Осветољубив
Једино што ме је молио кад се сад разиђемо да му увек искрено кажем када се и са ким чујем, поготово што се тиче мушкога света.
Искрено... тек ми је од овога било мука.
Давала сам му шифре од свих профила и сандучића, па нек гледа, ја немам живаца ни стомак више да будем сопствени известилац њему.
Његов страх је био оправдан, ем због претходног лошег искуства у заједници ем су сада мени почели више други људи да се јављају, јер сам се вратила у игру, па се крећем међу људима, путујем... Било је ту и раније а поготово сада млађих момака од њега, много млађи, али џаба, што је један пријатељ рекао: ,,Тебе његов мирис привлачи", зато њих нисам ни погледала.
И оно најгоре, бивши партнер је ту био притајен.
Били смо се у добром здрављу разишли, али како нисмо раскрстили све ствари, на крв и нож смо се посвађали доста касније после раскида. Ту крв је носио, очигледно, још у ноздравама која га је терала на жељу за осветом. Па макар ризикујући сламање срца садашње партнерке.
Нисам волела да проверавам тлфоне. Имала сам непријатно искуство као дете са тим и од тада од тога зазирем.
Са њим како сам у вези, стално смо нешто мењали и показивали једно другом наше екране, ту сам опет почела да гледам "у туђи тлф". Бар једно 8 или 9 пута сам видела ласцивне смс поруке... а експлицитне слике боље да вам не препричавам... Па шта ће ти поред сопствене веренице друге жене у инбоксу?!
Сад можда гласно реагујем, али то се дешавало кад сам била у жалости, тада сам мање бурно реаговала, типа питам га, занемим, блокирам, скупим се у углу, отрчим кући, па га бомбардујем са порукама... он зове да се вратим, после 3 сата ујутру... Не, најсрећнија сам у својој собици од 4 квадратна метра, овде ми се никада ништа лоше није десило и ту ћу остати.
Наравно, тако рањена и сама, сам му увек опраштала. Чак је било ноћи кад видим неку старију са којом шурује, он ме закуца за кревет и унесе ми се у лице говорећи:
,,Ниси ништа видела... није то што мислиш... јеси ли разумела?"
Зеницама ми закуца зенице у погледу, зглобове ми не пушта док ми се не смири ритам дисања и док не климнем главом. Ноћ, тишина свуда око нас, не чују се ни случајни пролазници поред куће.
Свашта али свашта смо преживели за 2,5 године... стравичне сцене...
Одмотаћу клупко, јер са свим овим више не могу да живим а поготово не да ми он ово све освежава и враћа назад у живот.
И не само шта је са нама било у последње четири године него и раније...
Жао ми је... знам да ће многе заболети оно што ћу тврдити за шта имам доказе.
Али много је тога од нашег сусрета 2004те године испред моје куће када је он дошао око пола пет ујутру и препричавао како је возио двоје, млад пар, који је ту ноћ морао да се растане, а на радију к'о у инат ишла песма: ,,Она плаче он је нежно љуби..."
Много је тога... он и ја од тада смо до сада константно на вези...
Не брините се, нежно ћу одмотати клупко, јер не желим сутра неко да ме проклиње или пролива сузе због мене. Ја ћу ускоро, Боже здравља, постати мама, а не желим да се било чија суза одрази на моју девојчицу.
Растали смо се, медени месец се завршио, ми смо остали и даље 24/7 доступни једно другом на нету.
Ох... а раније... на почетку везе/вереништва смо били сатима и сатима на вези. Била је нека фора да га ја одавде зовем са свог виповог броја на његов службени вип број а да нам не расте рачун због роминга. Не знам како је то могло тако да функционише, углавном смо ми овако радили пуних 6 месеци. И било нам је сјајно, поготово кад он ради ноћне смене, а ја 'ајде кад му већ попујем да не пије толико кафе, енергетских пића или да не пуши како би себе држао будним, онда сам му радије причала сатима и сатима. А као што сам раније споменула, мама је отишла на Онај свет а тај фонд речи који сам навикла да потрошим у току 1 дана нисам успевала са бабом. Богу сам се захваљивала што ми је овога послао... сматрала сам га мојим мелемом за душу...
- Толико причате?! Хахаххахахахахахахахаха... шта, мајке ти, ТИ имаш са њим толико да причаш? Тићо... нешколован...
- Који... који је теби враг?! Шта те брига! Како можеш тако нешто да ме питаш?!
(изгубим се сваки пут кад га неко покуша напасти, нисам то никада дала нити дозвољавала, иако су то били моји најрођенији, страшно смо се око тога умели да се посвађамо, али на њега не дам и тачка!)
- Ок је он овако дечко, ја сам га лично баш волео кад је био мали црни дечак па дође код мене... али 'ајмо реално...
- Што си такав?! Ниси се бунио, што мама каже ниси ни марио са ким сам, сад не можеш да утичеш. Увек али ууууувек ми овако пребацујеш! Тако си ми и за бабу говорио... како оно беше...
- Не сећам се ни ја, сад ћеш нешто измислити...
- Ако се обоје сећамо кроз маглу, значи да нећу измислити, него је стварно било.
Имам једну грану фамилије која воли да виси на тлфонима сатима. И он је такав био, поготово зато што је цео живот са женама. Са пуном куће женске чељади одрастао, после засновао породицу, ге је већи % жена био, на послу где год да је радио само жене... морао је, хтео или не хтео да трачари на тлфонима сатима. Зато му је сметало кад ЈА са неким другим могу да телефонирам.
Мом драгом ово углавном нисам одмах преносила. Умела сам да прећутим по месец дана, ни тада не бих рекла да се нисмо којим случајем опет обрели у свађи. Ох онда... му свашта кажем, рекох како те није срамота да се љутиш а ја вамо те браним и не дам, да ли можеш да замислиш како се моји осећају а вамо су годинама имали "један сан о мени"?!
Умео је ту да се онда смири и ућутка, не могу грешити душу.
Посебна је то прича о нама и о том сну који почиње да се развија од 1995/1996. Томе ћу посебно морати да се посветим. Више ни то не могу да носим у себи и да га опрезно препричавам одређеним саговорницима који ме (можда) неће исмевати. Ја ту нисам ништа могла, мама је то силно желела, радила на томе, последњу пару давала... кад ми је почео онај период стагнације, после сам сазнала да га је свим другарицама и колегиницама препричавала. Наравно, прво сам се брецнула, па постидела, па уплашила, а после сам сконтала па она је то сирота учинила јер није могла да верује да ће све пропасти, зар после толико година труда и веровања...
Чак ме је у августу 2015. само наједном, без икакве најаве и увода питала:
- Зар је он тај? Ништа неће бити од онога...
- Чекај бре, мама, стани, немој тако, дај бре тебе да дигнем...
Боже, вамо се распада, то је толико није болело колико овај мој обрт ситуације који се косио са њеним сном.
- Немој тако, знаш колико смо јаке са мислима, можемо другачије да сагледамо ситуацију!
(морала сам одмах, ма моменатално, да јој убаци клицу маштања и изналажења решења, то је било делотворније него они фластери против онколошких болова, Боже ме опрости)
- И ја то мислим... исти сте, знате за живот напољу... ја се надам да ће те он одвести преко...
- Ма мама, дај не брини сада о томе, отићи ћемо, ено опет сам добила позив за кастинге за Емирате, батали сад претерану бригу...
- Али Тићо... ти знаш шта си требала да постанеш...
- ...знам мама!!! И нећу, нећу, нећу никада напустити твој сан, не знам како али ћу се докопати дипломатије! Ништа се претерано не брини, све ћу успети, само да те дигнем из постеље. 'Ајде мало размишљај како ћемо у новембру у град да се преселимо... реновирање стана је малтене готово.
Ту је била жестока, виспрена игра на више фронтова. Одмора није било. Некада сам стварно видела себе као балерину у поцепаној и крвавој хаљини испод које су се крили ожиљци на кожи код она на прстима игра између експлозија мина на опустошеној земљи. Земљи чија се боја сивила стапала са сивилом неба, где није било нити једног пријатног мириса сем барута.
**********
Стално је инсистирао на истини, да ништа не кријем јер је и прећутано сматрао за лаж. Ок, само ми немој лепити оне ваше етикете и у мени ћеш имати ортака до сржи.
Није био само досадан и напоран него несношљив, па сам опет западала у неки вртлог из ког нисам могла да изађем, као у цртаном филму ,,Мала принцеза Сирена" (узмите у обзир да је мој отац био фанатик Дизнијевих остварења, нема шта нисам '80тих имала из њихове продукције, чак су видео клубови од нас узимали касете... а сада сам са ова два мала анђела опет почела интезивније да гледам цртаће).
Изгубим се, осећам његову прејаку доминантност и огромно сивило око себе, и само наједном изговарам као да се за живот и ваздух борим: ,,Али коју истину више хоћеш да чујеш?!"
После кад се смиримо, онда се смејемо овој мојој реченици.
Али мајке ми... није ми било јасно, шта је хтео да чује у тим његовим кризним ситуацијама, шта да сам рекла да њега смирим...
Вамо ми се стварно ништа није дешавало, нико ми се није удварао, нисам имала никаквих ни порука, да му направим скриншот па пошаљем... па 'ајде ме онда оптужи за потенцијалну превару или шта је већ замислио у тој лименци у којој је проводио све време на послу док није са мном.
