Је ли морам ја увек ове кофере да вучем као неко сироче пред свима?
Видим да је ових дана читава "потера" за мном. Једва се саставим од премора да одем на договорено виђање са другарицама, наиђем на јако драгу пријатељицу каже, једна наша другарица ме упорно тражи, наводно се преплашила за мене шта се дешава је ли ми је опет нарушено здравље. Ах рекох... иде на боље, не дам се... Од куд овој таква помисао? Каже, видела на је Фејсу моју слику кад сам била дете, славила 4ти рођендан код бабе и деде у селу. Ма рекох не... видимо се неки други дан, мила!
Колико ми се раније практично ништа није дешавало, толико је све постало јако динамично последњих неколико месеци до годину дана. Или ми се то само учинило баш сада када су ми у квару сва средства комуникације. Чак и са претпостављенима комуницирам преко мејла, телефони ме до даљњег не служе.
Одем предвече са другарицама да обележим рођендан (ал га брате растежем данима... немам нешто воље нити ме еуфорија хвата, али због оних који ме воле као род најрођенији излазим у сусрет да га "прославимо", макар то било сваки дан од 8.јуна до ево данас).
Управо овакви рођендани ми пријају, кад им се не надам нити ишта организујем, већ ме они изненаде. То је најдивнији поклон. То другарство, поверење, искрена прича ма колико тешка или шкакљива била типа "еј морам да ти признам...", нашој срећи нема краја.
- Иначе смо мислили ово вино да ти спакујемо уз поклоне... (међутим попиле смо га)
- Ах, па на најбољи начин смо га употребиле! (осмех) Код мене би остао или у витрини или бих га некоме однела на славу.
Обрадовала сам се и књигама које сам добила 8. јуна, али ове парфеме, мирисне свеће, руже
сам са таквом радошћу примила! Нешто јако у последње време жудим за егзотичним мирисима. Валда ми је доста овог сивила и то што већ дуже време нигде не путујем. Баш ми фали нека промена. А право да вам кажем, што ми се не кува... Боже ме опрости, стомак ми се преврће кад у ходнику зграде осетим запршке комшиница. Ааа бљак... опет морам до купатила... Само егзотика долази у обзир, молићу лепо!
Тако се моје женске и ја умемо запричати и остати заједно док удариш дланом о длан, пуних 6 сати! Ни приметиле нисмо. Прича ова, прича она, дај да видиш шта сам купила, шта сам добила, еј види ко ми лајкује слике, је ли познајеш ове... Замисли шта ми се десило, ах и ја сам то преживела... види ко ме зове, а зашто - ма пи*****ње сигурно неко... еј и код мене је то било, али зашто то раде - немам појма...
Једна од нас има заиста огроман проблем, борба за здравље најрођенијег. Taд смо се ућутале и погледале погледима који су за нашу свакодневницу говорили: изеш наша сра*а.
- Толико имам састанака да сам могла и вечерас да се не видим са вама.
- Зашто?
- Ма наравно мене "они" зову кад је неки смртни случај у питању па да им помогнем... вала више не могу, ај здраво...
- Ма Тићо, батали их, штo те се само сете кад је тако нешто у питању?!
- Ма баталила сам ја њих одавно... мука ми је више од тога да ја некоме помажем и скачем на први миг...
- Јесу ли они гинули за твоју Гордану?
- Ма какви... и сад ја њима треба све да обезбедим? Једино преко адвоката, јер ја више не могу да комуницирам... заиста само желим оваква мирна дружења... не могу више ни у изласке, немам вољу за то, нисам излазила кад сам требала, тек ме сад то лудило не привлачи... еј јесам ли вам причала да сам пре месец и по била на концерту у Арени? Е за такве ствари живим!!!
Нашу Београдску арену обожавам! Бар да сам тамо опет у Бгд, бар да сам... ја бих вала на сва дешавања која се у њој организују, ишла! Од концерата, представа, мјузикла до утакмица - било који спорт или такмичење да је у питању!
Никада мојима нисам опростила што ме као клинку од 13 година нису пустили да идем са другарицом на Слобин митинг у још недовршеној Арени 2000. године. Нисам била спсовка, али ишло се организовано а о Арени се тада причало као о спектаклу на Балкану.
