Ветрови у равници

(Уочи Василијдана 2017. године)

Листамо старе фотографије.
Још она зна да ми их 'протумачи', још она... она!!! Хало, Тијана, пробуди се, узми оловку и записуј!!!

Џаба... моја лењост је превладала...

Листамо и даље.
Она грли и мази оне мале сиво беле фотографије из малецке жуте кутије. Снимци из 1987.

- Види како си овде мала, беба наша, пЛва, најслађа... знаш како је баба скочила кад си се родила...
- Знам, Дуки, пола метра од земље.. је ли тако?
- Јесте, тако је! Постала сам млада мама, млада баба, само да доживим да постанем прабаба (ту ме гледа преко наочара)...
- ... тај филм са мном нећеш гледати...
- ... онда могу да умрем.

Све сам ове реченице знала на памет, и боју гласа и ритам и нагласак и уздах и свој спреман одговор сам уредно рецитовала. А бих ја то урадила са 18, а сада... што старија, теже се одлучујем, поготово на те њене речи да може после тога мирно да умре...
Јујујују таман посла то да допустим!!!
Па никада не бих себи опростила кад би се муњевито то... тако одиграло.
Јујујују тај терет не бих могла сигурно да поднесем! Гарант бих пала у ту постпорођајну депресију, не дај Боже... боље до века девојка него њу да ми породична радост однесе на онај свет! Па кога ја после ње да имам...
Оно све што сам имала у 1 дану је нестало... баба ми је била све и за љубав и за свађу, никада ме није васпитавала да имам строго поштовање према њој као старијем претку. Не. Ми смо се и волеле, и свађале и клале и мириле и грлиле и опет волеле, и опет ме "миловала шамаром" како у Босни тепају за рапаве дланове од рада... Волела је мене моја Дуки колико ме други нису успели... све ми је она надоместила, сем објаснити да баба једнога дана више неће бити ту.

Мислим да смо само 1ном причале о њеној смрти, типа, кад умре који су обичаји из Босне које она жели да јој ми испоштујемо. Одмах сам је сасекла пред свима: ,,То не очекуј од мене!", јадна, тако је устукнула... запрепастила се и ућутала. Закуцала је поглед у мене, покрила руком уста, после неколико тренутака погледом прешла на друга лица у просторији, али свако је водио неки други разговор. Нисмо после причали о смрти, сахрани, даћи, задушницама... до прошлог пролећа. У пар наврата ми је нешто рекла, склопила сам отприлике слике у глави, рекох ок, није то страшно, ја сам мислила да је у питању нека паганштина.
,,Ма не, шта ти је, кад смо ми то дозвољавали у кући?"

И стварно је моја Дуки била таква. Тврда као камен. Ниси са њом могао да управљаш. Озренка, после низа несрећа, тешка горшанка је постала. Џаба живот и рад од 53 године код нас у равници. Није више опраштала ништа, само се хладно повлачила у своје одаје, без сувишног коментара. Радовала би се кад почиње стота реприза било које домаће серије, еурека јој је била женска емисија која сваког поподнева иде на тв-у. О види ти моје бабе... 'ајде, поштовала сам то ново правило од пролећа 2017. И онако наше време за телефонирање је после 21 ч. па док не испуцамо цео фонд речи за то вече.

Било је дана, поготово у тој 2016. када сам доживљавала тешке издаје, да се по 3-4 пута дневно чујемо по сат или два времена. Да, да, малтене цео дан разговарамо, по сто пута обрћемо 1ну те исту тему... Њен глас ме је смиривао, волела сам га више од свега, знам да би ми баба увек могла брисати сузе, и никада ме није сасецала у емоцијама, него ме је бодрила:
,,Плачи, плачи, исплачи се јер сузе су лек..."
Нервирало ме је кад некоме онако, кроз необавезан разговор, прокоментаришем како само са бабом могу сатима да причам, па добијем од саговорника директну критику:
,,Шта имаш са једном неписменом бабом толико да причаш?!"
Ма ј**** сам м**** свима редом, ко год би ми то без пардона рекао. Ја сам за моју Душанку била спреман на све. Она је прво моја баба, моја крв, она ми је дала живот кроз маму, и да никада није научила ни да пише нити завшила бар осам разреда основне школе, она ће заувек бити моја баба, а не тамо нека неписмена жентурача која само води аброве по улици.
Да, у праву сте, комотно сам могла због таквих вишесатних телефонирања сести на бус и доћи код ње уместо што су нам се слушалице толико усијале. Али нисам могла више због ружних ствари да трчим назад у своје село. Нисам могла, хтела сам од свега да побегнем и да се склоним у стан, на неко ново место, у неки нови ћошак. Фалила ми је изолација. А ту сам је имала. Само сам у тим тренуцима могла њен глас да подносим.

Много ми фали, толико да неких савета не могу да се сетим. Преплаве ми осећања сећања и блокирам. Знам да је она увек била за ту опцију ако нешто не иде, одмах секиром све да се пресече па куд пукло да пукло. Није она била филозоф.
,,Ја сам ти сто пута рекла да се не кајем никада што сам се удала против воље родитеља а под старе дане се развела. Не, овако ми је лакше, немам кога да кривим, нико ме није угурао у тај брак па сад да седим и кукам и рачунам шта би било кад би било. Радован и ја смо се волели и само смо отишли преко Дрине за Срем и више повратка није било.
- Није те прошла нека језа, страх... ништа ниси осетила тада?
- Не, јако сам се обрадовала што сам га изненада угледала после 2 године и ни трена се нисам размишљала кад ме је питао би л' би сад одмах пошла за њега.
- Ваоуууу баба... ја не знам...
- Шта не знаш? А шта си ти хтела исто у мојим годинама? (смеје ми се) Да те подсетим?
- Друго је жеља, али ја сам осетила огроман страх... хтела сам једнима и другима да удовољим... ја нисам била храбра као ти да се супротставим родитељима.