Као што сам рекла у претходним блоговима и деловима романа, свашта смо ми доживели од његових "другара". Знали су његову причу, колико су га емотивно осакатиле неке ствари пре мене, и да га они без пардона ни 5 ни 6, назову ујутру пре 9 ч. да му кажу како су ме видели "да идем у швалерацију". А он у том тренутку у некој пустари у Немачкој нпр., одакле ни те секунде не може да се створи у Суботици, а нити наредних бар добрих 5 дана.
- Где си је, брате, видео?
- У Арсенија Чарнојевића.
- А у ком правцу се кретала?
- Тамо доле, према базену.
- Кренула је код покојне мајке на гроб... недавно је умрла... свако јутро започиње одласком тамо...
Веровала сам му, веровала да је разговор заиста овако протекао. Умиривала ме је ситуација да је заиста сталожено растумачио и на сасвим сталожен начин објаснио увид у "нашу ситуацију на терену". То је био само један трен мирноће.
Одмах би уследио други трен немирноће.
Како могу а да му не кажем где сам се запутила, када сам се запутила, и када сам се вратила у свој станчић. Рекох, дај, молим те, љубави, смири се, побогу...
У оваквим ситуацијама психолози предлажу да се раскине веза, јер су ово назнаке психопате. Али ја нисам могла, нити је он могао. Плакали смо данима, пуцали са емоцијама и речима, проклињали дан и рођења и нашег сусрета, али нисмо могли једно друго да напустимо, ма колико тешко да је било. Он није имао толико времена да претражује на нету (бар сам тако мислила) које су терапије и терапеути за парове код нас у Суботици. Стално би се вадио или да нема пара или да нема времена да идемо заједно. А његови ожиљци срамоте су из дан у дан све више избијали и разбијали нашу љубав.
Ја сам иначе морала због себе и својих траума да идем на терапије, и званичне медицине и холистичке праксе. Многоооооо, али мнооооогоооо сам радила на себи после маме... И још увек радим, јер сам нажалост имала низ губитака у кратком временском периоду. Значи, кад ће ми се то све завршити, сам Бог зна. Иако се сада осећам много боље и чвршће, још увек се будим свакога јутра у 5 ч. са кошмарима. 'Ајде срећа у несрећи, рано идем на спавање и више се не будим у току ноћи. Нити да виленим нити да мењам поткошуље или јастук од силних локви зноја које је моје тело у току пар сати сна умело да произведе. Све је то спонтано и нормално после овог свега шта сам прошла. Никада се тога нисам уплашила, само сам се сваке секунде Богу захваљивала што бол тако избацујем, не задржава ми се, јер мање више и ја се бојим канцера. Није то за шалу. Недавно сам тако плакала на сав глас када сам мислила да у утроби имам тумор, а оно... срећа нису лоше вести.
После Свете Петке 2015. су ми се чак и нокти на ногама сушили и испадали, коса, почела сам да добијам и седе од прошле године... али све је то нормално, само нека све излази из мене, не дај Боже стрес да остане па да тиња. За нокте се нисам забринула, имала сам већ такву сцену бар 2 пута у животу, али је узрок био други.
Мама ми је дала бочицу витамина Е, рекох шта ће ми то, била сам да ли тинејџерка или бруцош, тако негде око 20те године се то десило. Као да сам на рекламама видела да тај витамин жене користе због колагена и подмлађивања. Нисам била сигурна.
,,Узми, неће ти ништа бити, види каква ти је кожа (због акни)."
Нисам ни довршила бочицу, свих 20 ноктију ми се осушило, отпало без бола, а испод старог нокта... тако ме је леп, мали, гладак нови чекао! Боже како сам била срећна! Нарочито због ножних ноктију, немам појма како сам могла тако рапаве да имам од рођења. Али више не! Први пут у животу су ми били прелепи глатки!
О среће моје мале...
Као што рекох, сналазила сам се, живела сам у складу са својим ритмом дисања, реакцијама тела, и много радила на психи. Па покуша ли неко да ми нешто спочита, била сам језива на одговорима. Немој ми бре дирати мој мир, бар не наредних 5 година да ме дриблаш у здрав мозак. Ја се зафркавала сам мојима, раније, рекох кад завршимо Гогино лечење, одосмо на неко острво наредних 7 година да се сунчамо и ћутимо. Хахахахахаххахахаха можете претпоставити ко се одмах брецнуо и јавио? :DDD
Хахахахахаха да, наравно, баба Душанка са њеном вечитом бригом:
,,А кад ћеш се удати?!"
Хаххахахахахахахахахахаха е баба моја, бубушка...
После овог свега заиста ми треба лепа, бела, сунчана плажа, никога да не видим, никога да не чујем. Само да као некада понесем нешто где могу пискарати и филозофирати и амин Боже.
- Је л' ти се он јавља?
- Ту и тамо.
- Па ј***** му ****** Тијана јесам ли ти лепо рекао да ми све кажеш, зашто ћутиш који враг?! Дај немој ме...
- Молим те, немој се због њега сикирати...
- Како да се не сикирим, ем сте били заједно ем га јако добро знам. Шта је било онда кад сам ти рекао: немој да му одговараш? Је ли се сећаш?!
- А је ли се ти сећаш колико сам ја тебе пута ухватила у преварама и лажима? Поред мене која сам млада и која изгледам као авион... атрактивна, образована, паметна, независна, обучена од главе до пете... мене да превариш??? Што оне јаднице ниси успео да задржиш кад си "толико веран и одан муж, мушкарац, вереник"? Како можеш бити толико незасит?
- Ма 'ајде пусти...
- Нећу, 'ајде конструктивно да разговарамо.
- Причај са мном српски, ****** ме са тим изразима.
- Добро... али само ћу те подсетити на ваш последњи Никољдан и она 4 дана касније. Сами сте се одали преко радија.
- Дај прекидај... не могу ја да се свађам.
И тако је сваки пут било.
Он тешки вулкан, а ја лава кад он проради, изливам се на све пред собом... али никада нисмо довршили започето. Па макар изгинули до краја. Крај је много, много касније уследио... "Ко зна зашто је то добро" ми се само приказало пред очима сада, пре неки дан.
2018те године.
Неке људе заиста више нисам хтела у животу. Могла сам да останем са њима на лицимерном здраво за здраво и то је то, то је мој максимум.
После мамине смрти сам почела да калкулишем у глави како да зарађујем док вамо идем на терапије и волонтирам са младима. Времена и дангубљења са оним мојим правом нисам имала а и било ми је то све сада претешко. Право је јако, јако тешко, сурово и сувопарно. Ноћима сам проливала потоке суза што сам се у томе обрела. Јер сам преемотивна и нисам класична штреберка која може законе да наштреба напамет изађе на испит и добије 10ку. Не, никада то нисам могла, морала сам са гомилом асоцијација да учим. Ако са разумевањем не научим, нема шанси да изађем и положим испит. Једном сам 3,5 дана учила Наследно право, сви су ми кукали за њега да или се тешко полаже или једва се убоде 6ица или 7мица, ееее онда се то слави до зоре! Ја сам изашла и положила са 10ком. Мислим да сам од могућа два дела од по 100 поена, стекла 195. Али ето како, само ако се довољно сконцентришем и запамтим са разумевањем иначе јок, остајем у стану, не мрдам вани.
Приправнички нисам одрадила а нити сам могла да помислим на правосудни и адвокатуру... Доцним (тако сам размишљала) и не могу сад толико да се луксузирам, дај одмах сада да улетим у неке друге послове. Имала сам само пред очима да морам што пре неке бизнисе да започнем, а тачно које не знам, за оно што будем имала добро 6то чуло у то ћу се упустити. Моја координаторка ме је слала на семинаре за покретање малога бизниса у Бгд, опет у мојој дииииивној Кровне Плази сам се нашла (бивши Интерконтинентал). Тамо је Виза често организовала едукације и нудила повољне могућности за нас младе. Добијете нове идеје и нова крв у вама проструји кад упознате и чујете ваше вршњаке који су већ увелико постали утицајни бизнисмени у својим областима. И да, сви, сем тих уштогљених банкара су тврдили да ти за бизнис било које врсте не треба специјална школа или ти било каква едукација већ истанчано чуло и слух. Са тим се предвиђају пропасти или победе а не са неким графиконима. И да будемо спремни да цео свој живот жртвујемо, јер предузетници не спавају 10 сати нити имају викенде и годишње одморе. И када се оде на одмор, можда сте физички присутни са породицом на мору или у планини, али ментално сте стално у неким бројкама и у контакту са сарадницима, ма колико се трудили да се искучите тих 10так дана.
Ок, прихватам све.
Отворена ћу бити за сваку сарадњу. Јављам се на сваки позив, поруку, не марим, ако са неким могу, могу ако не могу одглумићу куртоазно и љубазно "не" и 'ајде здраво.
Између осталог, чула сам се баш у том периоду и са тим бившим. Наравно мене је интересовала нека информација на терену, а он је покушао да провуче причу о нама или евентуално да се опет почнемо виђати. Нисам уопште помишљала на то јер ме није више у том смислу интересовао, ево нећемо се више ни овако чути.
Џаба.
Био је мој драги у праву, зашто га бре не блокирам свуда, зашто му ипак дајем простор да ми се јави. Немам појма, али нисам могла да притиснем то дугме блок. После се показало зашто и која је то Сила била која и зашто ми је бранила то да урадим. Наравно, ускоро сам сазнала црно на бело шта је радио "док није био ту а све време ме је требао".
Ахам.
Хоће то тако.
Ох, кад су ту кренуле оптужбе...
Да се још увек нисам охладила, да ту има нешто, ево и њему другови нешто јављају... сутра ће му се и овај јавити...
