Остао је још један дуг (6. део)

Бојала сам се једино те жалости у коју сам упала баш кад смо и отпочели везу тј. вереништво, јер ме је бууууквално одмах први дан тј. вече када смо се прошетали испросио. Ту ми је изашао у сусрет, јер сам тада још дворила мајку, да због болести не обављамо чин прстеновања или, Боже ме опрости, весеље да чинимо...

А онда смрт и то распадање пред мојим очима...

Језиво... не дао драги Бог никоме то да доживи шта сам ја прошла, никоме и никада.

Једино ме је та туга спречавала.

Свашта сам чула шта, где, зашто се тад не сме ни зачети... И од 'бабских прича' и од стране доктора. И једни и други су тврдили да се тада ствара поремећај код жене који остаје за вјек и вјекова а код детета је могуће да остану такође последице док још као фетус преузима стрес, трауму од мајке. Чула сам исто тако, док си бременита или дојиља, да такође не смеш ни да се приближиш покојнику нити док дете се не одбије од сисе, не смеш да посећујеш гробља.
А ја... у све то запала.

Јединица.
Мени је мајка оставила аманет, немам на кога да га пребацим, а и ако бих то учинила била би још гора ситуација ако не би га испунили како смо Гога и ја замислиле.
За свашта и због свачега су ме пи*иле емоције и напрасно плакање.
Тако сам поручила гробницу у белом, ма што бељем мермеру. Лепо нас је каменорезац упозорио да та врста камена ту и тамо има црне шаре, не зависи ништа од њега нити од ових што тај камен ископавају. Значи може добити малтене црно бели камен а не тако "бео" како се мени на прву лопту учинио да је.
И шта мислите шта се десило?
Какав је исход био?
Тачно... човек је и добио баш такав јако прошаран камен са црним линијама и израдио комплет породичну гробницу, кад сам видела... то је било вриштање да нећу то!!! Не, не и не, не смем то, убиће ме мама са онога света, то није била њена жеља. Викала сам тати нека му плати али ја ово не прихватам, не смем због маме! Ни-по-што!!!

Боже Господе... ко није преживео ове кризе, не зна о чему причам. Ово су језива осећања која су била на површини и која су ме на живо цепала.
Нисам била она Тијана коју ЈА познајем. Ово је било ужасно. Само сам молила Бога да се ово све заврши или мој живот да се заврши јер ја више ово не могу... ништа ми не иде, ништа, али ништа... У свему шта дотакнем, све је катастрофа, ништа ми не иде од руке... Језиво како вас емоције воде, како вода само тече кроз ваше очи, а језик избацује бујицу речи. Ја мајке ми, нисам знала да сам толико речита. Имала сам у минулом периоду и говорну ману, валда од ниског самопоуздања, умела сам да муцам и губим речи понекад пред људима.
Сада?!
Ма какви, тога већ дуже нема. Палацам језиком само тако. Бритко, апсолутно.

А каменорезац и мој отац који је ту био присутан су само слегли раменима, а он човек прошапутао: ,,У реду је, све је у реду, нема везе..."
Испао је људина над људинама.
После 2 године када сам морала за бабу ту да се вратим, његова супруга ми је испричала да су страшно тешке те сцене које они доживљавају од купаца, клијената, па зато толико излазе у сусрет.

Пуних годину дана, до наредне Свете Петке сам се борила са свим оним силним папирима, наследством и спомеником. Веровали или не. У нашој држави не можеш спокојно ни да одеш на онај свет. Језиво је све испало компликовано и споооооорооооооо... ја сам већ све живце погубила.

Вамо плачем и западам у језива кукања за њој, онамо морам свашта зацртано да испуним, још њему да се посветим... Играла сам на више поља, али нигде нисам могла превише дубоко да загазим. Ако и то учиним, онда севају варнице што није овако него онако, онда ја још више рањена бурно реагујем, језик ми никад оштрији није био... али опет, иако сам била у стању свашта да изговорим нисам се осећала довољно енергично да заиста одбијем успешно нападе енергетских вампира.

Све је то нешто било ту, као да је лебдело у ваздуху...

Имала сам ја и других приватних проблема за које многи не знају а кулминирали су физичким нападима у 2017. Последњи 14. августа 2017. о томе посебно поглавље, књигу, блог има да откуцам.

Ништа није једноставно и једнозначно било. Не знам јесам ли ја само на овом свету оволико компликована, то ме тако уме мучити... Онда ми рођака каже:
,,Заправо... па ти ни немаш проблема, ако ово отклониш?
- Немам, али 'ајде... Знаш и сама колико сам пута покушала да се од свега одвојим размишљајући управо тако како ти кажеш, али џаба... сачекају ме на ћуприји."

