Остао је још један дуг (2. део)
Јебем ти све.
Али све ти јебем , дословно.
Где са тобом да ми буде досадно... никада на то нисам помислила, могу животом да се закунем. Колико год да је сиротица била тешка себи и нама због метастаза и узнапредовалог тумора, мени никада са мамом није било досадно. Односно никада ми нарочито у животу није било досадно. Пре ми је у великим друштвима (да не кажем, са маторцима који ми нису ни род ни помоз' Бог, онда на најбезобразнији начин све време листам фејс или твитер на екрану) досадно, али са рођеном мајком или бити сама са својим мислима - никада.
Увек су се дражесно смејуљили како сам срећна била кад ме не воде у вртић већ oстанем да се играм у стану по цео божји дан. Имали су у мене велико поверење, а како су ме научили да не направим стрвола или не дај Боже се заиграм са струјом, не сећам се. Мој рај је био у стану са гомилом играчака, меда, осталих плишаних животиња, лутки, барбика, музичких инструмената и напослетку - робота и аутомобила. Па кад нису родили мушко, морала сам ја да будем полигон и за никада прежаљенога сина. :))))))))
Седимо нас две тако на тераси, пијемо чај. Увеле смо себи правило да ћемо свакога јутра почињати дан са чајем од хајдучке траве. Уживале смо га испијајући и гледајући бујну вегетацију Озрен планине. Велика је предност Сокобање што се налази у котлини између толико планина. Ја сам је заволела због историјскога дела, најпре сам прво то све сазнала док нисам тамо крочила, а онда... је почела нова ера. Годинама смо ту знали да долазимо у тајности. Мало па мало, на недељу - две, три - месец дана. Баш смо уживале.
Мени бре милина била кад се угојим, овде те нико неће одмеравати или прокоментарисати "како си јадна дебела". Без трунке блама сам одлазила сваки дан на њихове базене. После ме је и најбољи друг из школских дана критиковао, шта умишљам, па девојке које имају "шунку од руку" се скидају и иду на базене, а ја вамо се скривам на југу Србије. Е рекох, мој добри, комплекси су непријатељ с којим радо живим (осмех).
Пијаца им је фантастична, свашта сељани свакога дана изнесу, све што би вам душа пожелела. Доручкујемо и онда шетња.
Понекад узмем електролите зато што су тако фиииино слатки, па ме Гордана стално критикује: ,,Шта се дрогираш?!" Аман! Па и Новак Ђоковић их користи па не пада на допинг тесту!
А морале смо овако једна другој да узвратимо лоптицу, веровали или не - после праснемо у смех.
Ваљда је то тако кад се сарказам сарказмом избија. Изем ли га.
Болела ме је јако прича о Чучук Стани и хајдук Вељку Петровићу. Први пут кад сам ту дошла, моја љубавна сага која се тих дана завршила је... јако личила на њихову причу. Готово пресликана. Онда ме неки ветар опет баци на оно моје мозгање... јесам ли ја остала нешто дужна Животу? Имам ли неки дуг, нешто, што бих коначно разбило тај метални, гвоздени, армирани зид који ми стоји на путу?
Јесте, много сам добила од живота, али... постоји то неко али... много ме је мучило... Као да... Ма шта год да узмем у руке, следи се, окује се, не помера се, нема напретка... чим то нешто испустим из руку, оно процвета!
Стварно сам свашта почела да умишљам, да ја на овом свету нисам потребна и да заиста немам никакву сврху. Ем сам цео живот сама ем нити ме мајка слуша, хоће - неће да јој помогнем, хоће али на неки свој начин тј. да се не петљам превише, али да сам ту кад јој крену болови. Па човече драги, ја нисам мазохиста нити Мајка Тереза која је тако гледала сирочад док умиру, ја рођену мајку не могу гледати мирно у таквим ситуацијама.
Вечиту али вечиту борбу смо око тога водиле.
Никоме не могу објаснити шта значи да она свој тај став о нелечењу је имала пуних 18 година. Да, право пунолетство. И сад ти остани прибран после свега тога.
Зато... нажалост, од како ње више нема, ево већ 2.5 године, Бог да јој душу прости, последице долазе на наплату. Од траума, презнојавања, испадања косе, ноктију, флека, спавања у сваком углу дома са упаљеним светлима или телевизором ког у животу нисам гледала...