Рекох неће, немој да се секираш, дај смири се, који ти је више враг, почни мени да верујеш. Уосталом, ти и даље и виђаш се и чујеш се и кафенишеш и купујеш бомбоне са бившама а ја, је ли сваки пут то могу да опростим?
Прошло је ту, који месец, онда ми је сам једном рекао:
- Знам зашто се ово све овако наместило... јер сам ја то све теби радио претходне 3 године (бумеранг)... Ужасан, ужасан је осећај, ја, Тићо моја, не могу са тим више да спавам, је ли знаш како мене то изједа? Устанем у сред ноћи да запалим колико се у сну изнервирам а знам да те не могу добити на телефон и да те позовем јер увек искључиш звук кад кренеш на спавање. Не дао Бог никоме ово...
- Е мој драги... видиш како је мени било 2,5 године... а ти ниси имао слуха... 'ајде покушај да израчунаш колико пута сам ја ове твоје речи теби упутила? А мени мама умрла, не будим се у сред ноћи што ње нема, него што осећам да ти ниси 100% мој? Је ли можеш сад да живиш нормално?
- Ужасно, ужасно је ово...
То је био сав његов одговор.
А ја нисам кафенисала са дотичном опасношћу.
Шта је било било је. Било нам је дивно док смо трајали, ни на трен нисам посумљала у њега, била сам пресрећна, заиста ме је усрећио онако како је мени требало - био је ту 24 сата. Мени неко такав треба. Била сам цео живот сама па, мајку му пољубим, ваљда сада могу такав луксуз да очекујем од свог партнера и живота?
Кажем, можда је грешка што се нисмо исвађали када смо се разишли, него овако безвезе оставили простора за још нешто, типа дружења, трговања. Моја је грешка, не знам зашто али моје све љубави су моји дугоооооогодишњи пријатељи. Ретко кад да сам се заљубила и отпочела везу са апсолутним странцем. Не...
А зашто ово овако чиним, могу само да претпоставим... али о томе, неком другом приликом.
Да, дотични се само наједном изгубио, после дивне бајке, није га више било, нити је одговарао на моје поруке и позиве. После месец - месец и по дана је покушавао данима да се помиримо, али ја нисам хтела. Једном сам га толико држала на стенд бају да сам му рекла 4ти дан, ок, може, видимо се данас (ово што је уследило је заправо био његов начин трговања када жели да одбије понуђача а да га не увреди, опет понављам, ништа једно од другога нисмо крили док смо били заједно, много тога сам научила од њега слушајући и гледајући како ради). Он сав срећан прихвати, али рекох сад сам на гробљу, док средим гробницу, ето слободна сам за 2-3 сата (ово је заправо други део одговора који је он упућивао кад хоће на фињака некога да одбије тј. када ће се понуђач сам покупити и отићи јер му је доста дриблања). Наравно да је пооооошизиооо и наредна три месеца ме није узнемиравао.
Правдања типа имао је много посла, остао је сам, нису пила код мене воду. Толика гуска нисам. И мени кад је било тешко, ти си био ту, ти си тај био који ме је исчупао из пакла и држао уз себе 24 сата дневно. А сада када је теби наводно било тешко, то ниси са мном, својом партнерком, хтео да поделиш? Не, ја никада нисам посматрала неког свог кроз розе наочаре, и добар си ми само кад цветају руже код тебе, не, ја сам ту и кад је олуја.
Колико сам још требала да зовем и чекам? Жао ми је, али ја сам интелектуалка. Да, нека то буде мој једини одговор, али интелект не можеш да ми вређаш јефтиним триковима за то потражи неке јеФтине. Наравно, кад овако нешто кажете некоме ко је купио диплому, одмах крене да вас вређа да може свако да вас има и да се тај и тај хвали како га зовем и да сам му досадна већ.
Хахахахахаха...
Како је то занимљиво хахахахахаха...
Рекох, Недраги мој, наравно да ће се ту и тамо сад неко хвалити са мном кад сам васкрсла. Где сте били кад сам ја била на дну? Како сам вам свима била добра кад сам била ван себе, несрећница, која није због туге промолила нос ван куће или стана?
Како ме сад наједном проглашавате неморалном и нечасном само зато што сам се вратила у игру и још на ТВОЈ терен? Мислиш да си ти једини цар ту? Па како можеш да будеш цар у неком царству кад нити се разумеш у тржиште, нити у иновације 21. века нити говориш бар неки страни језик на неком средњем нивоу?
Како сте онда умели да ми поклањате сва блага на длану, ма шта год да сам у том тренутку пожелела, све би било моје...
А ја их још штедела.
Е Тијана моја, никада ти нећеш научити како треба са мушкарцима.
Лепо су га саветовали док смо били заједно, да му ја водим папире, чак га је моја рођака саветовала и гарантовала (а стварно, стварно ме добро познаје жена) да му ја одрађујем послове преко компа, онлине банкинг и остале глупости. Али не, он је био неумољив, једини препаметан да не кажем похлепан (на крају је и сам рекао то за себе). Богу хвала, ја хлеб на столу сам имала, а најмање што би помислила да учиним да поткрадам особу са којом сам у вези. То није долазило у обзир.
Не можемо - не можемо да функционишемо, ок, готово, крај, нема дискусије даље.
Али та потреба да мене понизи...
Па шта је то у теби да имаш толику жељу да ми напакостиш? Сада када нема нас, кад сам ја са другим у вези а ти вамо пре него што ћу ја бити са другим партнером си нашао одмах старију жену? Па буди човече драги са њом... та ће све учинити за тебе само да те задржи, она нема више простора ни времена, жао ми је али ја имам.
А у крајњем случају, ја сам та од свих нас која сам једина била цео живот сама.
Док сте се ви сви проводили и одмах ишли са својим девојакама на летовања и зимовања олинклузив ја сам се школовала.
Неком опанци неком обојци.
И у чему је проблем?
Реч апстиненцију би гуглали, ето колико је не познају, то животом гарантујем. Зашто би знали за њу, кад су одмах били велики фрајери чим су их маме одвеле у школску клупу. Боље овде да је прочитају сада па да знају како да васпитавају ћерке. Јер им се (некада) свиђало "како је Гога мене одгајила". Рекох, не играјте се са ватром, ја знам да бих ја као родитељ била бар мало попустљивија.
На то никада нисам могла да се навикнем. Господе Боже, какви су нам се људи уплели у живот од како сам се вратила 2014те у своје село надомак Су. Језиво, језиво... ни помислила нисам да ће ми се и такве жене и мушкарци уплести у живот. И оно узимање свега мога... Господе Боже, како се тај точак судбине окреће. Исто све што је баба Душанка у једном тренутку доживела, сад је мене сачекало. То одношење свега мог и маминог...
О матер им јебем проклету.
Али нека... нека, даће Бог и њима све што су заслужили. Ако ја грешим, онда неће, ја сам пакосна вештица која је њих наивне све покушала да уништи и завади а не они мене и мирна Бачка. Ја ћу горети у паклу и сви задовољни.
Онако некад помислим... Боже, да ли је мој отац био такво ђубре према девојкама? Да никада није помислио да се његовој ћерки може то све вратити у једном тренутку? Читала сам његове дневнике из младости, али то је оно класично мушко било: попио лозу вамо, попио лозу тамо, диско вече тад, диско вече онда, па путовања до Трста, оригинал плоче и фармерке, па армија и онда моја мама.
Чак је две девојке споменуо, једну малу Душанку панкерку и неку Зорицу која је секла вене за њим. После када су бирали мени име, он предложио име ове друге (сад да не грешим душу, можда човек стварно није на њу помислио) због тога што има ихахај песама Зорици посвећено. А јоооооој кад је моја Гордана то чула!!!
А јооооооооој!!! :))))))))))))))))))
Упишкила сам се смејући се како су ми дочаравали ту сцену од пре 30 година. Хахахахахаха...
,,Одмах сам му одбрусила да то не долази у обзир!!! Моментално сам узела црквени календар и поглед и размишљања ми се зауставили на твоме имену. До последњег дана је била борба између Зорице и Тијане. Али нисам се ја дала."
Хахахахахахаха сад ми је јасно на кога сам толико енергична и инаџија! :)))))))))))))
хахахахахахахаха ееееее моја Гога, Гогице царице!!!
Ма и ја сам још одавно зацртала да ће ми се дете звати на Ј јер ће тако "увек бити везана за мене", то је било неко моје убеђење од најранијих дана, јер је то слово у моме имену. И да имам три ћерке зваће се Јефимија, Јевдокија и Јања. Мами сам рекла за Јефимију, била је одушевљена, оцу за Јању, а баби за Једвокију.
- Јевда наша... тако се звала моја баба - Једвокија.
- Јееееее... нисам знала то! Па ниси ми никада причала! Колико ли сам ти пута рекла, дај причај ми о своме детињству.
- А шта да ти причам, дјете моје... Само смо чували стоку, нису нас све дали на школовање, ишли смо далеко на извор по воду, ту и тамо нас пуштали да идемо на зборове и ето удали се и поженили...
- Да, али ми ниси причала о својој баби!
- Нисам је ни упознала, умрла је...
- Ооох...
- Јања... ооо баш лепо име... Је ли то по оној девојчици из ,,Фора и фазона"?
- Ахам. А и толико има наших етно песама њој посвећено.
Њега сам ту купила са тим именом и није било даље полемике.
