Дете

- ... па он каже да је постигао нешто у животу.

- Шта?! Реци ми шта?! Да сви то видимо!

- Па каже: имам двоје деце.

- Јаоооооооо, моооооолим те... Оооооо Господе помози... Нек су му деца жива и здрава, али какав му је то успех, па је ли он зна како се деца праве? Хахахахахаха испада да је само он научник у тој области хахахахахахахаха нико сем њега не уме да направи двоје деце... о Господе помози какав је то мозак... Јооооој, дете моје, спашавај се, дај болан уразуми се... је л' ти је он попио сву памет? Шта је теби? Дај дрзни се, пробуди се, како си тако ниско морално пала?

- А не знам ни ја... преуморна сам... нисам никада помислила да ћу са њим морати да укључим мозак...

- Моооолим?! Како то мислиш?!

- ... само једва чекам да дође са посла и да му се шћућурим с гузом у крило... или главицу испод браде, на врату да му се ушушкам... ништа ми није битно... ја бих само ћутала па макар он преко мене и пушио и гледао тв... што сам му рекла преко телефона док није ту, то му је, али кад ми је ту... не могу онда да причам ни да размишљам... само ми треба неко на коме ће ми се душа одморити... А не још да калкулишем и будем на опрезу са сопственим изабраником, јаооооо Господе помози, шта ме је све задесило... Мислила сам да горе од болести и смрти не постоји!

- Е дете моје... и шта ће те још задесити...

- Немој...

- Морам... нема ко ово да ти каже... мораш што пре...

- Знам... али не могу више...

- Стани, куд си пошла, не можеш тако, ја ти то кажем за твоје добро!

- Не могу више... идем кући нешто да читам...

- Увек кад причамо о томе, ти или не даш или се покупиш!

Свакакве слике и приче су ми пролазиле кроз главу. 

Сетила сам се маминог имунолога, док је она примала терапије против тумора на дојци, морала сам и ја неке терапије превентивно као директни потомак да конзумирам. Нисам се бунила, чак шта више оообожавала сам те такве стварчице алтернативне медицине, сируп од коприве сам толико пила да сам га почела сипати и у кафу. О медићима, мелемима и инхалацијама да не причам, опчињена сам са тим била. Е сад да ли ме је доктор због те ревности поштовао или је заиста нашао заједнички језик са мном не знам, али ми смо умели сатима и сатима да ћаскамо. Једном приликом ми је баш о томе причао, како направити дете "није ништа посебно" и да се на заварам са причама кад једног дана будем имала свога изабраника. Мало је био чудан за овдашњи свет јер је он научник а не само обичан др, умео је тако да се занесе и да ми свашта исприча, а ја после 3 недеље имам мучнине, не могу то да избацим из мисли нити из стомака... докле је наука догурала. 

Жене је обожавао, буквално је све жене овога света посматрао као божанства која нимало нису равноправна са њима, мушкарцима, него да смо много супериорније од њих, на првом месту због природе тј. баш због могућности рађања. 

,,Па је ли ти знаш шта ви све имате у своме телу за нови живот?! То је нешто пребогато, савршено склопљено, ту је толико органа, нисте ви само ту са материцом и пупчаном врпцом и 'ајде ваш задатак је да рађате. НЕ!!! Ви имате и предивна и нежна осећања, умилна, умиљате да будете и за дете и за партнера, ви све можете и све постижете... Је ли знаш шта, шта је она водица (направио је тако згражавајућу фацу да сам се у моменту изгубила, нисам знала о чему прича)...? Она... она бре безвезе - сперма? Безвезе бре, па ви сте толико моћне да можете саме да то створите у себи и да родите кад пожелите! Не би ми веровала докле су стигла научна истраживања, па сутра се нећете спајати за рад стварања ембриона. Глупости, глупости... немој никада да верујеш мушкарцу, не сме он бити доминантан у твоме животу, ти си царица, ти си та која је супериорнија и надмоћнија али над свим мушкарцима, а не над тим једним који ти буде дошао!"

Не знам јесу ли ово биле пророчке речи или ме је заиста пријатељски саветовао да кроз пар година не изгубим самопоуздање... или је матори стварно био видовит?

Било како било, самопоуздање ми је било скроз негде при дну закључано у неком ковчегу. Од Свете Петке 2015.г. 

Споро сам се дизала... иако сам дан раније била накљукана седативима, другарице које су дошле на даћу су ми рекле:

,,А можда ти је он баш послат од Бога још са два анђела, да би те дигли после ових губитака."