До ево најновијег - губљења памћења и мишића.
Јбг. Кажу лекари стрес.
Рекох, ахам.
Научно откриће, је - бо - те.
А у пм више све.
Било како било, увече смо гледале нашу омиљену серију ,,Срећни људи". Подсећало нас је на период када смо одселили и почели нови живот нас троје у 12 квадрата. Тад смо се волели, мазили, љубили, грлили и били најсрећнија породица на свету која постоји.
Моја мама је идентична по лепоти, гестикулацији и гардероби са Лолом Голубовић. А ја сам мангуп као мали Неца. :))))))) Не знам како, али кад год смо на одмору или негде заједно увек би на екрану била ова серија. Као да нам је то био неки знак са Неба - ево, уживајте у ономе што волите кад сте већ толико ретко заједно.
Чим почињу спортске вести у Дневнику2, мама одмах приставља сутлијаш. Разваљивале смо се сваке вечери са њим. А ујутру кајмак - па ко се ту не би угојио?! :))))))))
И тако у тим свакодневним шетњама и планинарењима видим нешто што ме опет пецне и врати у мој унутрашњи свет. Нашли су људи темеље цркве посвећене Пресветој Богородици коју су Турци уништили. Овдашњи народ је подигао богомољу, прелепу, скромну, са дивном баштом и летњиковцем. Ту смо долазиле да се окрепимо и узмемо воду са чесме... вода...
Опет се сетим нечега.
У НС или Бгд сам се увек шетала уз реке, несвесно, нисам нарочито везана за реке јер ми у Су немамо текућу воду сем оно сироту загађену стајаћу воду - језеро на Палићу. А и на њему колико сам проводила времена са мајком... Господе помози... И као дете, сваки дан бициклицом сам ишла од Кертвароша до њега и назад. После са родбином мало па мало долазила у ЗОО врт. А када сам доживела прве ломове у животу као тинејџерка... односно обе кад смо ТО доживеле... умеле смо увече само да седнемо у кола и одемо тамо да се шетамо дуго крај језера... мало пред спавање да се опустимо. На сваком кораку на Палићу су ми урезане успомене од родитеља, на тај најранији период... Фотографисали су се и пре мене ту, а поготово кад су ме добили, а он професионални фотограф, шта да вам причам колико сам имала фотографија и успешних позирања. :))))))) Кажем, поготово са Палића имам успомена.
Вода, вода, вода... отишла сам предалеко у повезивању мисли, сећања и поступака.
Због свега овога, кад сам се као студенткиња (мада мислим да сам тада већ постала апсолвент, помало већ губим тачно памћење на све тренутке) враћала кући за празнике односно када сам хтела да искочим из своје коже због тог неког "стопирања, заустављања, замрзавања напредовања", увече сам се из центра села шетала сама самцата до оближњег канала. Ретко где да је био осветљен пут до њега. Али пријала ми је та свежина и нисам могла да одолим, нисам могла да се зауставим. После кад баби испричам где сам претходну ноћ била, она се крсти, како се не бојим, и моли ме да у будуће то не радим, или бар њој да се јавим, да ли да и она иде са мном или да ето зна где сам. Нисам се обазирала, много је слојева било по мојим мислима, нисам могла да осетим бриге других. Ни ових мојих најмилијих.
А и како ја да се бојим овде сеоске тишине кад исто овако шетам касно сама по Београду или НС. Тад су наши градови још били "безбедни", односно пре мигрантске кризе.
Толико сам била бесна на све то нешто око мене да сам у једном тренутку погледала у звездано небо изнад мене и изнад тог јадног сеоског канала Криваје и упутила питање:
,,Шта хоћеш више од мене? Зар то једино што сам те као дете молила да САМО ТО НЕ? Душа ће ми се раставити од живота, од мене, буде ли то мој цех који морам да платим!!! Зашто баш то, зашто... Па ја хоћу са радошћу сваки пут да се враћам у своје село, нећу, не могу, не желим овде несреће да ми се догоде!!!"
Кроз мисли ми је пролазила сцена из филма ,,Синовци" кад Љиљана Благојевић глуми неутешну мајку и супругу... ужас...
Не знам колико сам плакала ту... душа као да ми је била исисана, као да ју је Небо однело горе код себе а ја остала на неком чивилуку или удици, конци небески као да су управљали мојим корацима...
