Рукице... (3 месеца касније)
Ноћас сам видела исте рукице као твоје! И исте зубиће, само не и такав осмех... Много ми недостајеш... Много, много само да знаш...
Увек сам ја та која друге опомиње да те не призивају и не жале, да би имала мира тамо где јеси сада, али овако... ненадано... кад ми само мало фали... не могу а да не почнем да не бројим колико је дана прошло...
Некако си моја била до откуцаног трећег месеца, а сад се бојим, бојим се да си ми даља све
више и више...
Увек сам говорила како су ми битне твоје рукице, и када ми ниси дала да те пипнем, рукице сам морала да ти помазим, прстиће твоје лепе... Јако ми недостају... Без свега могу, али без њих ми је јако тешко... Понекад помислим, како бих волела само да знам да си добро па свако својим путем, али нажалост... не може... Само се надам да си задобила свој мир... Да си лепа и млада, да си покретна, да ти хаљине свилено стоје, да си насмејана, да можеш некад да прошапћеш:
,,Најлепше дете моје..."
Много ми недостајеш, много...
Гушим се, гушим у сузама, а не могу да ти се спустим на кревет главом да ме гладиш по коси...
То ми много недостаје...
Да нам је бар неко рекао да имамо још само годину дана...
Да нам је бар рекао...
Не бих многе ствари дозволила, бранила бих те више, много више... Ни оно мало што сам одлазила, ни толико се не бих луксузирала...
Много је ствари које су нерашчишћене остале код мене. Многе а ти си отишла, а једино би ти могла да ми помогнеш. Толико имам фобија или за неке ствари немам уопште осећаја, као да је то нормално а остали сви ненормални. Толико бих волела да си сад уз мене, да цео живот будемо као оне претходне две године најбоље другарице... Ништа се по први пут нисам срамила да ти кажем... Нити ти мени... Све си недоречено читала са мог лица или понекад скривених погледа... Или моју наелектрисаност - само је мајка та која ју је може осетити у просторији пуној људи. А штета, тако је био леп дан. Али како, како си знала који је разлог? ,,Па мајка је то..."
Невероватна ствар, како постоје ствари које болест не може уништити, само још више изоштрити... Хвала Богу на томе. Колико год да тело може пропасти брига и љубав никада неће моћи метастазирати. Моја мајка, моја мама... Мој најлепши мајкић... Моје сунце... Од свега си ме штитила, од свега... Штитила и давала подстрек за наш сан, али само наш! Нико никада није веровао кад бих га споменула, само си ти та која ми је давала ветар у леђа. Сећам се сваке, али сваке речи од 96те па на овамо... "Нећу дозволити да пропаднеш!" су твоје чувене речи ако сам се само на мање од пола сата нашла у безнађу. О мој Боже, како ли је то сад смешно с ове тачке гледишта... Тад нисам стајала ни на неком поветарцу а камо ли на ветрометни... Глупости, глупости, глупости су то биле... Живот је после заиграо свој плес... Тај танго је требало одиграти. Али опет кажем, не видим смисао мог живота ако одустанем од сна. ,,Човек који има сан сто пута је јачи од оног што има чињенице." Сувишне ствари никада ниси убацивала у наш план, док су их моје вршњакиње већ одавно дегустирале. Ја нисам никада ни маштала о томе, можда и јесам у неким светлим тренуцима, не гарантујем, мада то не би личило на мене.
Увек сам ја та која друге опомиње да те не призивају и не жале, да би имала мира тамо где јеси сада, али овако... ненадано... кад ми само мало фали... не могу а да не почнем да не бројим колико је дана прошло...
Некако си моја била до откуцаног трећег месеца, а сад се бојим, бојим се да си ми даља све
Увек сам говорила како су ми битне твоје рукице, и када ми ниси дала да те пипнем, рукице сам морала да ти помазим, прстиће твоје лепе... Јако ми недостају... Без свега могу, али без њих ми је јако тешко... Понекад помислим, како бих волела само да знам да си добро па свако својим путем, али нажалост... не може... Само се надам да си задобила свој мир... Да си лепа и млада, да си покретна, да ти хаљине свилено стоје, да си насмејана, да можеш некад да прошапћеш:
,,Најлепше дете моје..."
Много ми недостајеш, много...
Гушим се, гушим у сузама, а не могу да ти се спустим на кревет главом да ме гладиш по коси...
То ми много недостаје...
Да нам је бар неко рекао да имамо још само годину дана...
Да нам је бар рекао...
Не бих многе ствари дозволила, бранила бих те више, много више... Ни оно мало што сам одлазила, ни толико се не бих луксузирала...
Много је ствари које су нерашчишћене остале код мене. Многе а ти си отишла, а једино би ти могла да ми помогнеш. Толико имам фобија или за неке ствари немам уопште осећаја, као да је то нормално а остали сви ненормални. Толико бих волела да си сад уз мене, да цео живот будемо као оне претходне две године најбоље другарице... Ништа се по први пут нисам срамила да ти кажем... Нити ти мени... Све си недоречено читала са мог лица или понекад скривених погледа... Или моју наелектрисаност - само је мајка та која ју је може осетити у просторији пуној људи. А штета, тако је био леп дан. Али како, како си знала који је разлог? ,,Па мајка је то..."
Невероватна ствар, како постоје ствари које болест не може уништити, само још више изоштрити... Хвала Богу на томе. Колико год да тело може пропасти брига и љубав никада неће моћи метастазирати. Моја мајка, моја мама... Мој најлепши мајкић... Моје сунце... Од свега си ме штитила, од свега... Штитила и давала подстрек за наш сан, али само наш! Нико никада није веровао кад бих га споменула, само си ти та која ми је давала ветар у леђа. Сећам се сваке, али сваке речи од 96те па на овамо... "Нећу дозволити да пропаднеш!" су твоје чувене речи ако сам се само на мање од пола сата нашла у безнађу. О мој Боже, како ли је то сад смешно с ове тачке гледишта... Тад нисам стајала ни на неком поветарцу а камо ли на ветрометни... Глупости, глупости, глупости су то биле... Живот је после заиграо свој плес... Тај танго је требало одиграти. Али опет кажем, не видим смисао мог живота ако одустанем од сна. ,,Човек који има сан сто пута је јачи од оног што има чињенице." Сувишне ствари никада ниси убацивала у наш план, док су их моје вршњакиње већ одавно дегустирале. Ја нисам никада ни маштала о томе, можда и јесам у неким светлим тренуцима, не гарантујем, мада то не би личило на мене.
Коментари
Постави коментар