И стварно је тако било... одмах су ми се затрчали у загрљај када смо се упознали. И од тада се нисмо одвајали када су долазили код нас на село за викенде. Играли смо се, маштали, возили бицикле, трчали од куће до куће, па на игралиште, играње на салашу, у сену, па у штали, мажење јагањаца, па узимај хаљине ове и оне, накит, играчке, спавање са спојеним креветима... све је било дивно... а ја сам уживала јер... као да сам видела ону малу Тићу од 4 године која је била исто овако срећна и радосна када дође у своје село. Цртали, гледали цртане филмове као дрогирани...

,, - Шта то радиш?!

- Па да бацим, неће оне то више погледати...

- НЕ!!! Дечји цртежи се не смеју бацати!"

Толико сам дрекнула на њега, да су деца после свима објашњавала како се дечји цртежи не смеју бацати :DDD а да их је неко питао зашто, мислим да не би умели да исфилозофирају. :DDD

Потичем из педагошке породице, иако нисам тада имала своју децу, знала сам доста тога како се ради са децом различитих узраста и како се требају васпитавати, када почети са њима играти се "школе" и како на суптилан начин све тешко им дочарати да је то саставни део живота који просто мораш да прегураш док дишеш.

- Стално сам те опомињала, немој да се вежеш за децу, немој тамо да идеш.

- А шта ја могу кад ме оне сироте траже... после се са овим још више свађам ако случајно да ли због мог плакања за мамом или одласка до Бгд нисам ту...

- А верујем ти... ти си млада а децу то привлачи... Волела си увек да се играш са млађима.

- Ви сте ме томе научили. Ти си прва гинула за сву своју децу, а у очевој женској грани фамилије су све педагози. То је та нека нит коју вучем у себи.

- Хахахахахаха у забавиште ниси волела да идеш, правила си га сваки дан у стану док сте живели у граду. Ни слаткише ниси јела, само си волела да се играш. Е дете моје... моје вечито дете...

- Знаш како се на трен опет вратим у своје снове о принцезама. Дам им све своје хаљине које имам у орманима, оне сироте стално вичу: ,,Тићо, па ово је чаролија!"

- Хахахахахаха јаднице... где су оне могле такве комаде гардеробе да виде...

- Добро, дам им и ове нове, што купујем преко нета, није ни то спорно... Умеју сваку да искомбинују са ђинђувама и сандалама и штиклама.

- Дајеш им и штикле?

- А то смо се договориле одмах, може, одаберите које хоћете, поставите их испред огледала и ућићете у њих док вас ја придржавам 20 секунди.

- Боже... колико има да ниси оне хаљине облачила?

- Не знам... 2010/2011. тако нешто.

- Ееееее ал сам ја онда плакала...

- Да, сећам се. Нисам смела 4 дана да ти саопштим да сам раскинула.

- Ал шта би ти фалило са њим? Свуда те је водио, били сте складан пар.

- Да... он ми је испунио снове о принцези... с њим сам ишла као гост са позивницом на балове на Балом двору а не као посетилац... али, али... ја сам се била охладила...

- Јој, дете моје...

*****************

- Обећај ми нешто.

- Шта?

- Да ћемо увек овако.

- Како?

- Ако се и нека глупост купује, сву децу, ма колико их имали, да стрпамо у кола и идемо заједно да бирамо и испробавамо, као што сваког викенда радите код тебе у девојачкој соби са твојим хаљинама.

- Хахахахаха ти си луд...

Није требало дуго времена да прође, стварно смо се задесили у куповини ситницe. Ми смо возили ролере а он није, нити их је имао, нити их је умео возити, а при томе и мало је зазирао од њих. У једном тренутку смо се обрели у спортској радњи, ма има да их купи, па макар и на чекове месецима отплаћивао, али има да их возимо сви заједно. 

Док је он испробавао ролере, ми смо мало па мало зверале около. 

,,Јаоооо види ове патике, јао види ове мајице...", једна узме моју торбу па пред огледалом "глуми Тићу", друга узме мој несесер и сунчане наочаре па се исто удешава. Наједном је остао сам са продавачицом која везе није имала са ролеровањем, па кад је дрекнуо скупили смо се сви у 1 секунди, више нисмо били расути бисери по радњи. :DDDDD

,,- Па дај помози... видиш да одмах прате како се ти понашаш?

- Хахахахаха... опусти се, немају велики избор мушких ролера, продавачица ти је дала најбоље, немој превише да се секираш. Само гледај да су ти број веће, никада се не бирају кнап."

Хахахаха представа је била завршена.