Једино ме мајка није питала зашто Јефимија. Јер је била упућена од првог трена кад сам се упознала са тим именом још као девојчица. Немо је посматрала како на хартији мазим слова тога имена... како листам читанке и књиге из историје само да сазнам ко је била наша принцеза са двора с тим именом.
Само је поћутала и погнула браду и поглед у њедра. Да јој не видим сузе.
Знала је сиротица моја да неће то доживети.
Тако, пре много година, 1995/1996. један наш пријатељ јој је рекао:
,,Што плачеш? Па удаће се Тијана из огромне љубави и родити двоје деце. О побогу Гордана, па ти ћеш јој ићи чувати децу!"
Мислим да никада у такве ствари није поверовала, јер је тада, тих година почело њена борба... Само је испуштала сузе кад се поведе та тема.
Знала је мајка... трапаво и иритантно се покушала бранити... али џаба јој, разумела сам у потпуности њене сузе.
Једва чекам да имам ћерку, Боже здравља. И то оваква да буде као ја. И да као ја са мојом мамом иде свуда, и свуда да уживамо, да све надокнадимо што ја нисам стигла да урадим са мојом мамом... Само толико... онда нека и ја њу напустим кад испуним своју мисију на Земљи. А до тада све хоћу да знам о њој.
*************
Иако ме онај више није узнемиравао, овај није имао мира. Или му мир "другови" нису дали. Мада сам тачно могла да предпоставим и које две женске особе су му по милионити пута пунили главу о мени (наравно, он би их ту бранио да их ја неосновано и нереално нападам, да вечито тражим кривца у другима). Потписати сам могла. После, много касније, 24. маја 2018. се испоставило да је моје 6то чуло било 100% у праву. У дан тачно је било. Те две глупаче су јавно оставиле писмени траг. И то још на друштвеним мрежама... о Господе помози... где баш "нико не залази" па неће сазнати колико ми раде иза леђа...
Баш ми је жао што су толико плиткоумне.
Питала сам баш јуче једну пријатељицу која је емотивно преинтелигентна особа, рекох како је могуће да га осетим толико тачно и прецизно, па он кад то исприча пријатељима сви се крсте и говоре му да "ко зна чиме се бавим сигурно знам да бацам тарот карте". Хахахахахахаха мајке ми су му то причали а он ако ме је ту слагао, лажем и ја вас.
Каже ми другарица:
- Зато што то ти хоћеш, мила.
- Али то није тачно! Не знам, не умем још да објасним... али њега ужасно прецизно осећам и где је, и шта ради и са којом је легао и када... и то не само сада, него од много, много раније... Многе ствари ми није испричао, ја сам већ све знала... Ужасно ми је то... Како си ти осетила свог драгог?
- Ма ја осетим свакога, видиш како сам се преполовила са емоцијама од онога пре месец дана...
- Видим, драга...
Значи није тарот у питању.
А притајену опасност исто осетим. Тачно осетим кад ме неко "посматра". Тачно знам да ће у наредних неколико дана бити нека сцена.
После неколико месеци, опет су кренула цимања и када ћемо коначно попити кафу (???) а што би, матере ти, с тобом пила кафу, кад ниси мене свих ових месеци нигде изводио на ручак, а сад би најбоље било да Тијана кува кафе у име добрих старих времена?
Батали ме.
Сад сам заузета.
Пословна жена.
Јесмо једном попричали искрено. Прошло је ту... не знам ни ја колико, сећам се да је покушао да буде духовит а на крају испао саркастично љубоморан.
Нисам више имала снаге.
Сећам се да је месец и по или два касније, покушавао сваке недеље да се видимо, али ја заиста од обавеза нисам стигла уредно да одговарам на поруке и да сам хтела. Упала сам, срећа моја, у јако добар период и у јако добро окружење. Била сам пресрећна, коначно сам се вратила у ОНУ МОЈУ игру. Давно напуштену.
Сад сам опет на оном путу ка остварење маминог сна.
И да ми тако добар осећај, мој траг прошлости, жели да уништи насмејану будућност...
Неће моћи.
Не може, не дам.
Тог понедељка сам имала исрпне разговоре, преуморна сам била, емоције на површини због маме и бабе... и један наш пријатељ ме покупи кад ме је угледао онакву сву у распаднутом стању и одмах одвезе на гробље. На мени се ваљда већ јасно оцртавају емоције. Док сам ту мало поседела узела сам бромазепан од 3 мг ако се не варам или бруфен... уф... језиво сам се лоше осећала, више се детаља не сећам толико... Сачекао је док помазим слике и смирим се код нашег белог мермера и одвезао... код бившег. О рекох, ето ми прилике сад да му уживо све спочитам!
А таман сам се фино прибрала за тих неких 40так минута код маме и бабе на гробу.
Овај кад ме је угледао на прагу још са неким сасвим 15им, замало му није сва коса са главе спала како је направио корак у назад кад су нам се зенице угледале!
А рекох, цркни.
,,Уђите ви, треба ми времена док изујем чизмице."
То је малтене све било што сам рекла у наредних пола сата.
Нисам имала потребе.
Овај је куљао од беса и љубоморе. Па зашто кад нисмо заједно, још имаш месецима другу?
А овај човек с којим сам сад ту дошла има своју породицу и нити је често у Србији, значи нисам са њим у вези. Дакле, чему опет љубомора?
Још ја у црнини од главе до пете, у ролци, ни врат ми се није видео од црнила у којем сам била обавијена.
Не, не, сад да га питате зашто је био љубоморан, рекао би да није ни тада нити икада у животу био љубоморан. А вамо је само "мало" повишеним тоном причао. Таман толико да надгласа телевизор у који сам ја све време буљила, приљубљена уз радијатор.
Мало ми је било и непријатно, 'ајде да не буде да сам баш толико злурада... Али неке ствари су се просто морале тако одиграти.
Рекох момци, ја палим, почињу ми предавања на Бизнис академији за пола сата, одох.
У моменту се као мачка нашао на ногама испред мене и покушао пригушеним гласом да ми каже (после онаквог повишеног тона који се пола сата орио простојама):
- Буди добра.
- Знаш да нећу.
И отишла.
Сад сам му ставила до знања да не може са мном како хоће.
Била сам ту, могао си све са мном, били смо јако искрени једно према другом много тога знамо једно о другом оно најскривеније, многе ствари које нисмо признавали нашим партнерима у везама, ми смо док смо другови били, једно другом све поверавали. За многе његове девојке и жене ја знам, за малтене све моје момке и симпатије је он знао. Имала сам велико поверење у њега, па побогу, кад га видим да се паркирао испред наше куће, ја трчим њему у загрљај и вичем: ,,Мама!!! Стигао је!!!"
Ето колико смо се обожавали и дружили аман сваке недеље.
Сваку његову срећу сам дочекала и испратила са породицом, били смо увек ту једни за друге. Сваку тугу смо делили на пола. Он кад је доживео прва страдања као дете, прво би дотрчао босоног код нас, код моје маме и бабе...
Много... много смо били испреплетени...
Али ето, ако смо нас двоје покушали да будемо нешто више па смо ипак пропали, нема везе, нек смо само живи и здрави... па нек свако крене неким другим, својим путем.
Немојмо се више уништавати... или као што смо на крају дошли до овог последњег стадијума: да се мрзимо. И да он мог садашњег драгог зове да му каже, еј ја са Тијаном никада нисам прекинуо, редовно се виђамо. Мислим какав је то мозак... одрастао човек, тако да се понаша клиначки...
О Господе помози... о она сирота женица са којом је скоро годину дана у вези, на друштвеним мрежама уредно качи њихове заједничке слике... Баш су опaсне те друштвене мреже, свему могу да послуже... нажалост, не само за лепо...
И данас сутра да јој се смеје цео град, зато што она њега заиста искрено воли и не стиди се то да покаже? Стварно, али стварно су ђубрад.
Прави мушкарац, наравно, да не би поверовао шта бивши сервира. Али овај је јако познат по својој лабилности, а не да га овај још позове и почне да тврди оно о нама... (о томе зашто баш одређених датума је то учинио, и зашто је овај наивко мени до недавно то понављао као папагај, неком следећом приликом - јер има ту још један, туђи, материјал који хоћу да раширим, није мој, срећа).
Дао му је управо оно што је он мени све време тражио.
Милијадру пута сам уплашена изговарала: ,,Не цртај нам врага... не цртај нам... доћи ће..." , али нисам помислила да ће овај све да ми закува... о Господе помози...
Дај буди срећан у својој кући, мој дом не нападај.
Једном смо легли, мир, тишина, мене већ ухватио сан на пола, а он изговара весело као неки дечачић који је победио у кликерима:
- А зашто се он заправо љути на тебе?
- Ма лепо ти кажем, није он више љубоморан на мене као мушкарац на жену, него као човек на човека. Па погледај од када је његова мржња наступила и притајена жеља за осветом. Баш онај дан кад сам се опет пуком срећом лансирала на онај пут у мамин сан! Зашто ми је после тога сваки дан слао ироничне поруке на рачун тога? Ма ко му је крив! Што он није гулио столицу и књигу па би био на моме месту, него му је била држава постеља врела. Не може, не може он да прихвати да сам ја заиграла и на његовом терену, само у пар сати сконтала ко - шта - где - када - како, а он вамо почео да губи утакмицу... Ма сутра ће ме оптужити да сам му ја проузроковала пад. Од толико милиона људи... аман шта сам му ја скривила, како у мени не види дете које је само на овом свету...
- Хахахаха ти си блесава, дођи да те пољубим!
- Ма море марш, сви сте ви исти! Сад си нашао да ме љубиш, сутра ћеш исто урадити што и он.