Од тада је тако волим. После сам трчала са воза преко те петље код ње кад идем на кастинге за стјуардесе који су се организовали да ли у Хајату или Кровне Плази (бивши Интеконтинентал). Затим опет са железничке станице та концерте, увече, а она онако прелепо шљашти... Углавном кнап стижем на свирке јер нити купујем карте унапред нити икоме говорим када ћу приуштити "мини одмор и пуњење батерија на пар сати", то је просто моје 99,99% време и не дам да ми га ико ремети. Много пута ми се десило лети таман дођем до Арене оно почну први тактови на концерту на Ушћу, трчи брзо преко дворишта Палате Србије!
А не могу ни ону другу страну Арене да заборавим - када су у њој уточиште нашли људи које су задесиле поплаве маја 2014. Тада сам се са мојом верном другом и колегиницом пријавила да волонтирамо. На први мах смо помислиле дај боље је да физикалишемо на насипима него са истраумираним људима да причамо јер нас две нити смо биле обучене за то нити смо психолози већ пуке правнице.
Али...људи моји...како смо ми биле пријатно изненађене!!! Иако смо морале да имамо на себи читаву опрему против зараза, значи, само су нам се очи виделе, она сирота дечица у Арени су нам трчали у сусрет и загрљај! Увече у 22.30 ч. Прилазе одрасли по нешто да питају, мирно и спонтано се крећу, деца хоће да се играју... Никоме се не спава, нити спомињу поплаве нити нас питају шта се дешава напољу на терену.
У приземљу су волонтери и организатори направили и биоскоп који је стално пројектовао неке комедије. У суседној огромној просторији су направили и играоницу за децу до 4 године, заправо ту су се изоловале маме дојиље са својим бебицама. <3
Боже...хвала ти за све...
Нас две смо после отишле препуне позитивних утисака... Ипак није све тако црно или једносмерно... Увек постоји и та нека друга страна... Хуманија. <3
А кад се сетим... колико су ме моји пута звали и питали: ,,Нашла си друштво за концерт? Не мислиш валда сама по Бгд да се крећеш?", наравно сваки пут слажем за рад мира с једне и друге стране слушалице.
Жао ми је, нису ме никада васпитали да зовем и тражим некога, стално су ме гурали "у ватру" сама да се сналазим и сама да путујем. Уф како сам то мрзела... волела сам путовања, то никада није било спорно, била сам одлична ученица, међу 3је најјачих, и никада нисам имала тај проблем са родитељима да ми правдају изостанке због путовања. Не знам како, али заиста никада нисмо о томе филозофирали у кући. Тренирала сам 1 или 2 спорта, ишла у приватну школу енглеског језика, вамо стизала све да постигнем у школи и путовања и концерти су били мој издувни вентил.
Никада ме са тим нису кажњавали, али јесу са забранама одласка на рођендане мојих пријатеља (...кардинална грешка...).
Хахахаха сећам се, на последњој екскурзији, професори су пришли мојим родитељима и рекли: ,,Види се по гардероби ко иначе путује." Они су били препоносни. Другарице су се средиле као у излазак да су пошле а не на пут... немају људи културу путовања ако је не практикују... још поготово када први пут напусте земљу са 18 година... нажалост, наша економска ситуација у држави је томе крива...
Мада има родитеља, поготово од ове млађе генерације, деца им одрасту а да их нигде водили или бар послали нису, а вамо све паре које су зарадили у животу су потрошили на своје најниже побуде... не знам како социјални радници таквима не одузимају децу, који су имали па нису ништа пружили... страшно.
Да, то је било последњи и можда први пут кад су ме моји испратили и дочекали заједно. Знам да сам им увек пребацивала:
,,Је ли морам ја увек да вучем оне кофере као неко сироче пред свима?!" (бунтовница од најранијих дана...
Боже... али зашто сам се заиста за све и свашта бунила, немам појма, сад се и сама себи смејем.)