Није ми ништа сметало, могла сам овако до прекосутра. Иако сам била девојка, без деце, могла сам овако да се поиграм са туђом децом. Да, тако сам размишљала. Признавала сам и тада отворено а и сада. Али... како су они дошли у мој живот када је мени мама отишла на Онај свет, ствари су се промениле. 

Били су сви у праву. Превише сам се везала. А вамо је он већ добрих годину дана захтевао да се ми остваримо у улози родитеља. Признајем... признајем, мајке ми моје рођене која је сада на Небу, Бог нека јој душу прости и нека опрости и мени грешној што се у њу мртву кунем... али она ми је највећа светиња... у моју највећу светињу на Небу се кунем да сам заиста хтела дете... заиста... и не само једно, него чопор, ма не ни чопор деце него одмах да заређамо са близанцима. Стварно сам хтела, живота ми мога јединога.

Спомињала сам у претходним блоговима како ми је мајка тог последњег пролећа дала благослов за дете. Наједном. 

Ееееееј оооонааааааа, која ми је цео живот бранила да размишљам а камоли да се забављам са момцима, а не дај Боже, да се удам и рађам! Јујујујују... то код моје Гоге није долазило у обзир!!! 

И шта јој би, шта не би, 6 месеци пред крај, она мени да благослов... ту су ме прво она и баба начеле са том причом о мајчинству и потомству... Нисам се најбоље сналазила тј. одбијала сам о томе да причамо са трапавим изношењем неких својих бубица, шта ћу и како ћу се остварити као мајка. Оне су се већ крстиле са левом руком. Али, али...

Уласком у везу, два месеца касније је почело у мени другачије да се кристалишу размишљања. Волела сам, признајем, није ми било тешко, нисам калкулисала. Не рачунајући да сам тог пролећа завршила једну емотивну причу, уназад пуне 4 године сам била сама. Није ми било тешко, јер нисам била ни за кога заинтересована, мучиле су ме друге ствари. Или она моја једна једина ствар: да ли сам ја нешто осталка дужна Животу кад ми се већ дуже ништа значајније нити дешава нити напредујем са те 1 тачке.

О час посла сам заволела.
Није ми било тешко, дала сам осећањима да оду хиљадама миља и километара далеко у небо, свемир, васиону, само да ја волим! Још лето, а мами се побољшало стање, могла сам њему и нама да се посветим. Могли смо мало па мало негде да шмугнемо да ли до града, Палића, Тополе, Бајмока... Тог пролећа сам купила тиркиз плаву хаљиницу у Кнез Михајловој, још ме мој побратим зафркава  када ће бити премијера. Рекох на лето кад набацим боју. А нисам му рекла, кад на њу овај набаци руку и привуче ми се кроз косу до уха да ми шапне:
,,Узмемо пасоше и палимо!"

У предивне, предивне тренутке сам се наједном обрела. Нисам више могла од Живота да пожелим. Диван јун и јул су били у нашим животима. Волели смо се до бесвести, толико детаља ни не могу да се сетим и све ставим на папир, мислим да ће ми се све истопити... Тада "у принципу" нико није знао за нас, мислим да је то био кључ и успех наше среће... али како се сазнало... почеле су прве трзавице...

Мене је тргло нагло погоршање маминог стања.

,, - Тићо... ја не могу из кревета.

- Немој, мама... Немој тако...  (умела је да буде љубоморна ако некоме другом посвећујем пажњу, али опет нисам се одвајала од ње, била сам ту са дворењем, увек ми је била и остала она на првом месту па онда сви остали.)

- ...данас је 4ти дан како нисам шетала.

Ја сам занемела. Постидела се. Хтела да се убијем у њеном погледу препуном сузних очију. Моја сиротица стварно није од среде устала а данас је субота.

Кучко једна, Тијана, ниси приметила да ти рођена мајка опет не може да хода!!! У који к***** си гледала ова 4 дана?!?!?! Он ту јесте и није, час је на путу час код куће, шта си се залепила за тај екран?!?!?!

У моменту, али у моменту сам хтела свој живот да дам само да моја сиротица не испусти сузу него онај свој најлепши осмех. Све сам у тој секунди хтела да дам од своје среће и полетности коју сам успела да осетим после дужег времена. 

Био је то Ивањдан 2015те.

Не, не... немогуће је, немогуће, како је то могуће?

Болови се враћају... ногу једну више уопште не осећа... ни када радимо вежбе... 

Шта... 

Али шта се сад десило...

Медицински брат Леон који је редовно обилази и ког је волела као своје дете, радовала му се као кад мене угледа, је рекао да је то осцилирање код оваквих особа често... и да се чувам.

