Always wear your invisible crown

Што би рекла једна наша принцеза на турском двору:
,,Данас сам им понизна, али доћи ће дан када ћу ја корачати као краљица."

Не схватају они шта се у мени накупља.
Колико њихових унезверених погледа, погрешних корака али правих речи које их одају.
Све, све то скупљам.
Ћутке остајем у месту док они одлазе у свој топли кревет.

Не, ја у мој кревет нећи.
Празан је и леден.
Не могу.
Урлаћу, плакаћу, вриштаћу, помислиће комшије да ме неко коље.
Радије ћу лећи на монтажни лежај.
Или крај бабиног шпорета.
Свуда је удобније само не у ономе што је до јуче било моје све.

Променило се, ненадано. Не знам ни сама због чега. А нисам смела то да дозволим. Нити Она да оде нити други да се утрпају са саветима, речима "утехе", "правилима" игре.
Како се та хладноћа увуче...

Шта ме је отерало у ту хладноћу???
Примитивизам, простаклук, вулгарост. Највише.
'Ајде на дрскост и себичност да кажем да сам се некако навикнула, 'ајде...
Мада их нисам баш очекивала у своме окуржењу. То ми је више онако резервисано за некога на ког ћу налетети стицајем околности сада па више никада.
Али да ми се фино осмехујеш, а вамо имаш жусрте и исхитрене покрете?
Извини, молим те, реци шта хоћеш, ја за размажену велику пашчад немам живаца.

Али ако се ти мени фино смешкаш и преко тог осмеха шаљеш громове и олују, ја ти могу обећати да ћу бити још гори играч - ја ћу ти се заиста од срца смејати топло, најтоплије, бити најфинија и најљубазнија девојка док ми не допаднеш шака. Нећемо одиграти ни танго смрти, јер га чувам за свог драгог. Тада ти можеш да постанеш играчка на моме длану. И ништа више.

Дуго могу да трпим, дуго прикупљам материјал, јер "Стратего" се тако игра. Не јуриша се. Супротна страна се упознаје. Ако ти објави рат и прогласи те непријатељем, победиће онај ко је 'ладне главе закорачио на мегдан.
А ја мегдан не напуштам нити постижем примирје.
Ни луда.