,,Немој више да ми отказујеш састанке, постаћу сујеверна!" (Never Gonna Give You Up)
,,Немој више да ми отказујеш састанке, сваки пут ми се живот искомликује. Стварно ћу постати сујеверна!"
Међутим, опет виша сила наступила, али ми је зато стигао диван смс:
,, ... видимо се, а до тада ти желим да време проведеш лепо и у складу са собом. Да пратиш своје потребе и да их задовољиш."
Но... све примљено к знању.
Шта да се ради, 'ај'е да организујем некако другачије данашњи дан.
Пискарам на све стране. Овај нотес, онај нотес, вамо шарени папирићи, вамо једнобојни... еј па да, видиш имам и овај дневник...
,, - Јако ми се свиђа то код тебе што пратиш своје унутрашње потребе и што их не гушиш. Је ли дуго пишеш?"
- Да, одавно... била сам клинка кад сам почела... ни не сећам се, рано су ме научили да пишем слова, прво сва имена у породици сам исписивала... тако је почело... имала сам осцилације у надахнућу а и искрено лења сам да се често латим куцања или писања.
- А од куд сада да пишеш? Шта пишеш, о чему?
- Постоји та нека златна, укоричена свеска у маминој фиоци... Сад кад ми нема ни бабе, нема с ким да трачарим сваку ноћ пред спавање по сат времена, па сам почела у тој златној свесци да водим дневник... и пишем само лепе ствари!
- Зашто?
- Не знам... Златна ме асоцира на маму. Била је плавуша, волела је злато, у Православљу су иконе златне подлоге тиме се представља Рај...
Писањем тамо, имам осећај као да са њих две делим нешто, па 'ајде нека буде лепо, доста је ружних ствари, не морамо томе да придајемо толику пажњу.
- Настави да пратиш себе, све у складу са собом ради! Ово је савршено, савршено..."
Кад ме нешто јааааакооо заболи, нека жестока неправда, онда се сетим блога и осталих друштвених мрежа. Валда негде у подсвести мислим, дај овакав крик једино може овако да се чује и ослободи из мене.
Тако сам и почела да пишем блог. Пре неколико година.
Плакала сам и плакала, затворила се у стан, пар месеци (или је на крају била читава година у питању, не могу да се сетим) због узимања мога имена у уста и укључивање у приче које ни по каквој логици ствари се не би могле десити. Не би се сигурно десиле прво полазећи од мене саме и споља и изнутра.
Да ли је и ко поверовао у то што је кружило, не знам, али ја знам да нисам могла себи да дођем од шока. А онда је завладала моја чувена лењост... да, да... баш је морало много времена да прође да бих почела кроз писано слово да износим истину.
Да ли сам успела неке да разуверим, не знам.
Да ли сам се тиме олакшала, јесам вала!
Да ли сам продисала, уф још питаш!
Да ли сам шетала подигнутог погледа, да, апсолутно да!
И што је најважније... моја кезина се вратила на своје место.
То ми је најбитније.
Дакле... састанак може да се одложи. O:-) Because I can write to the next meeting - that's what I do best. O:-)
Међутим, опет виша сила наступила, али ми је зато стигао диван смс:
,, ... видимо се, а до тада ти желим да време проведеш лепо и у складу са собом. Да пратиш своје потребе и да их задовољиш."
Но... све примљено к знању.
Шта да се ради, 'ај'е да организујем некако другачије данашњи дан.
Пискарам на све стране. Овај нотес, онај нотес, вамо шарени папирићи, вамо једнобојни... еј па да, видиш имам и овај дневник...
,, - Јако ми се свиђа то код тебе што пратиш своје унутрашње потребе и што их не гушиш. Је ли дуго пишеш?"
- Да, одавно... била сам клинка кад сам почела... ни не сећам се, рано су ме научили да пишем слова, прво сва имена у породици сам исписивала... тако је почело... имала сам осцилације у надахнућу а и искрено лења сам да се често латим куцања или писања.
- А од куд сада да пишеш? Шта пишеш, о чему?
- Постоји та нека златна, укоричена свеска у маминој фиоци... Сад кад ми нема ни бабе, нема с ким да трачарим сваку ноћ пред спавање по сат времена, па сам почела у тој златној свесци да водим дневник... и пишем само лепе ствари!
- Зашто?
- Не знам... Златна ме асоцира на маму. Била је плавуша, волела је злато, у Православљу су иконе златне подлоге тиме се представља Рај...
Писањем тамо, имам осећај као да са њих две делим нешто, па 'ајде нека буде лепо, доста је ружних ствари, не морамо томе да придајемо толику пажњу.
- Настави да пратиш себе, све у складу са собом ради! Ово је савршено, савршено..."
Кад ме нешто јааааакооо заболи, нека жестока неправда, онда се сетим блога и осталих друштвених мрежа. Валда негде у подсвести мислим, дај овакав крик једино може овако да се чује и ослободи из мене.
Тако сам и почела да пишем блог. Пре неколико година.
Плакала сам и плакала, затворила се у стан, пар месеци (или је на крају била читава година у питању, не могу да се сетим) због узимања мога имена у уста и укључивање у приче које ни по каквој логици ствари се не би могле десити. Не би се сигурно десиле прво полазећи од мене саме и споља и изнутра.
Да ли је и ко поверовао у то што је кружило, не знам, али ја знам да нисам могла себи да дођем од шока. А онда је завладала моја чувена лењост... да, да... баш је морало много времена да прође да бих почела кроз писано слово да износим истину.
Да ли сам успела неке да разуверим, не знам.
Да ли сам се тиме олакшала, јесам вала!
Да ли сам продисала, уф још питаш!
Да ли сам шетала подигнутог погледа, да, апсолутно да!
И што је најважније... моја кезина се вратила на своје место.
То ми је најбитније.
Дакле... састанак може да се одложи. O:-) Because I can write to the next meeting - that's what I do best. O:-)
Коментари
Постави коментар