Јао Господе... па немогуће, шта се сад десило... где, где је грешка...

Дуго нисам себи хтела да признам, иако сам само механички свима безброј пута у фамилији понављала речи лекара од 23.априла да је због тог њеног ината и кокетирања са пијењем и непијењем терапија, мeтастазе нашле проходан пут са дојке у карлицу... ту се лепо увуку, имају коштане сржи у изобиљу, тешко или готово немогуће је хируршким путем отклонити и болесник комотно може да се опрости од Живота. Њима тим усељењем у карлицу је загарантована победа. Ортопед је био непогрешив. У дан ми је предвидео крај. Нажалост тако је било. Нажалост.

Последња терапија пре погоршања је била са Имунофан инекцијама из Русије. Све друго је баталила, згадило јој се, хтела је само ово. До маја. Онда је утувила у главу "да штедимо, да имамо за зиму, од новембра". Ја сам остала затечена, занемела, одузела се... Силе није било да је одговоримо... као да је свесно хтела у гроб. КОЈА ЦРНА ШТЕДЊА, КОЈУ ПИ*КУ МАТЕРИНУ ВИШЕ, ПА ШТА СИ СВЕ У ЖИВОТУ УШТЕДЕЛА, ЗАР САДА КАД ЈЕ БОРБА ЗА ГОЛИ ЖИВОТ, ОПЕТ ДА ШТЕДИМО?! КОЈИ К**** ДА ШТЕДИМО ВИШЕ?!
Неумољива је била.
Неумољива.
Ни на вапаје сопственога детета ни рођене мајке.
А ја тада нисам могла да заплачем.
Не, то сам стрикно одбијала и свима забрањивала пред њом да плачу. Моја филозофија је била она трпи болове, она има право да плаче, ми немамо и тачка. Свакога сам отерала напоље кад само видим накупљање суза у очима. Она није смела да гледа тугу. Доста је било. Нико није био да је штити лавовски сем мене. Заболе ме. Ако треба и да покажем зубе и некога носим у зубима због ње, тада сам на све била спремна!
Ето...
Можда да сам могла да заплачем... можда бих је умолила... прву сузу после много година (малтене од како сам изгубила Владимира 2005.) сам испустила за Илијдан 2015.

Сам Бог ме сачувао да не починим, не дај Боже, неки злочин... а реално због канабиса, сви који смо били око Гоге, смо ходали по танкој жици... Ја сам на све пристајала, ничега се нисам бојала. Ако треба тамо и тамо да запуцам, ићи ћу, само ми дај адресу. А ј**** м***** који сам ја идиот од храбрости била... у буквалном али буквалном смислу нису у мојој глави постојале препреке. Многи су се бојали да нам помогну, имали су породице, децу коју је требало извести на пут... а не да још због нас ризикују себе. Ја сам на све пристајала, за цену нисам питала, све сам узимала што ми је дошло у руке.
Боже... сад кад се сетим... кад ме питају па како да пребаце преко границе, а ја... ни дан данас не знам од куд ми то... мозак ми је радио 300 км/ч... као из топа испалим одговор:
,,Стрпај у несесер, а избаци све метално као што је турпијица и грицкалица за нокте. Несесер нико не претура а нити на скенерама, на било којем граничном прелазу ваздушног саобраћаја или друмског, се то не региструје као опасно."

Ни уље од канабиса није хтела јер док нисмо нашли оно право, заје*aли су нас. Губили смо на времену и живцима. Прави смо набавили кад је већ све било готово. На тачно 35 дана пред крај сам јој га редовно давала, чак га и ја лизала да је уверим да је добро, да неће бити отрована сама, да сам ту и ја са њом, обе ћемо у пакао ако треба.
Ј****  матер какву сам ја снагу имала...
Никада умор осетила нисам, стално сам грабила напред и њу вукла, стално "проналазила" неко решење... само да је исчупам.

Али више спаса није било... превише јој се тело распадало... буквално је све било сада метастазирано.
Срце... још је оно само лупало као блесаво. До последњих напада мозга. Епилептичних напада...

Оно је било језиво...

То су били такви удари и напади, тресла се, распадала, очи јој малтене испадале, уста отворена, крици никада такви... уф... не дао Бог никоме... али никоме...

Није се знало чији ми је крик био гори, да ли мамин или бабин што пред очима губи своје рођено дете... То је такво испуштање душе било на више места у кући...