Почело је све јако да ме нервира. Иако од најранијих дана, година пишем дневнике, песмарице, споменаре, сада сам почела на све стране да записујем мисли, планирам, анализирам, штиклирам... возна карта, шарени папирићи, улазнице, ма свуда, свуда сам писала. Иако сам студирала право нисам себе уопште сматрала речитом на студијама. Мислим да ће се многе колеге сложити, једноставно гледала сам да случајеве и задате примере растумачим на најједноставнији начин кроз законе и 'ајде здраво. Нисам волела филозофирање, нисам имала ни спику за то. После када сам упознала и почела да сарађујем са доајенима наше адвокатуре као што су Тома Фила, Бранислав Тапушковић и Горан Петронијевић опет сам на трен заволела своју науку. Јер су то људи који не причају само сувопарно кроз законе, него гледају случајеве кроз много шири контекст али оно што је најбитније - да у свему томе постоје темељи да ли кроз друге науке као што је медицина и медицинске феномене, стручне, компететне психолошке анализе, познате историјске чињенице, литературу нашу или светску познату књижевност.
Е ту сам се због њих опет вратила у игру!!!

Тачно ти фали то мало да те опет погура и распали унутрашњи пламен.

Нажалост ја сам своје снове преко ноћи, ма шта преко ноћи... у једном трену, у једном кратком телефонском позиву све напустила и прешла преко поноса и траума (8 месеци нисам долазила кући... једном ћу и да признам зашто, јако је велико клупко док се не одмота). Док ти прави али заиста прави проблеми не настану, не схватате са каквим глупостима и будалама беспотребно живите окружени. И све то нестане у једном трену док пукнеш прстима.

Тако сам и ја имала неки страх од малена, да ли од 3ће или 5те године... али кад ми је баба по оцу умрла, тад сам имала 23 године, као руком однешен тај дечји страх је нестао.

Да, сада сам имала само маму и на њу сам морала да будем сконцентрисана. Срећа у несрећи, ту је била њена мајка, брат и снаја и њихово најмлађе дете које је не могу рећи највише био везан за своју тету јер сво троје су је јако волели, али некако... он је ту био стално, спонтано је све примао к знању и био још већи оптимиста од мене да ће Гога изаћи као победник. Стално је родитељима говорио: ,,Не... неће тета умрети... она је само мало болесна...", а шта је он тада имао мање од 12 година...

Кажем, нисам 100% била сама са мамом, али да, највећи део сам била њој посвећена, а они су сви ту ускакали кад су стизали или могли... па побогу, имали су и они сви свој живот, посао, породицу, стоку, време за спавање, али сам им до бесвести захвална што су ту били, али до бесвести...

Знате, ми да кажемо здрави, кад нас туга спопадне или разочарење, западамо у вртлог негативних мисли које могу да нас муче 24/7, а шта мислите како је онколошким болесницима који буквално 24/7 до краја живота имају нападе болова због метастаза које се муњевито шире по организму и скелету? Управо због тога ја сам ту морала да бриљирам! Сад или никада! Да, радила сам стално физички око ње, није било одмора, али психички, ментално... вечито, али вечито сам морала да јој причам, читам, скрећем пажњу, улепшавам мисли, убацујем клицу маштања... 

Уф... ту је била борба али беспоштедна...

Ниси могао и да си хтео да искалкулишеш је ли нешто довољно, колики ми је довољан просек фонда речи на дан да јој причам, читам, зафркавам се, не, не, драги моји... овде бројки више није било. Као ни бројки што се тиче рачуна, прихода, расхода... језиво је све отишло небу под облаке... а ти вамо мораш да је спасаваш...

И не само то... Нажалост она је јакоооо, јакооооо дрчна била чим осети да је боље, то одмах напушта терапије, испљуне таблете... мука и борба какву ни сањала нисам. У све сам наивно веровала, ништа нисам узимала са резервом. Годинама у назад сам читала како се људи лече, већ сам знала све приче на памет јер су сви износили своје исповести на исти шаблон. Нажалост, ја сам на исти шаблон видела многа умирања онколошких болесника... али опет нисам никада са мамом била песимиста, НЕ!!! ТО НИКАКО И НИКАДА!!!

Ја се сада зафркавам кад долазим на посао а касним да улећем као Драган Торбица (,,Државни посао"), увек сам препуна прича, шта ми се десило од како сам тог јутра отворила очи па до тренутка отварања канцеларије. Јако сам постала велика причалица за разлику до периода 2013/2014.

А и имам стално потребу да се испричам и заје*авам али са неким ког осетим да је "мој неко".

Тако сам и са Гогом.

Договориле смо се, ок, дворићу је, али ја тих пар сати сна морам да одспавам у нашој кући тј. мојој девојачкој собици од 4 квадратна метра. Тамо је сав мој свет, све оно што сам била и што јесам, ма колико мала била, ја сам ту свега и свачега нагурала. И једино у њој могу мирно да спавам саааатима. Нигде на свету не могу као у њој. Али шта год да се деси, не дај Боже, нека ме зове и ја ћу дотрчати до бабине куће у којој је она била смештена.