А како сам се заиста довукла кући 2 км даље, појма немам... више се ни не сећам...
Мислим да мајци никада нисам рекла за моју чаробну кутијицу на којој 15 година нисам откључала катанац. Ту сам као дете убацила жеље и веровала да ако је не отворим, да ће остати безбедне док се не остваре. Нажалост... иако сам мислим 5 - 6 папирића само исписала, ниједна се није остварила.
Ниједна.
Да ли је могуће да сам као дете већ имала толико изражену интуицију, визију шта ме чека? Боже, колико бих сада да загрлим то наивно дете, ту Тијану. Није она крива ништа што је тако мала већ знала да ће без свих тих 5-6 жеља остати у једном кратком периоду од 2.5 године...
И то још у месту који се зове њен дом.
*****
- ...а лепо сам ти говорила да ја то право не могу... а и није корисно, није применљиво. На чему и где да га применим у свакодневном животу? Ми нисмо породица правника, 'ајде де педагога, 'ајде, имам их са друге стране, али куд бре ово сувопарно... глупо.. досаднооооо...
- Не сећаш се како си предмете из међународноправних области полагала? Некада су ти само требале 2 ноћи да учиш, изађеш и положиш.
- Ах... јесте... јако сам волела те предмете...
- Можда је томе допринело што сам те као дете водила у Оксфорд код Еве.
- Не можда, него сигурно! То су били тренуци када "путујем по белом свету без папира". Као прави дипломата. Уживим се... Но... ја сам се цео живот припремала за глуму! За Академију, за драмске уметности, то сам волела! Зашто сам онда ишла на све оне силне драмске секције, књижевне вечери...
- Па те ангажовали ка интерпретатора, па си писала есеје...
- Да, чак имам у радове у Летопису Матице Српске...
- Видиш, дете моје, све је вредело што смо уложили у тебе.
- Да, мааааамааааа, али ја бих на глуми много више и брже постигла!
- Да, а ако ја нисам у праву, како си онда дала 30 испита на државном Правном факултету?
- Па... не знам... немам појма...
- Видиш. Мајка је увек у праву. Дођи да те пољубим такву бунтовну! Мајка тебе воли највише на целом свету!
- А маааааааамаааааааа...
(наставиће се)
Али све ти јебем , дословно.
Где са тобом да ми буде досадно... никада на то нисам помислила, могу животом да се закунем. Колико год да је сиротица била тешка себи и нама због метастаза и узнапредовалог тумора, мени никада са мамом није било досадно. Односно никада ми нарочито у животу није било досадно. Пре ми је у великим друштвима (да не кажем, са маторцима који ми нису ни род ни помоз' Бог, онда на најбезобразнији начин све време листам фејс или твитер на екрану) досадно, али са рођеном мајком или бити сама са својим мислима - никада.
Увек су се дражесно смејуљили како сам срећна била кад ме не воде у вртић већ oстанем да се играм у стану по цео божји дан. Имали су у мене велико поверење, а како су ме научили да не направим стрвола или не дај Боже се заиграм са струјом, не сећам се. Мој рај је био у стану са гомилом играчака, меда, осталих плишаних животиња, лутки, барбика, музичких инструмената и напослетку - робота и аутомобила. Па кад нису родили мушко, морала сам ја да будем полигон и за никада прежаљенога сина. :))))))))
Седимо нас две тако на тераси, пијемо чај. Увеле смо себи правило да ћемо свакога јутра почињати дан са чајем од хајдучке траве. Уживале смо га испијајући и гледајући бујну вегетацију Озрен планине. Велика је предност Сокобање што се налази у котлини између толико планина. Ја сам је заволела због историјскога дела, најпре сам прво то све сазнала док нисам тамо крочила, а онда... је почела нова ера. Годинама смо ту знали да долазимо у тајности. Мало па мало, на недељу - две, три - месец дана. Баш смо уживале.
Мени бре милина била кад се угојим, овде те нико неће одмеравати или прокоментарисати "како си јадна дебела". Без трунке блама сам одлазила сваки дан на њихове базене. После ме је и најбољи друг из школских дана критиковао, шта умишљам, па девојке које имају "шунку од руку" се скидају и иду на базене, а ја вамо се скривам на југу Србије. Е рекох, мој добри, комплекси су непријатељ с којим радо живим (осмех).