Била сам чак и у том тренутку оптимиста, нисам губила наду кад је наступила Фаза смрти (која може да траје пар сати, 48 сати или чак 7 дана, нема правила). Али кад сам чула ТАЈ бабин крик... различит од свих досадашњих... уф...
Језиво пискав, језиво оштар. А она се сирота повукла и затворила у свој малени собичак, није хтела пред нама да рида... Тад сам знала да је крај. Ту сам се и ја пребацила... у други модул.

Језива туга и жалост нас је обузела, језиво је кад се суочите са Смрћу. Језив тренутак. То није за зајебавање. Ко није видео како она долази и односи Живот и Душу тај не зна о чему причам. Мене су почели кљукати лорозепамима и тритаце таблетама за срце још од суботе ујутру а све се завршило у понедељак 26.10.2015. у 8.18 ч. То је било страшно... не сећам ce да ли сам и колико ја вриштала, али се сећам да сам била у свему активно присутна, џаба сви ти лекови за смирење.

Сећам се да сам јој  само дуго, дуго шапутала и мазила је. Милион суза сам пролила на њу... Сећам се да ми је коса била пала на њу, а ту биле неке комшинице у соби, повикале су у исти трен да се склоним да не сме (валда) од девојке на њу да падне ни моја суза ни коса... неко сујеверје су почеле да износе, е ТУ се јако добро сећам да сам дрекнула на сав глас да прекину и да моментално изађу напоље.
Чак се и ујак уплашио мога гласа, у моменту се створио да смири ситуацију.
Али више није било шта да се смирује. Нити ко да се смири. Све је било готово.

Само тада тих пар дана баба није спомињала децу, потомке, своју жељу да постане коначно прабака. Тада јој је само била њена девојчица, њена ћерка у мислима и у речима. Само она. И разумљиво зашто.

Сви су ме питали како је она и успут се извињавали због глупог питања, рекох не, напротив није глупо питање, па како бисте ме другачије питали за њу. Свима сам одговарала да је постала тешка горштанка, остарила је и изборала се за 20 година унапред, али она више није била иста. Први пут кад сам осетила да се мало променила и малчице отворила је била та субота, у тој недељи, од тог понедељка 26.10. Тад сам јој шапнула и први пут је ту подигла поглед док смо улазиле у гробље Дудове шуме. Рекла сам јој: ,,Видиш, баба, како је мама одабрала лепо место, па овде је лепо и чисто као она гробља у америчким филмовима."

Кажем, загледала се около четинара, мало поћутала и изустила: ,,Па видиш... није она луда..."

Тад почиње моја ера са честим одласком ту. Малтене сам сваки дан ако сам у Су, тако започињала дан. А баба чим се тргла из те неверице, рекла је:

,,Знаш зашто сам ја остала на Земљи? Знаш да је Гога стално спомињала да јој је бар да ја останем са тобом да ти помогнем. Па мораш још да родиш, ко ће ако ти баба неће помоћи... е сунце моје, дођи код бабе..."

Е Душан'а моја...

Камо лепе среће да си ми и ти остала... камо лепе среће... али шта сад можемо, Божја воља је била да и ти одеш за годину и по дана... Али си ми много помогла у животу, поготово за тих годину и по дана... много... Много тога сам тек са 30 година сазнала о женском телу, материнству, бебама, деци... Као да је и баба знала да неће дуго а и ја сам потајно имала жељу да се што пре остварим у томе, па смо зато интезивно о томе причале. Као да сам већ дошла пред свршен чин - у пуном 9том месецу. Опустила ме је много са тим сиииилним вишесатним разговорима, никада нам није било доста једне друге. Баба и унука. Које се никада за пуних 30 година нису одвојиле. Много ми је значило што је разумела сваку моју тугу, сузу, муку, недоумицу, стрепњу, све у чему сам се преко ноћи обрела. У свашта ново сам упала од мамине смрти, много је ту послова, новца, трансакција, људи, свађа, притајено завађених људи са којима сам морала константно да балансирам... превише, превише стреса... 

Да ли ову ствар или ону ствар чиним исправно... Кад се уплашим неког потписивања, ја ноћ пред заказан састанак отрчим у сред ноћи у бабину кућу, да у маминој соби запалим свеће и кандила и кадионицу. Док то све не изгори за покој душе, ја се смирим, добро размислим и легенем да спавам без икаквих трзавица.

Практично сам тада била упућена само на бабу, а шта ми је она сиротица могла помоћи - само у причању, слушању и разумевању. И саветима, тоооооо не смем заборавити, иначе ће ми послати громове и муње са Неба. :DDD

Овај је стално био на путу, не није ми било тешко да одржавам везу на даљину, мање више уиграли смо се а он на наговарања да промени посао за рад наше будућности није хтео ни да чује. Био је забетониран у томе. Њему на част.

