Čarolija

Da poletim... malo mi se za tu srecu treba! A da padnem, hmmm... dve poruke... koje bi mi probudile dobrano dobar nalet inspiracije da ti kucam citavu noc mini romane moje odbrane. Daleko bilo da sam pravnik i to dobar, time se kititi necu, ali prosto, ne umem nista da ignorisem. Retko kad da sam to uradila... eventualno ako me neka bolesnica buljavih i unezverenih ociju napadne bez razloga. Takvima treba oprostiti nisu oni ni za sta krivi, sto nista nisu imali od zivota... vec su ih ucile mame da moraju od najranijih dana da (u)pecaju dobru priliku, sto pre da se udaju... pa puknu posle kao zvecka.

Imala sam tu ludu srecu da osetim ljubav. Da osetim da budem voljena i mazena. Da, imala sam, i ne stidim se da priznam. Kao sto sam doticnom rekla, ja kad volim, volim i ispucavam javno sve iz sebe, nicega se ne stidim, moj izbor si ti, moja stvar.

Ali retki su koji mogu da shvate moje geslo. Nije to inat, prkos, to je prosto vatra koja izbija iz mene. Ili sreca. Neka je nazove ko kako hoce.

Nazalost ne znam da kalkulisem u ljubavi. Ja kad volim, volim. Ne vracam se nikada u proslost idem napred pa kako mi bilo. Nije mi ni svejedno ni lako, ali sve je to Zivot, a on tece... lakse mi je ploviti niz tu reku. Volim je. Verujem joj. Ponekad zagrabim njene vode, ponekad se igram, saram prsticem po njoj, "razgovaram" sa svetom u njoj i lepo mi je. Bude predivno, bude carobno, bude okrepljujuce. Uzivam. To je bit. Tihujem. Volim. Saljem ljubav onima koje neizmerno volim. Zelim im da budu dobro. Da se posle nadjemo na nekom lepom mestu, da se zagrlimo, izljubimo, volimo i pricamo brzopleto kao deca koja se dugo nisu videla niti igrala zajedno.

Malo mi za srecu treba. Poziv jedan. Poruka: ,,Spremi se, idemo u grad." I tacka.
Tada krece moja euforija srece, duh te carolije pali svetiljke svuda oko mene, kao da sam najednom u najcarobnijem dvorcu, haljine ozive, prosto kao da se svaka utrkuje da bas nju veceras obucem, jer ko zna kada cu opet imati ovakav specijalan poziv.
Ah da brzinski perem kosu, joj, daj da se fotografisem, ma iz daleka cu, nece se primetiti da nemam sminke i da sam samo navukla haljinu koju je on izabrao. Klik i gotovo, ovekoveceno ushicenje.

Nikako da uvedem sebi pravilo kad sam skockana pipi top da se fotografisem, na jos lepsim mestima. Ne setim se, prosto. Toliko budem srecna da mi oci sve i svasta upijaju, ko ce se setiti u toj euforiji da se fotografise. A i nisam sama. Drugo je to kad se otisnem na neko putovanje, pa samo moljakam turiste da me slikaju, tek neku uspomenu da ponesem, jer dok se vratim do kuce, sve suvenire razdelim, a toboze, sebi sam ih kupila. :D

Magija noci je pocela!
Boze sto volim svetla noci!
Obozavam tu romantiku, osmeh ne mogu da obuzdam!
Kao dete sam, nikada necu biti suzdrzane prirode devojaka mojih godina. Mozda sam koji put to i probala pa mi nije poslo za rukom... bar ne kad sam sa nekim ko mi je drag. U drustvu manje interesantnih osoba imam namontiran osmeh, iz kurtoazije saslusam i kazem, izvini, moram da idem, ujutru ustajem rano.

Divan je moj grad, divna je ova panonska mirnoca, nigde zurbe, sve na tenane... i da se volis i da se posvadjas i da poljupcem jednim sve rasprave ucutkas. Nista nije vredno ljubavi. Nijedna, najbanalnija trzavica sa pocetka. Najgore je kad se ide protiv svoje prirode, protiv svoga srca, protiv svojih osecanja... takve kosmare i na javi i u snu nikome za pozeleti... samo voleti, voleti i beskrajno voleti...

Imali sta lepse nego kada ste najlepsi u ocima voljene osobe? Ima li sta lepse kada vas privuce za struk i poljubi i kaze da se ne otimate kao dete jer cete dobiti... khm...

Nema, nema nista lepse. Ustvari...
Mozda voznja u nepoznatom pravcu.
I cuveno pitanje: ,,Imas li pasos?"
I jos bolji odgovor: ,,Vozi slobodno."