Пијаца им је фантастична, свашта сељани свакога дана изнесу, све што би вам душа пожелела. Доручкујемо и онда шетња.
Понекад узмем електролите зато што су тако фиииино слатки, па ме Гордана стално критикује: ,,Шта се дрогираш?!" Аман! Па и Новак Ђоковић их користи па не пада на допинг тесту!
А морале смо овако једна другој да узвратимо лоптицу, веровали или не - после праснемо у смех.
Ваљда је то тако кад се сарказам сарказмом избија. Изем ли га.
Болела ме је јако прича о Чучук Стани и хајдук Вељку Петровићу. Први пут кад сам ту дошла, моја љубавна сага која се тих дана завршила је... јако личила на њихову причу. Готово пресликана. Онда ме неки ветар опет баци на оно моје мозгање... јесам ли ја остала нешто дужна Животу? Имам ли неки дуг, нешто, што бих коначно разбило тај метални, гвоздени, армирани зид који ми стоји на путу?
Јесте, много сам добила од живота, али... постоји то неко али... много ме је мучило... Као да... Ма шта год да узмем у руке, следи се, окује се, не помера се, нема напретка... чим то нешто испустим из руку, оно процвета!
Стварно сам свашта почела да умишљам, да ја на овом свету нисам потребна и да заиста немам никакву сврху. Ем сам цео живот сама ем нити ме мајка слуша, хоће - неће да јој помогнем, хоће али на неки свој начин тј. да се не петљам превише, али да сам ту кад јој крену болови. Па човече драги, ја нисам мазохиста нити Мајка Тереза која је тако гледала сирочад док умиру, ја рођену мајку не могу гледати мирно у таквим ситуацијама.
Вечиту али вечиту борбу смо око тога водиле.
Никоме не могу објаснити шта значи да она свој тај став о нелечењу је имала пуних 18 година. Да, право пунолетство. И сад ти остани прибран после свега тога.
Зато... нажалост, од како ње више нема, ево већ 2.5 године, Бог да јој душу прости, последице долазе на наплату. Од траума, презнојавања, испадања косе, ноктију, флека, спавања у сваком углу дома са упаљеним светлима или телевизором ког у животу нисам гледала...
До ево најновијег - губљења памћења и мишића.
Јбг. Кажу лекари стрес.
Рекох, ахам.
Научно откриће, је - бо - те.
А у пм више све.
Било како било, увече смо гледале нашу омиљену серију ,,Срећни људи". Подсећало нас је на период када смо одселили и почели нови живот нас троје у 12 квадрата. Тад смо се волели, мазили, љубили, грлили и били најсрећнија породица на свету која постоји.
Моја мама је идентична по лепоти, гестикулацији и гардероби са Лолом Голубовић. А ја сам мангуп као мали Неца. :))))))) Не знам како, али кад год смо на одмору или негде заједно увек би на екрану била ова серија. Као да нам је то био неки знак са Неба - ево, уживајте у ономе што волите кад сте већ толико ретко заједно.
Чим почињу спортске вести у Дневнику2, мама одмах приставља сутлијаш. Разваљивале смо се сваке вечери са њим. А ујутру кајмак - па ко се ту не би угојио?! :))))))))
И тако у тим свакодневним шетњама и планинарењима видим нешто што ме опет пецне и врати у мој унутрашњи свет. Нашли су људи темеље цркве посвећене Пресветој Богородици коју су Турци уништили. Овдашњи народ је подигао богомољу, прелепу, скромну, са дивном баштом и летњиковцем. Ту смо долазиле да се окрепимо и узмемо воду са чесме... вода...
У НС или Бгд сам се увек шетала уз реке, несвесно, нисам нарочито везана за реке јер ми у Су немамо текућу воду сем оно сироту загађену стајаћу воду - језеро на Палићу. А и на њему колико сам проводила времена са мајком... Господе помози... И као дете, сваки дан бициклицом сам ишла од Кертвароша до њега и назад. После са родбином мало па мало долазила у ЗОО врт. А када сам доживела прве ломове у животу као тинејџерка... односно обе кад смо ТО доживеле... умеле смо увече само да седнемо у кола и одемо тамо да се шетамо дуго крај језера... мало пред спавање да се опустимо. На сваком кораку на Палићу су ми урезане успомене од родитеља, на тај најранији период... Фотографисали су се и пре мене ту, а поготово кад су ме добили, а он професионални фотограф, шта да вам причам колико сам имала фотографија и успешних позирања. :))))))) Кажем, поготово са Палића имам успомена.