Ја сам се вамо распадала, кукала сам му до малтене последњег дана везе али он никада се није променио. А мени је више него икада требао ослонац МОГА партнера. Иако смо били 24 сата уживо на вези и на интернету ни то нам није довољно, верујте ми на реч - екран убија. Али убија здрав мозак. Он је због и свог претходног момчења и због непријатног искуства у претходној заједници, увек бацао своју сенку на мене. Ломио ме је јако психички... зато смо се толико и свађали, зато је у периоду када ми је био најпотребнији тражио утеху у другима... а ја то све онако наоштрена са чулима или предосетила или чак видела у његовом телефону и лаптопу. Јако смо се волели али и јако пуцали по свим шавовима.

Много ме је па не болело, али више онако непријатно изненадило када узме у уста он или они мога биолошкога оца, бабу кад ми дирају то је била посебна прича. Као прво оно све што је било између мене и њега, је мене било срамота оцу да изнесем. Ту и тамо је питао, испитивао на различите начине, али сам углавном нешто офрље одговарала. Баби сам касно, касно све признала. С њом ми је главна тема била беба. Ове остале бљувотине и шамаре нисам смела да признам. Врло добро знам по чему су ми старија браћа позната и заиста нисам хтела да изазивам ни најмањи сукоб. Крв ми није требала ни са једне ни са друге стране.

А зашто је неко могао да ужива у мом крварењу, не знам... не знам шта се то у људима наједном десило од смрти моје мајке. Зашто су ме почели гледати наједном као девојку "којој ништа не фали". Па шта?! Богу хвала моји родитељи су били способни да стекну и шта сад, кад ми их болести или смрт однесе у највећим мукама, ја не смем да се сматрам девојком у туги обавијеном, него дај одмах осоли по њој ако неће нешто више да посуђује и позајмљује? Па који је то начин... чим ми се мајка упокојила да се одмах чељусти разгрну на мене... о Господе помози...

Бојала сам се, пролазила ми је следећа сцена кроз главу:
ја у црном Николас капуту са великим крзненим оковратником, ма сва у црнини, улазим у бабино двориште а она стоји на сред њега залива цвеће поред винове лозе. Ја улазим, ширим руке и плачем, док у једној шаци држим резултате позитивног теста на трудноћу. Плачем и трчим баби у загрљај само да ме не куне, само да ме не проклиње, шта ћу ја сада сама са дететом у себи???

Ужасавала сам се те сцене. Препричала сам је 2-3 пута баби. Испрва је била па не баш против али ми је тихо рекла: ,, ...сад се то не сме..."

Али ја то дете желим али се бојим... Господе Боже, шта да радим...

Ту су таква ломљења била... У мени и око мене... умирала сам на ногама, али буквално умирала. Мислила сам да ћу препући од жеља и искрених осећања која сам задржавала у себи. Признајем, стварно сам га волела да сам одмах хтела да се скућимо. Па чак су ми свештеници и мој духовник из средње школе дали благослов што пре да се узмемо и зачнемо породицу јер ће ме само то туге спасити, али џаба... он није хтео да попусти... он није хтео ни на моје милионито апеловање да буде ту у селу са мном.

Имам салаш надомак села, огроман, и кућом и двориштем, то је мој мираз који бих директно донела у брак. Мени није био проблем, мало смо га средили претходних година, али он и ја бисмо имали ту улагања. Али опет имали би своје гнездо, имали би своје парче земље одакле да се хранимо и децу да гајимо. Ја сам чак у једном моменту пристала да све пишемо на децу и да тако будемо равноправни да нема "моје-твоје". Све смо могли, све смо хтели... али он је био тај који није хтео своје дупе да жртвује а вамо је хтео дете... како су нам године одмицале у вези, почео је на самом крају да ми пребацује да сам могла до сада 2 да родим и да размишљамо о трећем.

Могли смо. Али ја нисам, на своју срећу, гуска која ће ти се прострети само зато што си ти хтео наједном дете а вамо ми ништа од тебе нити од нас није обезбеђено. Можда сам мало била уплашена јер је ово била реченица моје мајке која је успела неколико година да не остане трудна јер су били без ичега. Мој отац би некада полудео и у тешком сарказму рекао:
,,Она да се питала, ми не бисмо тебе ни дан данас имали."