Хахахахахаха... увек су ми се само осмехнули и благонаклоно рекли:
,,Многи немају твоје привилегије..." <3
И јесте, признајем. Живели смо и овако и онако, били смо и гладни и сити. Али моја Гордана никада, али никада није одустајала од своје реченице: ,,Мораш да се осамосталиш."
Сматрала је да ћу се само тако калити ако сам далеко од њих.
Пред сваки моје путешествије је то изговарала.
Зато сам таква и постала.
Велики авантуриста.
Велики флегматик, да ништа и никога не региструјем, нити икога вучем за рукав. Нажалост, немам ту црту... волим све сама да одрадим. Како ћу сутра кад будем имала дете немам појма. Али се опет сетим моје мајке кад је рекла за мене и моју Вуку (вучјака):
,,Мислим да ћеш умети са дететом.
- Оооо је ли?! Како си сад наједном променила мишљење о мени?
- Па гледам те са Вуком... Боже како се вас две...
- ... воЈимо!!!
- Јако си пажљива и нежна са њом, нити ти она досади, нити ти њој. Обе сте јако срећне и мирне кад се воЈите. Погледај је како неће вечеру да једе (1 једини оброк на дан прима) кад се вратиш у то време са пута. Знаш кад се оброк жртвује? Кад некога много волиш.
- Их бре мама, разнежи ме...
- Дођи да те загрли мама...
И пољуби.
Нисам волела кад то изговори, али сам волела кад то уради. А вечито тешки бунтовник, или што би она рекла: дивљакуша. :DDDD
Али сам њене уснице увек волела да осетим у коси. На лицу ако ме пољуби осетила бих и сузу... превише смо ми ружнога преживеле за толико мало година заједничкога живота на овој нашој планети Земљи.
Исто сам се после концерата њој враћала и радо препричавала како ми је било. Спуштала главу да ли на њен кревет или у њено крило и причала, причала, причала... увек сам имала још нешто да јој дочарам.
А она је уживала. Јер је била иста као ја. Тешки обожавалац музичких догађаја.
***************
- Колико те је коштала улазница?
- 300 дин.
- 300 ДИНАРА???
- Заправо цена је 2.000 али нека бака ју је добила на поклон, није хтела да ђуска уз ту музику па је стала испред улаза да је прода бар за неку симболичну цену. Као да ми ју је сама Душанка с Неба послала...
- Ма то је супер! Немој да жалиш!
- Мислите?
- Ма шта мислимо... то је бре Тићо екстра имати такве родитеље као ти што си имала, боље да си тако трошила младост него на "лудила" по граду.
- Мислиш на алкохол и момке?
- Ахам. (прасак смеха) :)))))))))
Колико ми се раније практично ништа није дешавало, толико је све постало јако динамично последњих неколико месеци до годину дана. Или ми се то само учинило баш сада када су ми у квару сва средства комуникације. Чак и са претпостављенима комуницирам преко мејла, телефони ме до даљњег не служе.
Одем предвече са другарицама да обележим рођендан (ал га брате растежем данима... немам нешто воље нити ме еуфорија хвата, али због оних који ме воле као род најрођенији излазим у сусрет да га "прославимо", макар то било сваки дан од 8.јуна до ево данас).
Управо овакви рођендани ми пријају, кад им се не надам нити ишта организујем, већ ме они изненаде. То је најдивнији поклон. То другарство, поверење, искрена прича ма колико тешка или шкакљива била типа "еј морам да ти признам...", нашој срећи нема краја.
- Иначе смо мислили ово вино да ти спакујемо уз поклоне... (међутим попиле смо га)
- Ах, па на најбољи начин смо га употребиле! (осмех) Код мене би остао или у витрини или бих га некоме однела на славу.
Обрадовала сам се и књигама које сам добила 8. јуна, али ове парфеме, мирисне свеће, руже
Тако се моје женске и ја умемо запричати и остати заједно док удариш дланом о длан, пуних 6 сати! Ни приметиле нисмо. Прича ова, прича она, дај да видиш шта сам купила, шта сам добила, еј види ко ми лајкује слике, је ли познајеш ове... Замисли шта ми се десило, ах и ја сам то преживела... види ко ме зове, а зашто - ма пи*****ње сигурно неко... еј и код мене је то било, али зашто то раде - немам појма...