И нисам погрешила.
Ја и моје "изненадне" речи.
Искрено... тек ми је од овога било мука.
Давала сам му шифре од свих профила и сандучића, па нек гледа, ја немам живаца ни стомак више да будем сопствени известилац њему.
Његов страх је био оправдан, ем због претходног лошег искуства у заједници ем су сада мени почели више други људи да се јављају, јер сам се вратила у игру, па се крећем међу људима, путујем... Било је ту и раније а поготово сада млађих момака од њега, много млађи, али џаба, што је један пријатељ рекао: ,,Тебе његов мирис привлачи", зато њих нисам ни погледала.
И оно најгоре, бивши партнер је ту био притајен.
Били смо се у добром здрављу разишли, али како нисмо раскрстили све ствари, на крв и нож смо се посвађали доста касније после раскида. Ту крв је носио, очигледно, још у ноздравама која га је терала на жељу за осветом. Па макар ризикујући сламање срца садашње партнерке.
Нисам волела да проверавам тлфоне. Имала сам непријатно искуство као дете са тим и од тада од тога зазирем.
Са њим како сам у вези, стално смо нешто мењали и показивали једно другом наше екране, ту сам опет почела да гледам "у туђи тлф". Бар једно 8 или 9 пута сам видела ласцивне смс поруке... а експлицитне слике боље да вам не препричавам... Па шта ће ти поред сопствене веренице друге жене у инбоксу?!
Сад можда гласно реагујем, али то се дешавало кад сам била у жалости, тада сам мање бурно реаговала, типа питам га, занемим, блокирам, скупим се у углу, отрчим кући, па га бомбардујем са порукама... он зове да се вратим, после 3 сата ујутру... Не, најсрећнија сам у својој собици од 4 квадратна метра, овде ми се никада ништа лоше није десило и ту ћу остати.
Наравно, тако рањена и сама, сам му увек опраштала. Чак је било ноћи кад видим неку старију са којом шурује, он ме закуца за кревет и унесе ми се у лице говорећи:
,,Ниси ништа видела... није то што мислиш... јеси ли разумела?"
Зеницама ми закуца зенице у погледу, зглобове ми не пушта док ми се не смири ритам дисања и док не климнем главом. Ноћ, тишина свуда око нас, не чују се ни случајни пролазници поред куће.
Свашта али свашта смо преживели за 2,5 године... стравичне сцене...
Одмотаћу клупко, јер са свим овим више не могу да живим а поготово не да ми он ово све освежава и враћа назад у живот.
И не само шта је са нама било у последње четири године него и раније...
Жао ми је... знам да ће многе заболети оно што ћу тврдити за шта имам доказе.
Али много је тога од нашег сусрета 2004те године испред моје куће када је он дошао око пола пет ујутру и препричавао како је возио двоје, млад пар, који је ту ноћ морао да се растане, а на радију к'о у инат ишла песма: ,,Она плаче он је нежно љуби..."
Много је тога... он и ја од тада смо до сада константно на вези...
Не брините се, нежно ћу одмотати клупко, јер не желим сутра неко да ме проклиње или пролива сузе због мене. Ја ћу ускоро, Боже здравља, постати мама, а не желим да се било чија суза одрази на моју девојчицу.
Растали смо се, медени месец се завршио, ми смо остали и даље 24/7 доступни једно другом на нету.
Ох... а раније... на почетку везе/вереништва смо били сатима и сатима на вези. Била је нека фора да га ја одавде зовем са свог виповог броја на његов службени вип број а да нам не расте рачун због роминга. Не знам како је то могло тако да функционише, углавном смо ми овако радили пуних 6 месеци. И било нам је сјајно, поготово кад он ради ноћне смене, а ја 'ајде кад му већ попујем да не пије толико кафе, енергетских пића или да не пуши како би себе држао будним, онда сам му радије причала сатима и сатима. А као што сам раније споменула, мама је отишла на Онај свет а тај фонд речи који сам навикла да потрошим у току 1 дана нисам успевала са бабом. Богу сам се захваљивала што ми је овога послао... сматрала сам га мојим мелемом за душу...
- Толико причате?! Хахаххахахахахахахахаха... шта, мајке ти, ТИ имаш са њим толико да причаш? Тићо... нешколован...
- Који... који је теби враг?! Шта те брига! Како можеш тако нешто да ме питаш?!
(изгубим се сваки пут кад га неко покуша напасти, нисам то никада дала нити дозвољавала, иако су то били моји најрођенији, страшно смо се око тога умели да се посвађамо, али на њега не дам и тачка!)
- Ок је он овако дечко, ја сам га лично баш волео кад је био мали црни дечак па дође код мене... али 'ајмо реално...
- Што си такав?! Ниси се бунио, што мама каже ниси ни марио са ким сам, сад не можеш да утичеш. Увек али ууууувек ми овако пребацујеш! Тако си ми и за бабу говорио... како оно беше...
- Не сећам се ни ја, сад ћеш нешто измислити...
- Ако се обоје сећамо кроз маглу, значи да нећу измислити, него је стварно било.
Имам једну грану фамилије која воли да виси на тлфонима сатима. И он је такав био, поготово зато што је цео живот са женама. Са пуном куће женске чељади одрастао, после засновао породицу, ге је већи % жена био, на послу где год да је радио само жене... морао је, хтео или не хтео да трачари на тлфонима сатима. Зато му је сметало кад ЈА са неким другим могу да телефонирам.
Мом драгом ово углавном нисам одмах преносила. Умела сам да прећутим по месец дана, ни тада не бих рекла да се нисмо којим случајем опет обрели у свађи. Ох онда... му свашта кажем, рекох како те није срамота да се љутиш а ја вамо те браним и не дам, да ли можеш да замислиш како се моји осећају а вамо су годинама имали "један сан о мени"?!
Умео је ту да се онда смири и ућутка, не могу грешити душу.
Посебна је то прича о нама и о том сну који почиње да се развија од 1995/1996. Томе ћу посебно морати да се посветим. Више ни то не могу да носим у себи и да га опрезно препричавам одређеним саговорницима који ме (можда) неће исмевати. Ја ту нисам ништа могла, мама је то силно желела, радила на томе, последњу пару давала... кад ми је почео онај период стагнације, после сам сазнала да га је свим другарицама и колегиницама препричавала. Наравно, прво сам се брецнула, па постидела, па уплашила, а после сам сконтала па она је то сирота учинила јер није могла да верује да ће све пропасти, зар после толико година труда и веровања...
Чак ме је у августу 2015. само наједном, без икакве најаве и увода питала:
- Зар је он тај? Ништа неће бити од онога...
- Чекај бре, мама, стани, немој тако, дај бре тебе да дигнем...
Боже, вамо се распада, то је толико није болело колико овај мој обрт ситуације који се косио са њеним сном.
- Немој тако, знаш колико смо јаке са мислима, можемо другачије да сагледамо ситуацију!
(морала сам одмах, ма моменатално, да јој убаци клицу маштања и изналажења решења, то је било делотворније него они фластери против онколошких болова, Боже ме опрости)
- И ја то мислим... исти сте, знате за живот напољу... ја се надам да ће те он одвести преко...
- Ма мама, дај не брини сада о томе, отићи ћемо, ено опет сам добила позив за кастинге за Емирате, батали сад претерану бригу...
- Али Тићо... ти знаш шта си требала да постанеш...
- ...знам мама!!! И нећу, нећу, нећу никада напустити твој сан, не знам како али ћу се докопати дипломатије! Ништа се претерано не брини, све ћу успети, само да те дигнем из постеље. 'Ајде мало размишљај како ћемо у новембру у град да се преселимо... реновирање стана је малтене готово.
Ту је била жестока, виспрена игра на више фронтова. Одмора није било. Некада сам стварно видела себе као балерину у поцепаној и крвавој хаљини испод које су се крили ожиљци на кожи код она на прстима игра између експлозија мина на опустошеној земљи. Земљи чија се боја сивила стапала са сивилом неба, где није било нити једног пријатног мириса сем барута.
**********
Стално је инсистирао на истини, да ништа не кријем јер је и прећутано сматрао за лаж. Ок, само ми немој лепити оне ваше етикете и у мени ћеш имати ортака до сржи.
Није био само досадан и напоран него несношљив, па сам опет западала у неки вртлог из ког нисам могла да изађем, као у цртаном филму ,,Мала принцеза Сирена" (узмите у обзир да је мој отац био фанатик Дизнијевих остварења, нема шта нисам '80тих имала из њихове продукције, чак су видео клубови од нас узимали касете... а сада сам са ова два мала анђела опет почела интезивније да гледам цртаће).
Изгубим се, осећам његову прејаку доминантност и огромно сивило око себе, и само наједном изговарам као да се за живот и ваздух борим: ,,Али коју истину више хоћеш да чујеш?!"
После кад се смиримо, онда се смејемо овој мојој реченици.
Али мајке ми... није ми било јасно, шта је хтео да чује у тим његовим кризним ситуацијама, шта да сам рекла да њега смирим...
Вамо ми се стварно ништа није дешавало, нико ми се није удварао, нисам имала никаквих ни порука, да му направим скриншот па пошаљем... па 'ајде ме онда оптужи за потенцијалну превару или шта је већ замислио у тој лименци у којој је проводио све време на послу док није са мном.