Но... да се вратим на моју причу... која је по много чему била слична са причом мојих родитеља (тако су ми бар они тврдили).
Кренули бисмо од нуле, није проблем ни да смо отишли на неки трећи неутралан терен, али буди ми ту. Мени је то требало. На кога да се ослоним после губитка породице? На стару бабу од 72 године која је била слепа на 1 око и при томе која је убрзо отишла на Онај свет... Не, ја немам нажалост и оца и мајку и сестру и неку тамо тазбину па сви да ми одгајају дете док се ја ј**** од Србије преко Европе до Канаде па назад по Европи.

Јеботе како су неки срећни и растерећени до 40те године живота... и они после кукају?! Да, кукају јер су дебели и кад морају да дају на цигаре 18.000 динара. Па бокте ја сам толико добијала месечно као студент, од те цифре сам морала да платим режије, доручак, вечеру, да купим скрипте и маркере и још од тога да пријавим испите, тренинге, возне карте. А замисли... неко толико да само на цигаре... при томе ако није нарочито нервозан... претпостављам да се јако ждере и нервира што му тамо негде одрастају двоје деце које је направио и препустио другима да их гледају како расту... Или се много ждере што им је шамар опалио зет на игралишту у центру града. Истом том зету, никада ништа није спочитао нити поразговарао са њим, али ја... ја сам за све постаја крива... и тако из дана у дан...

Тога сам се бојала. Кад сам остала сама без породице, шта ћу ја јадна сама, шта и какав ће ми партнер наићи, да ли и како да знам коме да родим дете.
Како се то бира?
Како се то зна да је он онај прави...

Ето, ето грешке у мом одгајању - слали су ме у многе школе и на многе едукације, ништа ми на том пољу није брањено, али животне ствари... животној школи ме нису научили.
Никада нисмо причали о забављањима, љубави, момцима, о будућем мужу, будућем оцу моје деце... никада, али никада... вечито, вечито су ми бранили и да симпатишем некога, вечито се чуо повик: ,,А шта ћеш са школом?!"
Вечито су "видели" угрожавање мог школовања... а ја то никада доводила у питање нисам. Знала сам свој правац, али сам већ вапила за љубављу... само ми ју је баба пружала... из године у годину сам имала веће апетите и већу одбојности, страх од амбиса у љубави... зато практично нисам се ни упустила у везу до пуних 28 година живота.

Хиљаду питања ме је мучило, а нигде није било одговора. Буквално ми је одговор био кад ујутру отворим очи и схватим да је свануо нови дан. Онда кажем: ,,Боже, хвала ти... али шта сада да радим?!"

И увек сам имала краткорочни план, дневни. Чак ни њега не испуним 100%. Сада после дужег времена сам се навикла на то. Немам велике планове, иде нешто иде, ако не иде, не иде и 'ајде здраво.

Мирили смо се милијардити пут. Ми смо такви лудаци били да смо се мирили у сузама, грцањима, стезали смо се, грлили, заклињали једно другом, нисмо хтели да се испуштамо из загрљаја... па се пустимо, ја се завучем у собу, он оде својој кући, човек који је тешки антиалкохоличар дрмне 2 ракијице, све време ми куца поруке или зове да ме воли и да је дошао мало к себи... и да ли може да ми се врати?

,,Врати се!!! Врати ми се, молим те, преклињем те!!! Ја без тебе исто не могу!!!"

Господе Боже, какво је то трчање једно другом било... па ми смо толико плакали да нисмо уопште пишкили. Волели смо се до бесвести. Волео је и он јако моју собицу од 4 квадратна метра и моје огромно огледало на једној страни зида. Таман док развучем кревет, цела соба је наша за спавање и огледање. Хахахахахаха... гори смо били него у оним хотелским собама у Турској... Толико сам га заразила са огледалима, да је после и своје прочеље и фотељу у стану намештао спрам огледала.

Била је нека превише висока виша сила (ако смем тако да се изразим кроз блог) која нас је држала свих ових година. Мени нема ко није говорио он није за тебе, а ја... па почела сам га симпатисати, па заљубила се у то што је био тако блесав са мном, нисам хтела ништа "стриктно озбиљно" да разговарамо, али јесам се препуштала маштањима...и ето... тако сам се обрела наједном у - вољењу.

Многи су ми рекли да сам све време кроз све профиле на друштвеним мрежама нас приказала на један здрав начин. Колегинице са факса које сад срећем 1пут у 2 године ме ништа нису питале само честитале или лајковале јер "виделе смо када си срећна". Да... нажалост, били смо срећни само у тим тренуцима кад објавимо нешто... а пре и после тога... пакао смо живели... како и зашто смо нас двоје морали кроз ово све да прођемо, Бог свети зна...

Покушали смо једном све из почетка, све ја њему и све он мени да опрости. И да НИКО не сазна за нас. Рекох ти си луд, како ћемо то успети?