Једна од нас има заиста огроман проблем, борба за здравље најрођенијег. Taд смо се ућутале и погледале погледима који су за нашу свакодневницу говорили: изеш наша сра*а.
- Толико имам састанака да сам могла и вечерас да се не видим са вама.
- Зашто?
- Ма наравно мене "они" зову кад је неки смртни случај у питању па да им помогнем... вала више не могу, ај здраво...
- Ма Тићо, батали их, штo те се само сете кад је тако нешто у питању?!
- Ма баталила сам ја њих одавно... мука ми је више од тога да ја некоме помажем и скачем на први миг...
- Јесу ли они гинули за твоју Гордану?
- Ма какви... и сад ја њима треба све да обезбедим? Једино преко адвоката, јер ја више не могу да комуницирам... заиста само желим оваква мирна дружења... не могу више ни у изласке, немам вољу за то, нисам излазила кад сам требала, тек ме сад то лудило не привлачи... еј јесам ли вам причала да сам пре месец и по била на концерту у Арени? Е за такве ствари живим!!!
Нашу Београдску арену обожавам! Бар да сам тамо опет у Бгд, бар да сам... ја бих вала на сва дешавања која се у њој организују, ишла! Од концерата, представа, мјузикла до утакмица - било који спорт или такмичење да је у питању!
Никада мојима нисам опростила што ме као клинку од 13 година нису пустили да идем са другарицом на Слобин митинг у још недовршеној Арени 2000. године. Нисам била спсовка, али ишло се организовано а о Арени се тада причало као о спектаклу на Балкану.
Од тада је тако волим. После сам трчала са воза преко те петље код ње кад идем на кастинге за стјуардесе који су се организовали да ли у Хајату или Кровне Плази (бивши Интеконтинентал). Затим опет са железничке станице та концерте, увече, а она онако прелепо шљашти... Углавном кнап стижем на свирке јер нити купујем карте унапред нити икоме говорим када ћу приуштити "мини одмор и пуњење батерија на пар сати", то је просто моје 99,99% време и не дам да ми га ико ремети. Много пута ми се десило лети таман дођем до Арене оно почну први тактови на концерту на Ушћу, трчи брзо преко дворишта Палате Србије!
А не могу ни ону другу страну Арене да заборавим - када су у њој уточиште нашли људи које су задесиле поплаве маја 2014. Тада сам се са мојом верном другом и колегиницом пријавила да волонтирамо. На први мах смо помислиле дај боље је да физикалишемо на насипима него са истраумираним људима да причамо јер нас две нити смо биле обучене за то нити смо психолози већ пуке правнице.
Али...људи моји...како смо ми биле пријатно изненађене!!! Иако смо морале да имамо на себи читаву опрему против зараза, значи, само су нам се очи виделе, она сирота дечица у Арени су нам трчали у сусрет и загрљај! Увече у 22.30 ч. Прилазе одрасли по нешто да питају, мирно и спонтано се крећу, деца хоће да се играју... Никоме се не спава, нити спомињу поплаве нити нас питају шта се дешава напољу на терену.
У приземљу су волонтери и организатори направили и биоскоп који је стално пројектовао неке комедије. У суседној огромној просторији су направили и играоницу за децу до 4 године, заправо ту су се изоловале маме дојиље са својим бебицама. <3
Боже...хвала ти за све...
Нас две смо после отишле препуне позитивних утисака... Ипак није све тако црно или једносмерно... Увек постоји и та нека друга страна... Хуманија. <3
А кад се сетим... колико су ме моји пута звали и питали: ,,Нашла си друштво за концерт? Не мислиш валда сама по Бгд да се крећеш?", наравно сваки пут слажем за рад мира с једне и друге стране слушалице.
Жао ми је, нису ме никада васпитали да зовем и тражим некога, стално су ме гурали "у ватру" сама да се сналазим и сама да путујем. Уф како сам то мрзела... волела сам путовања, то никада није било спорно, била сам одлична ученица, међу 3је најјачих, и никада нисам имала тај проблем са родитељима да ми правдају изостанке због путовања. Не знам како, али заиста никада нисмо о томе филозофирали у кући. Тренирала сам 1 или 2 спорта, ишла у приватну школу енглеског језика, вамо стизала све да постигнем у школи и путовања и концерти су били мој издувни вентил.