Заиста је била храбра. Цео живот. Тако стара, ако ћемо гледати по цифрама у личној карти, са 72 године она је без проблема чучнула, клекнула, устала и тако по 100 пута сваког дана у башти. Имала је 2-3 баште у селу. Све је баба сама радила... ми који можемо волу реп исчупати свуда смо били само не ту близу ње кад се копало. А није нас никада ни грдила нити звала у мобу. Ееееевентуално ако се ту затекнемо па је питамо да ли да помогнемо, да нам да нешто ситно урадимо.

Није волела "да јој се петљамо у посао", страшно је волела све конце да држи у својим рукама (иста сцена као са мојом покојном матером: ,,Немој да ми се петљаш по кухињи док кувам" ... а када и како ћу онда научити да кувам?).
Мада је са друге стране волела да нас штити и штеди.
Напоменула сам раније, није она нас мазила, нити правила дебилима, само нас просто није стављала под јарам. Ни кад је изгубила ћерку, недавно, није изгубила на својој одлучности и ставовима, нити на својој енергичности у корацима или речима.
Била је моја Дуки змај само такав.
Дај Боже да ми, њени потомци, имамо тако добро здравље у тим годинама. Да будемо тако окретни и спретни.

- Баба, ко је ово на слици, не види се фаца?
- То сам ја, на Павловцу (салашу), трудна, Гогу носим.
- Мама!!!!!!!! Моја мама!!!!!!!!!!
 ...седиш овде на ногама или на земљи - трудна?!
- Да, шта би ми фалило... Овде је увек било топло, топлије него тамо код нас у Босни, у планини. Чувам стоку ту, имали смо јако пуно кокошака, гуски, патки, оваца, коза, свиња...
- ... јеееее баба, ал си ти овде мршава!!! Погледај какво суво лице имаш?!
- Па да, била сам и ја некада мршава. (смехотрес) Онда сам добила на грудима, до тада сам била као ти.
- Значи после првог детета да рачунам на бујно јелече?
- Па од кад ти баба говори да родиш? Ви мислите баба не зна ништа, а баба прошла цео живот.
- Е бабушка моја... види како се лепо смејеш... још се стидиш објектива...

Никад је није напуштао њен осмех. Никада. Толико пута сам била живи сведок свакодневних стресова и потреса у фамилији, а моја Дуки НИИИИИИИКАДА АЛИ НИИИИИИИКАДА тај мали а тако широк осмех није гасила. СТААААААЛНО АЛИ СТАААААЛНОООО ЈЕ БИЛА НАСМЕЈАНА!!!!! Како је то успевала, нисам је никада питала, нити нам је икада говорила. Можда она није ни била свесна каква је њена природа, весела, без обзира на све силне животне губитке... Сама стотинама километара од породице, сестара, браће...
Никада али никада моја Дуки није гасила тај свој чаробни осмех у ком су јој се зенице радовале и превидно сијале. Тако сладак и женствен. Имала је ситне црте лица, лепе очи, мали нос и здраве зубе, могла је до прекосутра да се смеје, увек би била најлепша жена. Кишницом је до последњег дана прала косу, имала је гушћу косу него што ја имам сада моју, а при томе да се ја никада нисам фарбала, али авај...

Моја сиротица је заиста живела скромно у складу са својих 11.500 динара пензије (мање од 100 евра). Никада али никада није хтела од нас деце да узме који динар да јој се нађе или, не дај Боже, да јој нешто купимо и донесемо, неће да узме ако ти не да новац за то. Онда кад се окрене, угурамо те новчанице испод столњака - знали смо где јој је сламарица. :)

Од мене је само једном тражила у животу зајам а ја се обрадовала као мајмунче и рекла:
,,Што ми говориш да ћеш вратити, не треба ми, узми, иди на пут, немој да жалиш, знаш шта ми је Гордана рекла...
- ... знам, децо, али немате ни ви... штедите за црне дане, не сме се динар расипати..."

И после овога је никада више нисам видела на ногама. Живу. Отишла је код своје Гоге.

И никада после овога ја више нећу штедети нити улагати, као њих две, у зидове. Никад, али никада. Шта су њих две јаднице имале од живота, док су се други проводили и уживали оне су грцале за тај динар, седеле у кући и штеделе. Да, захваљујући њима ја сам имала и кров над главом и домаћу храну на столу, али исто тако многи су њихову доброту да не кажем уштеђевину однели... отели...
Зато...

После овога свега не чекам специјалне прилике.
Зато после овога свега ако ми се нешто једе, појешћу, то ме неће угојити нити нарушити крвну слику.
Зато после овога, не затварам се у кућу, прихватам сваки позив за дружење одмах на прву лопту.
Нема одлагања нити да рачунам на репризе.
Не, то никада неће поново доћи.

Исто тог прошлог маја, настављамо нас две разговор:
- Знаш шта ћеш ми донети из Сарајева?
- Шта, баба?
- Оригинал сет за кафу - филџане са све џезвом, на Баш чаршији да купиш!
- Ах... кад ћу ја тамо ићи... маштам сваког пролећа тамо да се спустим, али увек буде то али.
- Ма отићи ћеш, не секирам се... али то да ми донеше, па да са мераком испијамо овде кафу.
- Може, договорено!

И никада ми неће бити јасно како је то само наједном изустила... као да ми је пророковала да ћу тачно за годину дана бити тамо.

И никада ми неће бити јасно како бар њу нисам стигла да питам док сам држала ту фотографију:
,,А јеси ли осетила од првог дана живот у својој утроби?"