала је, викендом путовала по манастирима на територији целе Србије. У њој као да се распламсао пламен невиђених размера!
Ма рекох дај и мени треба духовник због учења. Испричали смо се сити, нисам му много детаљисала о својој породици, али јесам рекла како стоје ствари. Нажалост све негативно. Али авај вратим се ја на кукњаву због испита. Он заћути и каже: ,,Врати се породици, не школа, она неће побећи. Породица, то мораш да средиш."
А шта ја више ту да средим, распали су се одавно, не могу да се смисле, мени вамо мајка се почиње полако распадати од онколошких болова... ону другу страну не желим да дефинишем. Не могу га тренутно спомињати. Разумите ме.
Генерално, било је ту и свађе и мирења и љубави и мржње, била сам поносна једно време што међу нама влада демократија у кући. Док то нисам изговорила на глас, онда сам добила пецку како може у хришћанској породици да влада демократија, то су две супротности. А шта сам знала... демократе онда победиле на изборима, ја контала да је то неки ок термин.
Било како било, док смо сви у кући имали право гласа, супер смо функционисали али чим се брод заљуљао... пакао је отворио своја врата. ДеМонкратија.
Није више било спаса. Било је напрезања, покушаја успостављања мира, али јок... џаба, није ишло. Наједном је свако имао свој кров над главом, сво троје смо живели у различитим местима... а себе за Божић, славу и Васкрс називали породицом?! Ту се није знало ко је луђи. Не... нажалост не грешим. Јер сваки такав рутински сусрет је био језиво наелектрисан. Као да више није било заједничке крви која тече нашим венама.
Ово сам све испричала духовнику. Оно је био целокупан његов одговор, савет, послушање дато ми, без претераног полемисања. Аман брате је л' баш мора све да се ломи преко мојих леђа...
Изашла сам из манастира, нисам ништа пријатељима рекла. Чула сам се после са мамом... било јој је јако лоше. Знам, рекох, Гордана па ти нећеш да се лечиш, како више да те убедим. Није више могла ни да издржи смене на послу.
,,Хајмо у Сокобању, је ли имаш испите?
- Немам (лажем).
- Тад и тад сам писала годишњи, идемо нас две на месец дана тамо да останемо. Неће ти бити досадно са мном... моћи ћеш да идеш на базен сваки дан, а јутро ћемо обавезно започињати шетњом до тврђаве Сокограда, ручаћемо шта желимо, можемо и у ресторанима... можеш да пијеш оно њихово млеко што обожаваш...
- Али маааааамааааа бреееее... од куд нам пара толико?! Мени је остало можда 200 евра, максимално.
- Ништа се не брини, штедим ја од Нове године за овај одмор! Знаш колико сам маштала, сањала и радовала му се!"
(да ти јебем Тијана све по списку, проклетињо једна, теби је тешко, а ова јадница је све толико урадила сама са својих 10 прстију... ћутала и гутала, без помоћи родитеља, бившег мужа, без браће или сестара, а напослетку и без - своЈЕ јединице ћерке!!! Да ти јебем све али све на овом свету!!!)
Тужна сам, а испод тог осећаја ми је срећа. Дуго је нисам чула тако радосну и веселу и препуну наде!!! Не знате ви колико је мени фалила мамина срећа!!! Она је толико била лепа жена, мајка и супруга, толико женствена, окретна, свака хаљина као саливена јој је стојала, као да су је сви кројачи овога света за њу наменски шили! Када нам гости долазе, истрчавала је радосно из куће, никога није само дочекала на прагу па 'ај те уђите. Не, моја мама је била пуна живота, препуна!!!
ЕЕЕе моја мамице колико ми недостајеш... колико ми недостаје да смо опет заједно срећне у селу, да је топла жута јесен око нас, да је свуда лепо лишће и топло грожђе у винограду које једемо уснама и пре него што уберемо грозд...
Све бих дала да те опет гледам радосну у оној розе хаљини на црне туфнице у стилу '70-80тих. Све бих дала... све на овом свету.
Тако сам две године касније, преуморна од дворења ње, села на ивицу од терасе, мир, тишина, не сећам се да ли је неко у том тренутку био из мојих леђа, али се тачно сећам да су ми усне изговориле:
,,Ово... ово све што моје очи виде, све бих дала, продала, само да маму спасим. Ништа али ништа нам не треба. Ја ћу радити, црнчити, само да она оздрави. Кап, сузу нећу испустити да све ово дам за њено оздрављење."
,, - Понеси, Тићо, и ролере!
- Ма шта ти је, мама, па где бре по оним уличицама и низбрдицама да возим...
- Нека, нека понеси их. Понећу ја пола куће у колима, ништа да нам не зафали, само да нас две уживамо! НАС ДВЕ, КОНАЧНО, ДЕТЕ МОЈЕ! Заборави на испите... не иде ти... идемо тамо где волимо да будемо..."
Јао мама... да сам бар имала мало снаге да ти кажем колико те волим! Бар да сам имала! Била сам у својим стегама, оковима, размишљањима... постидела си ме, али постидела до коштане сржи и сад ми се дланови следе кад помислим да ти нисам љубав узвратила. И сад се кајем, гледам сваку твоју жељу и аманет да испуним, никоме не дозвољавам да то све угрози, лавовски се борим, само да је теби бар сада душа на Оном свету мирна. Надам се и срце, оно твоје астронаутско како су га лекари називали.
Све бих, мајко, опет дала само да си ми ти ту и да бирамо хаљине, размењујемо мајице и сандале. Све смо нас две могле!!! Предност је имати ћерку! Због све те бриге, љубави и пажње, ја сам кад кад пожелела да има и сестру, али како је време одмицало а она више није рађала, покушавала је на све начине да ми је надомести. Постале смо много више од мајке, ћерке или сестре - постале смо најбоље другарице, равноправно смо једна уз другу шетале, оставиле све овоземаљске бриге и отишле далеко од наше свакодневнице.
(наставци следе, расчивијање чвора)
Коментари
Постави коментар