,,Веруј ми!!! Ти си прејака, ти имаш језиво велику снагу да нас подигнеш из пепела, ја немам, ја имам огромну жељу. Ја сам бре луд без тебе, ја свима причам о теби, шта год да урадим ти си ми стално у мислима, уби ме ових месец и нешто дана што нисмо заједно, па погледај колико сам изгубио кила, сав сам се усукао."

И успели смо, али за кратко. Нити сам ја икоме причала о њему нити о он о мени. И ми никада

срећнији и  растерећенији нисмо били. Хахахахахахахаха толико смо се "чували" да смо без блама ишли на пиће у град или ту у крај где ја живим да му купимо шортс да идемо на базен. Па ми смо се сунчали на тераси од базена где пола града долази. Да не спомињем пољупце у води и остало тренирање... луди али луди једно за другим смо били, бодрили се, веровали једно у друго... узео је годишњи од две недеље и максимално ми се посветио. Подарио ми је први пут после толиког времена оно што сам му тражила 2,5 године -  да будемо заједно код куће. Први пут смо били своји. Први пут после толиког времена, толико несрећа, толико свађа... Први пут... Први пут сам волела што сам толико вољена, ма да ми је тражио да му 26 сати на дан куцкам поруке, у таквим тренуцима када вас толико огромна љубав носи, то би била ситница коју бих без поговора учинила. На све сам била спремна за њега. Али све. И да се посвађам и опет демонстративно напуштам место на ком би њега неко узео у уста. Мој живот, моја ствар, моја страст и моја вера у будућност је опет почела да се огледа у његовим очима. Волела сам опет онако лудачки 300 на сат. Нико није могао да ми стане на црту. Чак сам једно јутро, немам појма како ми је то надошло (...а стварно, тотално је испало неплански и симпатично и упечатљиво... можда баш због тога смо то препричавали недавно уочи 24. мај када је последњи пут дошао "да будемо срећни" и да знамо само за лепо до краја живота... да, славили би сада 4ту годину) када сам се вратила из куповине му цигара (btw никада нисам запамтила које пуши, аман брате кад их сваки пут мења кад се видимо... искрено, ја знам само за Марлборо и Пал Мал, остало јок) села сам за сто, доручковала што није уобичајено за мене и демонстративно отишла у кревет, покрила се и почела да му придикујем:

,,Зашто идеш који к на пиће са другарима, остани са мном, мени си потребнији! И гладна сам! Јако сам гладна! Хоћу Плазму у млеку!"

Он се ту скупио као клупко код мене, смејући се све време, гласа није имао пар минута, аплаудирајући, стискајући ми главицу и љубећи, док изговара:

,,Па Тићо, ти си трудна!!!"

Не, то није било упитна реченица, то је била завршна констатација на коју ја малтене нисам имала повод да је демантујем, ни повод ни простор ни време, јер шта смо урадили урадили смо, сад ћемо да имамо бебицу и нашој срећи неће бити краја.

,,Ма 'ајде бежи бре будало... знаш колико те волим, а бебу ћемо да правимо кад по оном календару на интернету буде период девојчица.

- Тииииииииииииииијанаааааааа!!!

- Шта је?!

- Не каже се шта је, него молим.

- Биће женско и биће Јефимија!

- Биће мушко и биће Лазар!

- Може, супер, после моје Јефимије!"

Унео ми се у лице, љубио ме док су му шаке биле у мојој коси. Волео ме је, био је ту стално, не могу порећи за тај период. Е да, донео ми је чак Плазму... и одмах шмугнуо да се види са ортацима у подножјима зграда где смо боравили.

Његов одмор а наш медени месец се полако примицао крају... ја сам мислила ок вратићу се волонтирању, тражићу неки послић, гледаћу које су измене и допуне актуелних закона, испунићу дане док се не врати са посла...

Ја сам са бабом опет интезивније почела да причам о беби. Нисам имала никога сем ње да ми да благослов за то... Баба ми је сирота рекла:

,, - Видим да га волиш... знам да не можеш против себе... знаш моју причу...

- Знам, баба... ниси се повиновала забрани родитеља, "дрмнула си својом главом".

- Да... тако и ти. Немој више мене слушати... послушај своје срце и иди за њим. Идите од свих и будите срећни. За децу не брините, све ће се коцкице саме наместити, многи су отишли преко па успели да избалансирају живот. Идите далеко и будите срећни. Немојте се окретати, нити враћати. Запамти, овде имаш само гробове. Тамо градите будућност."

Ту ми је дала благослов.

(серија наставака тек следи)