Вода, вода, вода... отишла сам предалеко у повезивању мисли, сећања и поступака.
Због свега овога, кад сам се као студенткиња (мада мислим да сам тада већ постала апсолвент, помало већ губим тачно памћење на све тренутке) враћала кући за празнике односно када сам хтела да искочим из своје коже због тог неког "стопирања, заустављања, замрзавања напредовања", увече сам се из центра села шетала сама самцата до оближњег канала. Ретко где да је био осветљен пут до њега. Али пријала ми је та свежина и нисам могла да одолим, нисам могла да се зауставим. После кад баби испричам где сам претходну ноћ била, она се крсти, како се не бојим, и моли ме да у будуће то не радим, или бар њој да се јавим, да ли да и она иде са мном или да ето зна где сам. Нисам се обазирала, много је слојева било по мојим мислима, нисам могла да осетим бриге других. Ни ових мојих најмилијих.
А и како ја да се бојим овде сеоске тишине кад исто овако шетам касно сама по Београду или НС. Тад су наши градови још били "безбедни", односно пре мигрантске кризе.
Толико сам била бесна на све то нешто око мене да сам у једном тренутку погледала у звездано небо изнад мене и изнад тог јадног сеоског канала Криваје и упутила питање:
,,Шта хоћеш више од мене? Зар то једино што сам те као дете молила да САМО ТО НЕ? Душа ће ми се раставити од живота, од мене, буде ли то мој цех који морам да платим!!! Зашто баш то, зашто... Па ја хоћу са радошћу сваки пут да се враћам у своје село, нећу, не могу, не желим овде несреће да ми се догоде!!!"
Кроз мисли ми је пролазила сцена из филма ,,Синовци" кад Љиљана Благојевић глуми неутешну мајку и супругу... ужас...
Не знам колико сам плакала ту... душа као да ми је била исисана, као да ју је Небо однело горе код себе а ја остала на неком чивилуку или удици, конци небески као да су управљали мојим корацима...
А како сам се заиста довукла кући 2 км даље, појма немам... више се ни не сећам...
Мислим да мајци никада нисам рекла за моју чаробну кутијицу на којој 15 година нисам откључала катанац. Ту сам као дете убацила жеље и веровала да ако је не отворим, да ће остати безбедне док се не остваре. Нажалост... иако сам мислим 5 - 6 папирића само исписала, ниједна се није остварила.
Ниједна.
Да ли је могуће да сам као дете већ имала толико изражену интуицију, визију шта ме чека? Боже, колико бих сада да загрлим то наивно дете, ту Тијану. Није она крива ништа што је тако мала већ знала да ће без свих тих 5-6 жеља остати у једном кратком периоду од 2.5 године...
И то још у месту који се зове њен дом.
*****
- ...а лепо сам ти говорила да ја то право не могу... а и није корисно, није применљиво. На чему и где да га применим у свакодневном животу? Ми нисмо породица правника, 'ајде де педагога, 'ајде, имам их са друге стране, али куд бре ово сувопарно... глупо.. досаднооооо...
- Не сећаш се како си предмете из међународноправних области полагала? Некада су ти само требале 2 ноћи да учиш, изађеш и положиш.
- Ах... јесте... јако сам волела те предмете...
- Можда је томе допринело што сам те као дете водила у Оксфорд код Еве.
- Не можда, него сигурно! То су били тренуци када "путујем по белом свету без папира". Као прави дипломата. Уживим се... Но... ја сам се цео живот припремала за глуму! За Академију, за драмске уметности, то сам волела! Зашто сам онда ишла на све оне силне драмске секције, књижевне вечери...
- Па те ангажовали ка интерпретатора, па си писала есеје...
- Да, чак имам у радове у Летопису Матице Српске...
- Видиш, дете моје, све је вредело што смо уложили у тебе.
- Да, мааааамааааа, али ја бих на глуми много више и брже постигла!
- Да, а ако ја нисам у праву, како си онда дала 30 испита на државном Правном факултету?
- Па... не знам... немам појма...
- Видиш. Мајка је увек у праву. Дођи да те пољубим такву бунтовну! Мајка тебе воли највише на целом свету!
- А маааааааамаааааааа...
(наставиће се)
Коментари
Постави коментар