Никада ме са тим нису кажњавали, али јесу са забранама одласка на рођендане мојих пријатеља (...кардинална грешка...).
Хахахаха сећам се, на последњој екскурзији, професори су пришли мојим родитељима и рекли: ,,Види се по гардероби ко иначе путује." Они су били препоносни. Другарице су се средиле као у излазак да су пошле а не на пут... немају људи културу путовања ако је не практикују... још поготово када први пут напусте земљу са 18 година... нажалост, наша економска ситуација у држави је томе крива...
Мада има родитеља, поготово од ове млађе генерације, деца им одрасту а да их нигде водили или бар послали нису, а вамо све паре које су зарадили у животу су потрошили на своје најниже побуде... не знам како социјални радници таквима не одузимају децу, који су имали па нису ништа пружили... страшно.
Да, то је било последњи и можда први пут кад су ме моји испратили и дочекали заједно. Знам да сам им увек пребацивала:
,,Је ли морам ја увек да вучем оне кофере као неко сироче пред свима?!" (бунтовница од најранијих дана...
Боже... али зашто сам се заиста за све и свашта бунила, немам појма, сад се и сама себи смејем.)
Хахахахахаха... увек су ми се само осмехнули и благонаклоно рекли:
,,Многи немају твоје привилегије..." <3
И јесте, признајем. Живели смо и овако и онако, били смо и гладни и сити. Али моја Гордана никада, али никада није одустајала од своје реченице: ,,Мораш да се осамосталиш."
Сматрала је да ћу се само тако калити ако сам далеко од њих.
Пред сваки моје путешествије је то изговарала.
Зато сам таква и постала.
Велики авантуриста.
Велики флегматик, да ништа и никога не региструјем, нити икога вучем за рукав. Нажалост, немам ту црту... волим све сама да одрадим. Како ћу сутра кад будем имала дете немам појма. Али се опет сетим моје мајке кад је рекла за мене и моју Вуку (вучјака):
,,Мислим да ћеш умети са дететом.
- Оооо је ли?! Како си сад наједном променила мишљење о мени?
- Па гледам те са Вуком... Боже како се вас две...
- ... воЈимо!!!
- Јако си пажљива и нежна са њом, нити ти она досади, нити ти њој. Обе сте јако срећне и мирне кад се воЈите. Погледај је како неће вечеру да једе (1 једини оброк на дан прима) кад се вратиш у то време са пута. Знаш кад се оброк жртвује? Кад некога много волиш.
- Их бре мама, разнежи ме...
- Дођи да те загрли мама...
И пољуби.
Нисам волела кад то изговори, али сам волела кад то уради. А вечито тешки бунтовник, или што би она рекла: дивљакуша. :DDDD
Али сам њене уснице увек волела да осетим у коси. На лицу ако ме пољуби осетила бих и сузу... превише смо ми ружнога преживеле за толико мало година заједничкога живота на овој нашој планети Земљи.
Исто сам се после концерата њој враћала и радо препричавала како ми је било. Спуштала главу да ли на њен кревет или у њено крило и причала, причала, причала... увек сам имала још нешто да јој дочарам.
А она је уживала. Јер је била иста као ја. Тешки обожавалац музичких догађаја.
***************
- Колико те је коштала улазница?
- 300 дин.
- 300 ДИНАРА???
- Заправо цена је 2.000 али нека бака ју је добила на поклон, није хтела да ђуска уз ту музику па је стала испред улаза да је прода бар за неку симболичну цену. Као да ми ју је сама Душанка с Неба послала...
- Ма то је супер! Немој да жалиш!
- Мислите?
- Ма шта мислимо... то је бре Тићо екстра имати такве родитеље као ти што си имала, боље да си тако трошила младост него на "лудила" по граду.
- Мислиш на алкохол и момке?
- Ахам. (прасак смеха) :)))))))))
Коментари
Постави коментар