Као што сам рекла у претходним блоговима и деловима романа, свашта смо ми доживели од његових "другара". Знали су његову причу, колико су га емотивно осакатиле неке ствари пре мене, и да га они без пардона ни 5 ни 6, назову ујутру пре 9 ч. да му кажу како су ме видели "да идем у швалерацију". А он у том тренутку у некој пустари у Немачкој нпр., одакле ни те секунде не може да се створи у Суботици, а нити наредних бар добрих 5 дана.
- Где си је, брате, видео?
- У Арсенија Чарнојевића.
- А у ком правцу се кретала?
- Тамо доле, према базену.
- Кренула је код покојне мајке на гроб... недавно је умрла... свако јутро започиње одласком тамо...
Веровала сам му, веровала да је разговор заиста овако протекао. Умиривала ме је ситуација да је заиста сталожено растумачио и на сасвим сталожен начин објаснио увид у "нашу ситуацију на терену". То је био само један трен мирноће.
Одмах би уследио други трен немирноће.
Како могу а да му не кажем где сам се запутила, када сам се запутила, и када сам се вратила у свој станчић. Рекох, дај, молим те, љубави, смири се, побогу...
У оваквим ситуацијама психолози предлажу да се раскине веза, јер су ово назнаке психопате. Али ја нисам могла, нити је он могао. Плакали смо данима, пуцали са емоцијама и речима, проклињали дан и рођења и нашег сусрета, али нисмо могли једно друго да напустимо, ма колико тешко да је било. Он није имао толико времена да претражује на нету (бар сам тако мислила) које су терапије и терапеути за парове код нас у Суботици. Стално би се вадио или да нема пара или да нема времена да идемо заједно. А његови ожиљци срамоте су из дан у дан све више избијали и разбијали нашу љубав.
Ја сам иначе морала због себе и својих траума да идем на терапије, и званичне медицине и холистичке праксе. Многоооооо, али мнооооогоооо сам радила на себи после маме... И још увек радим, јер сам нажалост имала низ губитака у кратком временском периоду. Значи, кад ће ми се то све завршити, сам Бог зна. Иако се сада осећам много боље и чвршће, још увек се будим свакога јутра у 5 ч. са кошмарима. 'Ајде срећа у несрећи, рано идем на спавање и више се не будим у току ноћи. Нити да виленим нити да мењам поткошуље или јастук од силних локви зноја које је моје тело у току пар сати сна умело да произведе. Све је то спонтано и нормално после овог свега шта сам прошла. Никада се тога нисам уплашила, само сам се сваке секунде Богу захваљивала што бол тако избацујем, не задржава ми се, јер мање више и ја се бојим канцера. Није то за шалу. Недавно сам тако плакала на сав глас када сам мислила да у утроби имам тумор, а оно... срећа нису лоше вести.
После Свете Петке 2015. су ми се чак и нокти на ногама сушили и испадали, коса, почела сам да добијам и седе од прошле године... али све је то нормално, само нека све излази из мене, не дај Боже стрес да остане па да тиња. За нокте се нисам забринула, имала сам већ такву сцену бар 2 пута у животу, али је узрок био други.
Мама ми је дала бочицу витамина Е, рекох шта ће ми то, била сам да ли тинејџерка или бруцош, тако негде око 20те године се то десило. Као да сам на рекламама видела да тај витамин жене користе због колагена и подмлађивања. Нисам била сигурна.
,,Узми, неће ти ништа бити, види каква ти је кожа (због акни)."
Нисам ни довршила бочицу, свих 20 ноктију ми се осушило, отпало без бола, а испод старог нокта... тако ме је леп, мали, гладак нови чекао! Боже како сам била срећна! Нарочито због ножних ноктију, немам појма како сам могла тако рапаве да имам од рођења. Али више не! Први пут у животу су ми били прелепи глатки!
О среће моје мале...
Као што рекох, сналазила сам се, живела сам у складу са својим ритмом дисања, реакцијама тела, и много радила на психи. Па покуша ли неко да ми нешто спочита, била сам језива на одговорима. Немој ми бре дирати мој мир, бар не наредних 5 година да ме дриблаш у здрав мозак. Ја се зафркавала сам мојима, раније, рекох кад завршимо Гогино лечење, одосмо на неко острво наредних 7 година да се сунчамо и ћутимо. Хахахахахаххахахаха можете претпоставити ко се одмах брецнуо и јавио? :DDD
Хахахахахаха да, наравно, баба Душанка са њеном вечитом бригом:
,,А кад ћеш се удати?!"
Хаххахахахахахахахахахаха е баба моја, бубушка...
После овог свега заиста ми треба лепа, бела, сунчана плажа, никога да не видим, никога да не чујем. Само да као некада понесем нешто где могу пискарати и филозофирати и амин Боже.
- Је л' ти се он јавља?
- Ту и тамо.
- Па ј***** му ****** Тијана јесам ли ти лепо рекао да ми све кажеш, зашто ћутиш који враг?! Дај немој ме...
- Молим те, немој се због њега сикирати...
- Како да се не сикирим, ем сте били заједно ем га јако добро знам. Шта је било онда кад сам ти рекао: немој да му одговараш? Је ли се сећаш?!
- А је ли се ти сећаш колико сам ја тебе пута ухватила у преварама и лажима? Поред мене која сам млада и која изгледам као авион... атрактивна, образована, паметна, независна, обучена од главе до пете... мене да превариш??? Што оне јаднице ниси успео да задржиш кад си "толико веран и одан муж, мушкарац, вереник"? Како можеш бити толико незасит?
- Нећу, 'ајде конструктивно да разговарамо.
- Причај са мном српски, ****** ме са тим изразима.
- Добро... али само ћу те подсетити на ваш последњи Никољдан и она 4 дана касније. Сами сте се одали преко радија.
- Дај прекидај... не могу ја да се свађам.
И тако је сваки пут било.
Он тешки вулкан, а ја лава кад он проради, изливам се на све пред собом... али никада нисмо довршили започето. Па макар изгинули до краја. Крај је много, много касније уследио... "Ко зна зашто је то добро" ми се само приказало пред очима сада, пре неки дан.
2018те године.
Неке људе заиста више нисам хтела у животу. Могла сам да останем са њима на лицимерном здраво за здраво и то је то, то је мој максимум.
После мамине смрти сам почела да калкулишем у глави како да зарађујем док вамо идем на терапије и волонтирам са младима. Времена и дангубљења са оним мојим правом нисам имала а и било ми је то све сада претешко. Право је јако, јако тешко, сурово и сувопарно. Ноћима сам проливала потоке суза што сам се у томе обрела. Јер сам преемотивна и нисам класична штреберка која може законе да наштреба напамет изађе на испит и добије 10ку. Не, никада то нисам могла, морала сам са гомилом асоцијација да учим. Ако са разумевањем не научим, нема шанси да изађем и положим испит. Једном сам 3,5 дана учила Наследно право, сви су ми кукали за њега да или се тешко полаже или једва се убоде 6ица или 7мица, ееее онда се то слави до зоре! Ја сам изашла и положила са 10ком. Мислим да сам од могућа два дела од по 100 поена, стекла 195. Али ето како, само ако се довољно сконцентришем и запамтим са разумевањем иначе јок, остајем у стану, не мрдам вани.
Приправнички нисам одрадила а нити сам могла да помислим на правосудни и адвокатуру... Доцним (тако сам размишљала) и не могу сад толико да се луксузирам, дај одмах сада да улетим у неке друге послове. Имала сам само пред очима да морам што пре неке бизнисе да започнем, а тачно које не знам, за оно што будем имала добро 6то чуло у то ћу се упустити. Моја координаторка ме је слала на семинаре за покретање малога бизниса у Бгд, опет у мојој дииииивној Кровне Плази сам се нашла (бивши Интерконтинентал). Тамо је Виза често организовала едукације и нудила повољне могућности за нас младе. Добијете нове идеје и нова крв у вама проструји кад упознате и чујете ваше вршњаке који су већ увелико постали утицајни бизнисмени у својим областима. И да, сви, сем тих уштогљених банкара су тврдили да ти за бизнис било које врсте не треба специјална школа или ти било каква едукација већ истанчано чуло и слух. Са тим се предвиђају пропасти или победе а не са неким графиконима. И да будемо спремни да цео свој живот жртвујемо, јер предузетници не спавају 10 сати нити имају викенде и годишње одморе. И када се оде на одмор, можда сте физички присутни са породицом на мору или у планини, али ментално сте стално у неким бројкама и у контакту са сарадницима, ма колико се трудили да се искучите тих 10так дана.
Ок, прихватам све.
Отворена ћу бити за сваку сарадњу. Јављам се на сваки позив, поруку, не марим, ако са неким могу, могу ако не могу одглумићу куртоазно и љубазно "не" и 'ајде здраво.
Између осталог, чула сам се баш у том периоду и са тим бившим. Наравно мене је интересовала нека информација на терену, а он је покушао да провуче причу о нама или евентуално да се опет почнемо виђати. Нисам уопште помишљала на то јер ме није више у том смислу интересовао, ево нећемо се више ни овако чути.
Џаба.
Био је мој драги у праву, зашто га бре не блокирам свуда, зашто му ипак дајем простор да ми се јави. Немам појма, али нисам могла да притиснем то дугме блок. После се показало зашто и која је то Сила била која и зашто ми је бранила то да урадим. Наравно, ускоро сам сазнала црно на бело шта је радио "док није био ту а све време ме је требао".
Ахам.
Хоће то тако.
Ох, кад су ту кренуле оптужбе...
Да се још увек нисам охладила, да ту има нешто, ево и њему другови нешто јављају... сутра ће му се и овај јавити...