Боже ме опрости, сад док куцам ово, баш сам се сетила неке такве сцене... каснила сам од обећаног времена када ћу се вратити а она ме је само кратко цимнула, узвраћам позив, нити јој мобилни ради, нити се она или баба јављају на фиксни. А напољу киша пљушти, невреме, немам кола у дворишту, ни бицикле нису биле ту к'о у инат него код мајстора, отрчала сам 1,6 км до бабине куће као блесава!!! Душа ми је у носу била!!! Нити сам кућу закључала нити проверила да ли сам добро затворила капију, јер имамо вучјака која баш није умиљата, не дај Боже, да је изашла на улицу...

Долазим, улећем, у кућу, собу обувена, а оно... Богу драгом хвала... мајка седи мирно и сталожено, гледа тв. И каже: 

,,Звонио је фиксни, нисам могла да се јавим, види где ми га је Душанка померила."

Јоооооој бре кад вас онда нисам подавила као мачиће никада нећу... 

,,Па је ли ти знаш да су ми се ноге одсекле а вамо ме страх, да ти се нешто десило, терао као блесаву да трчим?! Јао бре, нисте нормалне... ајме једва дишем... Где је бре баба сад ћу јој убацити овај телефон у уста."

Тад сам имала овакву сцену и Богу хвала никада више.

Увек је било да се мени што шта издешавамо од буђења у мојој собици до мирног доласка до ње. Али колико год да је био миран долазак, ја сам бар добрих 15-20 минута свакога дана сваки детаљ јој препричавала. Верујте ми на реч, сваког јутра нова прича! Мајке ми, иста сам била ко Драган Торбица.

Све се то намести... сам Бог уреди зашто је то тако било добро. Кажем, колико сам вамо тај период студирања била ћутолог, толико сам сад пропричала. Морала сам. А и трудиле смо се да имамо квалитетне разговоре. Читале смо у једном делу дана наше молитвице и обавезно пред спавање Св. Нектарију и Анђелу Чувару да је чува на починку, а између, у току дана сам јој свашта читала од часописа Православни пут до текстова на интернету или купљених романа на киоску од Данијеле Стил (њу је волела од младости и ја се нисам бунила то да јој купујем, јако се добро сећам како је 'ѓутала' те романе).

Једном сам чак купила часопис да ли Сенсу или тако нешто... не сећам се, нисам то превише потенцирала јер је она волела само ,,Базар" или ,,Ану".
Углавном, нашла сам ту јако леп текст о плесу. Чучнула поред маминог кревета да и она може да прати слике док листам часопис. Колико се она успе сконцентрисати на оно шта јој читам, не знам... али јесте увек била мирна, јесмо после увек имале малу дискусију о прочитаноме... једино кад јој читам молитвице око поднева (молитвеник, Псалтир, Пролог и Нови завет) тад ми заспе на пола! :DDD Хахахахахаха па се пробуди и увек са осмехом каже:
,,Твој глас ме тако умири да ја утонем у сан."

Хахаха... безбрижности, где ли си сада?
Није ми било већег комплимента.
Као да сам тек са 27,5 година први пут чула хвале од сопствене мајке.

Овај пут сам јој исчитала све али све о плесу што сам нашла у часопису. А напољу је било променљиво време, мислим баш кад сам завршила и изговорила последњу реч да је сунце успело да пробије своје зраке кроз тмурне облаке и на трен обасја мамину собу која је гледала на пут. Заћутала сам а она ме је замолила да јој помогнем.
Али шта?
,,Да разгрнем покриваче..."

Моја мама је хтела да устане!!! Први пут након 4 пуна месеца!!!
Следила сам се и обрадовала у истом трену!

Мама је устала! Устала! Устала, заиста!!!

Стала је на своје мршаве ногице! Сама!!!
А ја сам је држала у струку!!!

Моја мама и ја смо заплесале Ча-ча-ча!!!

Да ли ви можете да претпоставите колику смо нас две радост осетиле у тој соби туге?! Само наједном, без икаквих вежби загревања, само јој је дошла жеља да прохода, и то баш после текстова и прелепих фотографија плесања?!

Ето, доказа колико психа има велику моћ, колико је жеља надмоћнија од назовимо "реалности" (болести). Али при томе да имате некога ко лудачки верује у вас.

И да. Моја мама и ја смо од тада мало па мало шетале по соби, а после пар недеља сам јој дозволила да прошета и напољу са шеталицом.

Вратила се сва срећна у кревет, осмех и очи детета је имала.
Али ми је прстићем запретила:
,,Немој случајно да си писнула некоме да сам прошетала."

Добро, мама, немаш бриге, знаш да сам твој верни јатак. :))))))))))))
И на овом и на оном свету. <3