Рекох неће, немој да се секираш, дај смири се, који ти је више враг, почни мени да верујеш. Уосталом, ти и даље и виђаш се и чујеш се и кафенишеш и купујеш бомбоне са бившама а ја, је ли сваки пут то могу да опростим?
Прошло је ту, који месец, онда ми је сам једном рекао:
- Знам зашто се ово све овако наместило... јер сам ја то све теби радио претходне 3 године (бумеранг)... Ужасан, ужасан је осећај, ја, Тићо моја, не могу са тим више да спавам, је ли знаш како мене то изједа? Устанем у сред ноћи да запалим колико се у сну изнервирам а знам да те не могу добити на телефон и да те позовем јер увек искључиш звук кад кренеш на спавање. Не дао Бог никоме ово...
- Е мој драги... видиш како је мени било 2,5 године... а ти ниси имао слуха... 'ајде покушај да израчунаш колико пута сам ја ове твоје речи теби упутила? А мени мама умрла, не будим се у сред ноћи што ње нема, него што осећам да ти ниси 100% мој? Је ли можеш сад да живиш нормално?
- Ужасно, ужасно је ово...
То је био сав његов одговор.
А ја нисам кафенисала са дотичном опасношћу.
Шта је било било је. Било нам је дивно док смо трајали, ни на трен нисам посумљала у њега, била сам пресрећна, заиста ме је усрећио онако како је мени требало - био је ту 24 сата. Мени неко такав треба. Била сам цео живот сама па, мајку му пољубим, ваљда сада могу такав луксуз да очекујем од свог партнера и живота?
Кажем, можда је грешка што се нисмо исвађали када смо се разишли, него овако безвезе оставили простора за још нешто, типа дружења, трговања. Моја је грешка, не знам зашто али моје све љубави су моји дугоооооогодишњи пријатељи. Ретко кад да сам се заљубила и отпочела везу са апсолутним странцем. Не...
А зашто ово овако чиним, могу само да претпоставим... али о томе, неком другом приликом.
Да, дотични се само наједном изгубио, после дивне бајке, није га више било, нити је одговарао на моје поруке и позиве. После месец - месец и по дана је покушавао данима да се помиримо, али ја нисам хтела. Једном сам га толико држала на стенд бају да сам му рекла 4ти дан, ок, може, видимо се данас (ово што је уследило је заправо био његов начин трговања када жели да одбије понуђача а да га не увреди, опет понављам, ништа једно од другога нисмо крили док смо били заједно, много тога сам научила од њега слушајући и гледајући како ради). Он сав срећан прихвати, али рекох сад сам на гробљу, док средим гробницу, ето слободна сам за 2-3 сата (ово је заправо други део одговора који је он упућивао кад хоће на фињака некога да одбије тј. када ће се понуђач сам покупити и отићи јер му је доста дриблања). Наравно да је пооооошизиооо и наредна три месеца ме није узнемиравао.
Правдања типа имао је много посла, остао је сам, нису пила код мене воду. Толика гуска нисам. И мени кад је било тешко, ти си био ту, ти си тај био који ме је исчупао из пакла и држао уз себе 24 сата дневно. А сада када је теби наводно било тешко, то ниси са мном, својом партнерком, хтео да поделиш? Не, ја никада нисам посматрала неког свог кроз розе наочаре, и добар си ми само кад цветају руже код тебе, не, ја сам ту и кад је олуја.
Колико сам још требала да зовем и чекам? Жао ми је, али ја сам интелектуалка. Да, нека то буде мој једини одговор, али интелект не можеш да ми вређаш јефтиним триковима за то потражи неке јеФтине. Наравно, кад овако нешто кажете некоме ко је купио диплому, одмах крене да вас вређа да може свако да вас има и да се тај и тај хвали како га зовем и да сам му досадна већ.
Хахахахахаха...
Како је то занимљиво хахахахахаха...
Рекох, Недраги мој, наравно да ће се ту и тамо сад неко хвалити са мном кад сам васкрсла. Где сте били кад сам ја била на дну? Како сам вам свима била добра кад сам била ван себе, несрећница, која није због туге промолила нос ван куће или стана?
Како ме сад наједном проглашавате неморалном и нечасном само зато што сам се вратила у игру и још на ТВОЈ терен? Мислиш да си ти једини цар ту? Па како можеш да будеш цар у неком царству кад нити се разумеш у тржиште, нити у иновације 21. века нити говориш бар неки страни језик на неком средњем нивоу?
Како сте онда умели да ми поклањате сва блага на длану, ма шта год да сам у том тренутку пожелела, све би било моје...
А ја их још штедела.
Е Тијана моја, никада ти нећеш научити како треба са мушкарцима.
Лепо су га саветовали док смо били заједно, да му ја водим папире, чак га је моја рођака саветовала и гарантовала (а стварно, стварно ме добро познаје жена) да му ја одрађујем послове преко компа, онлине банкинг и остале глупости. Али не, он је био неумољив, једини препаметан да не кажем похлепан (на крају је и сам рекао то за себе). Богу хвала, ја хлеб на столу сам имала, а најмање што би помислила да учиним да поткрадам особу са којом сам у вези. То није долазило у обзир.
Не можемо - не можемо да функционишемо, ок, готово, крај, нема дискусије даље.
Али та потреба да мене понизи...
Па шта је то у теби да имаш толику жељу да ми напакостиш? Сада када нема нас, кад сам ја са другим у вези а ти вамо пре него што ћу ја бити са другим партнером си нашао одмах старију жену? Па буди човече драги са њом... та ће све учинити за тебе само да те задржи, она нема више простора ни времена, жао ми је али ја имам.
А у крајњем случају, ја сам та од свих нас која сам једина била цео живот сама.
Док сте се ви сви проводили и одмах ишли са својим девојакама на летовања и зимовања олинклузив ја сам се школовала.
Неком опанци неком обојци.
И у чему је проблем?
Реч апстиненцију би гуглали, ето колико је не познају, то животом гарантујем. Зашто би знали за њу, кад су одмах били велики фрајери чим су их маме одвеле у школску клупу. Боље овде да је прочитају сада па да знају како да васпитавају ћерке. Јер им се (некада) свиђало "како је Гога мене одгајила". Рекох, не играјте се са ватром, ја знам да бих ја као родитељ била бар мало попустљивија.
На то никада нисам могла да се навикнем. Господе Боже, какви су нам се људи уплели у живот од како сам се вратила 2014те у своје село надомак Су. Језиво, језиво... ни помислила нисам да ће ми се и такве жене и мушкарци уплести у живот. И оно узимање свега мога... Господе Боже, како се тај точак судбине окреће. Исто све што је баба Душанка у једном тренутку доживела, сад је мене сачекало. То одношење свега мог и маминог...
О матер им јебем проклету.
Али нека... нека, даће Бог и њима све што су заслужили. Ако ја грешим, онда неће, ја сам пакосна вештица која је њих наивне све покушала да уништи и завади а не они мене и мирна Бачка. Ја ћу горети у паклу и сви задовољни.
Онако некад помислим... Боже, да ли је мој отац био такво ђубре према девојкама? Да никада није помислио да се његовој ћерки може то све вратити у једном тренутку? Читала сам његове дневнике из младости, али то је оно класично мушко било: попио лозу вамо, попио лозу тамо, диско вече тад, диско вече онда, па путовања до Трста, оригинал плоче и фармерке, па армија и онда моја мама.
Чак је две девојке споменуо, једну малу Душанку панкерку и неку Зорицу која је секла вене за њим. После када су бирали мени име, он предложио име ове друге (сад да не грешим душу, можда човек стварно није на њу помислио) због тога што има ихахај песама Зорици посвећено. А јоооооој кад је моја Гордана то чула!!!
А јооооооооој!!! :))))))))))))))))))
Упишкила сам се смејући се како су ми дочаравали ту сцену од пре 30 година. Хахахахахаха...
,,Одмах сам му одбрусила да то не долази у обзир!!! Моментално сам узела црквени календар и поглед и размишљања ми се зауставили на твоме имену. До последњег дана је била борба између Зорице и Тијане. Али нисам се ја дала."
Хахахахахахаха сад ми је јасно на кога сам толико енергична и инаџија! :)))))))))))))
хахахахахахахаха ееееее моја Гога, Гогице царице!!!
Ма и ја сам још одавно зацртала да ће ми се дете звати на Ј јер ће тако "увек бити везана за мене", то је било неко моје убеђење од најранијих дана, јер је то слово у моме имену. И да имам три ћерке зваће се Јефимија, Јевдокија и Јања. Мами сам рекла за Јефимију, била је одушевљена, оцу за Јању, а баби за Једвокију.
- Јевда наша... тако се звала моја баба - Једвокија.
- Јееееее... нисам знала то! Па ниси ми никада причала! Колико ли сам ти пута рекла, дај причај ми о своме детињству.
- А шта да ти причам, дјете моје... Само смо чували стоку, нису нас све дали на школовање, ишли смо далеко на извор по воду, ту и тамо нас пуштали да идемо на зборове и ето удали се и поженили...
- Да, али ми ниси причала о својој баби!
- Нисам је ни упознала, умрла је...
- Ооох...
- Јања... ооо баш лепо име... Је ли то по оној девојчици из ,,Фора и фазона"?
- Ахам. А и толико има наших етно песама њој посвећено.
Њега сам ту купила са тим именом и није било даље полемике.
Једино ме мајка није питала зашто Јефимија. Јер је била упућена од првог трена кад сам се упознала са тим именом још као девојчица. Немо је посматрала како на хартији мазим слова тога имена... како листам читанке и књиге из историје само да сазнам ко је била наша принцеза са двора с тим именом.
Само је поћутала и погнула браду и поглед у њедра. Да јој не видим сузе.
Знала је сиротица моја да неће то доживети.
Тако, пре много година, 1995/1996. један наш пријатељ јој је рекао:
,,Што плачеш? Па удаће се Тијана из огромне љубави и родити двоје деце. О побогу Гордана, па ти ћеш јој ићи чувати децу!"
Мислим да никада у такве ствари није поверовала, јер је тада, тих година почело њена борба... Само је испуштала сузе кад се поведе та тема.
Знала је мајка... трапаво и иритантно се покушала бранити... али џаба јој, разумела сам у потпуности њене сузе.
Једва чекам да имам ћерку, Боже здравља. И то оваква да буде као ја. И да као ја са мојом мамом иде свуда, и свуда да уживамо, да све надокнадимо што ја нисам стигла да урадим са мојом мамом... Само толико... онда нека и ја њу напустим кад испуним своју мисију на Земљи. А до тада све хоћу да знам о њој.
*************
Иако ме онај више није узнемиравао, овај није имао мира. Или му мир "другови" нису дали. Мада сам тачно могла да предпоставим и које две женске особе су му по милионити пута пунили главу о мени (наравно, он би их ту бранио да их ја неосновано и нереално нападам, да вечито тражим кривца у другима). Потписати сам могла. После, много касније, 24. маја 2018. се испоставило да је моје 6то чуло било 100% у праву. У дан тачно је било. Те две глупаче су јавно оставиле писмени траг. И то још на друштвеним мрежама... о Господе помози... где баш "нико не залази" па неће сазнати колико ми раде иза леђа...
Баш ми је жао што су толико плиткоумне.
Питала сам баш јуче једну пријатељицу која је емотивно преинтелигентна особа, рекох како је могуће да га осетим толико тачно и прецизно, па он кад то исприча пријатељима сви се крсте и говоре му да "ко зна чиме се бавим сигурно знам да бацам тарот карте". Хахахахахахаха мајке ми су му то причали а он ако ме је ту слагао, лажем и ја вас.
Каже ми другарица:
- Зато што то ти хоћеш, мила.
- Али то није тачно! Не знам, не умем још да објасним... али њега ужасно прецизно осећам и где је, и шта ради и са којом је легао и када... и то не само сада, него од много, много раније... Многе ствари ми није испричао, ја сам већ све знала... Ужасно ми је то... Како си ти осетила свог драгог?
- Ма ја осетим свакога, видиш како сам се преполовила са емоцијама од онога пре месец дана...
- Видим, драга...
Значи није тарот у питању.
А притајену опасност исто осетим. Тачно осетим кад ме неко "посматра". Тачно знам да ће у наредних неколико дана бити нека сцена.
После неколико месеци, опет су кренула цимања и када ћемо коначно попити кафу (???) а што би, матере ти, с тобом пила кафу, кад ниси мене свих ових месеци нигде изводио на ручак, а сад би најбоље било да Тијана кува кафе у име добрих старих времена?
Батали ме.
Сад сам заузета.
Пословна жена.
Јесмо једном попричали искрено. Прошло је ту... не знам ни ја колико, сећам се да је покушао да буде духовит а на крају испао саркастично љубоморан.
Нисам више имала снаге.
Сећам се да је месец и по или два касније, покушавао сваке недеље да се видимо, али ја заиста од обавеза нисам стигла уредно да одговарам на поруке и да сам хтела. Упала сам, срећа моја, у јако добар период и у јако добро окружење. Била сам пресрећна, коначно сам се вратила у ОНУ МОЈУ игру. Давно напуштену.
Сад сам опет на оном путу ка остварење маминог сна.
И да ми тако добар осећај, мој траг прошлости, жели да уништи насмејану будућност...
Неће моћи.
Не може, не дам.
Тог понедељка сам имала исрпне разговоре, преуморна сам била, емоције на површини због маме и бабе... и један наш пријатељ ме покупи кад ме је угледао онакву сву у распаднутом стању и одмах одвезе на гробље. На мени се ваљда већ јасно оцртавају емоције. Док сам ту мало поседела узела сам бромазепан од 3 мг ако се не варам или бруфен... уф... језиво сам се лоше осећала, више се детаља не сећам толико... Сачекао је док помазим слике и смирим се код нашег белог мермера и одвезао... код бившег. О рекох, ето ми прилике сад да му уживо све спочитам!
А таман сам се фино прибрала за тих неких 40так минута код маме и бабе на гробу.
Овај кад ме је угледао на прагу још са неким сасвим 15им, замало му није сва коса са главе спала како је направио корак у назад кад су нам се зенице угледале!
А рекох, цркни.
,,Уђите ви, треба ми времена док изујем чизмице."
То је малтене све било што сам рекла у наредних пола сата.
Нисам имала потребе.
Овај је куљао од беса и љубоморе. Па зашто кад нисмо заједно, још имаш месецима другу?
А овај човек с којим сам сад ту дошла има своју породицу и нити је често у Србији, значи нисам са њим у вези. Дакле, чему опет љубомора?
Још ја у црнини од главе до пете, у ролци, ни врат ми се није видео од црнила у којем сам била обавијена.
Не, не, сад да га питате зашто је био љубоморан, рекао би да није ни тада нити икада у животу био љубоморан. А вамо је само "мало" повишеним тоном причао. Таман толико да надгласа телевизор у који сам ја све време буљила, приљубљена уз радијатор.
Мало ми је било и непријатно, 'ајде да не буде да сам баш толико злурада... Али неке ствари су се просто морале тако одиграти.
Рекох момци, ја палим, почињу ми предавања на Бизнис академији за пола сата, одох.
У моменту се као мачка нашао на ногама испред мене и покушао пригушеним гласом да ми каже (после онаквог повишеног тона који се пола сата орио простојама):
- Буди добра.
- Знаш да нећу.
И отишла.
Сад сам му ставила до знања да не може са мном како хоће.
Била сам ту, могао си све са мном, били смо јако искрени једно према другом много тога знамо једно о другом оно најскривеније, многе ствари које нисмо признавали нашим партнерима у везама, ми смо док смо другови били, једно другом све поверавали. За многе његове девојке и жене ја знам, за малтене све моје момке и симпатије је он знао. Имала сам велико поверење у њега, па побогу, кад га видим да се паркирао испред наше куће, ја трчим њему у загрљај и вичем: ,,Мама!!! Стигао је!!!"
Ето колико смо се обожавали и дружили аман сваке недеље.
Сваку његову срећу сам дочекала и испратила са породицом, били смо увек ту једни за друге. Сваку тугу смо делили на пола. Он кад је доживео прва страдања као дете, прво би дотрчао босоног код нас, код моје маме и бабе...
Много... много смо били испреплетени...
Али ето, ако смо нас двоје покушали да будемо нешто више па смо ипак пропали, нема везе, нек смо само живи и здрави... па нек свако крене неким другим, својим путем.
Немојмо се више уништавати... или као што смо на крају дошли до овог последњег стадијума: да се мрзимо. И да он мог садашњег драгог зове да му каже, еј ја са Тијаном никада нисам прекинуо, редовно се виђамо. Мислим какав је то мозак... одрастао човек, тако да се понаша клиначки...
О Господе помози... о она сирота женица са којом је скоро годину дана у вези, на друштвеним мрежама уредно качи њихове заједничке слике... Баш су опaсне те друштвене мреже, свему могу да послуже... нажалост, не само за лепо...
И данас сутра да јој се смеје цео град, зато што она њега заиста искрено воли и не стиди се то да покаже? Стварно, али стварно су ђубрад.
Прави мушкарац, наравно, да не би поверовао шта бивши сервира. Али овај је јако познат по својој лабилности, а не да га овај још позове и почне да тврди оно о нама... (о томе зашто баш одређених датума је то учинио, и зашто је овај наивко мени до недавно то понављао као папагај, неком следећом приликом - јер има ту још један, туђи, материјал који хоћу да раширим, није мој, срећа).
Дао му је управо оно што је он мени све време тражио.
Милијадру пута сам уплашена изговарала: ,,Не цртај нам врага... не цртај нам... доћи ће..." , али нисам помислила да ће овај све да ми закува... о Господе помози...
Дај буди срећан у својој кући, мој дом не нападај.
Једном смо легли, мир, тишина, мене већ ухватио сан на пола, а он изговара весело као неки дечачић који је победио у кликерима:
- А зашто се он заправо љути на тебе?
- Ма лепо ти кажем, није он више љубоморан на мене као мушкарац на жену, него као човек на човека. Па погледај од када је његова мржња наступила и притајена жеља за осветом. Баш онај дан кад сам се опет пуком срећом лансирала на онај пут у мамин сан! Зашто ми је после тога сваки дан слао ироничне поруке на рачун тога? Ма ко му је крив! Што он није гулио столицу и књигу па би био на моме месту, него му је била држава постеља врела. Не може, не може он да прихвати да сам ја заиграла и на његовом терену, само у пар сати сконтала ко - шта - где - када - како, а он вамо почео да губи утакмицу... Ма сутра ће ме оптужити да сам му ја проузроковала пад. Од толико милиона људи... аман шта сам му ја скривила, како у мени не види дете које је само на овом свету...
- Хахахаха ти си блесава, дођи да те пољубим!
- Ма море марш, сви сте ви исти! Сад си нашао да ме љубиш, сутра ћеш исто урадити што и он.
И нисам погрешила.
Ја и моје "изненадне" речи.
Коментари
Постави коментар