Вучица наиђе, кује беже
Вучица наиђе, кује беже.
Нит погнутог репа, нити погнуте главе.
Фриз - ту,
осмех - ту,
рефлектори - ту
трема (или грижа савест, бар!) - НИЈЕ,
идемо - акција!
Није куја женка пса, ово је бре много горе... биће?!
Видим, жале се девојке ових дана како их момци стартују виртуелно, како нема оне непосредности од раније. Ахам, пренело се изгледа то на све сфере и на све врсте корака у животу. А изгледа да оно ситно чепркање по туђим животима је најслађе обављати виртуелно. Пазите, чепркање је израз за кокошке, толико сам боравила на селу па да знам правилно да се изразим.
А ко вас тера да вас гледамо као та перната бића са грамом мозга? Која знају само за прљаво, прашњаво, за отимање, за кљуцање, за свађу, за забијање кљуна у све?
Извини, имаш проблем са мном? А одакле се знамо? ...
Мислим да овде свака дискусија и почиње и завршава се.
Евентуално да се настави фејс ту фејс.
Ја немам тај проблем, ја не правим безазлене фаце нити спуштам глас кад се сретнем са вама, ја вас не игноришем (иако бих имала разлога), ја... одлично памтим. И дивим се вашој природи. Како можете и даље да "будете ту". Како можете ноншалантно да стојите на истом квадратном метру са мном (дакле, у рл свету) и да се понашате као слоница кад окрене свој тур па никог не види. Ах да... и ја свашта... То сте ви. Ипак.
То је оно о чему сам недавно куцала: ко о чему, она тамо о поштењу.
'Ало бре сестро, а да себи проводаџишеш мир у животу?! Мислим, онако, мало за промену. Еј, 'ај'е плиззз...
Али схвати, мила, ниси ни секунде остварила своју малу победу.
Што кажу, док ти бдијеш овде ја најслађе ствари радим офлајн. Биће ти још већа диоптрија, trust me. Мислим због "бриге", уме гадно да скочи тај очни притисак. Мислим због "бриге", наравно.
Не знам, овај... Мене је моја Гоца стварно, али стварно лепо васпитавала, али јадна није никад успела да ми обузда језик. А трудила се... Само ја знам колико дуго и колико упорно. И напорно!
Али ако будем имала кћерку... Не верујем да ћу бити тако дивна мајка. Ја сподобе које се отворено набацују адекватно називам. Верујте ми, Шешељ је мало дете за мене.
Trust me, I am Srdic.
Дакле, понављам, (веровали или не, нећете поверовати ако не слушате турбофолкерке или не пратите жуту штампу или те ријалитије) отворено набацују друге или се набацују, а при томе је прва врста кучке у спрези са овом другом врсте кучке што се сама набацује, и да, при томе се мнооого воле(валда онда толика подсвесна тежња, жеља за sister in law да буду), па ето не могу свој мали ђаволски добар план да дочекају да спроведу у дело док се не виде, па зајахале сад, одмах, јавно на друштвеној мрежи, да не часе ни часа! Јер вучица је (можда) ту! Дај да се успе док је она ван јазбине! А то што сви остали гледају... Ма иди бре, кога брига, дај долази да зајашемо. Ма ти си, слатка сестро моја, она права! А ми смо моралне!
А и ја које сам ђубре... Покварих им план истог поподнева. А таман су могле да замесе нешто за муштулук, мислим, ред је... Ваља се.
А оца ми мога Милана, ич несам урадела ишто! Само сам и даље остала мирне и хладне главе, и исту ту моју личку главицу благо окренула. И пуф - све ђаволице нестале.
Благош мени.
Није мени до мене, није мене Живот опаметио сем што ми је указао да постоје кочнице које, док Он вози, ја морам све време да их користим. И кад ми Он показује невероватан салто, ја мора да се удаљим, на пристојној даљини да будем, да видим на шта је способан.
Дакле, ни у шта се не петљам - ни под тачком разно,
дакле, ни по што не асистирам, неми сам посматрач и догађаја и људи и чудеса (ја слика без тона - могуће је, врло лако). Како?! Просто: мора тако. Боље прођеш. Схватиш поуку или ако је не можеш извући, чврсто след догађаја урежеш у сећање јер: треба ће ти, кад тад. Не треба ти нити лек за смирење нити вожња ролерима од 12 km да се "издуваш" јер ти не трпиш неправду!
Људи моји, жене моје... Нема неправде. Све се окреће. Све се враћа, све се плаћа. Ако приметите ту неку "неправду" знајте да ТА прича није завршена!!! Вероватно још није добила свој епилог нити крај нити је пала завеса. Чек, чек... Пустите још мало, дајте мало времена времену. Све дође на своје. Немојте бити режисер, кад за то нити сте рођени нити сте се школовали. Сигурна сам да свако од нас имају свој мали таленат. Откриј га, негуј га, заливај га, изнеси га на сунчеву светлост да расте, даруј људима кроз њега, а кроз даровање дара ће ти стићи дар још већи од твог ега. И бићеш срећна. Бићеш срећан.
Зар то није поента живота?
Није поента да вас Он кажњава што се мени, њој, њему, њима мешате... Нисте ни свесни колико ми, који смо посматрачи хладне главе, тако рећи, видимо колико вас живот већ сад кажњава. Колико вас једи, колико још морате свој радосни дан(е) да одложити још на неко време, колико... желите да будете ТА особа а не можете како год да окренете! Колико баш та особа којој се петљате заузима место у срцима оних које бисте ви волели да задржите за цео век!
Не знам како више да вас уплашим тим... страшним виђењима са стране... Сем да употребим реч(мада не знам је ли је атеисти или источњаци употребљавају а не припадам ни једнима ни другима):
карма. Карма је то. Све се враћа, све се плаћа. Каписко?
Верујте ми:
Да хиљаду жена вришти, заљубљен мушкарац ће увек чути шапат вољене жене.
Сигурно сте ово прочитале у преводима турских серија (они бар обрађују такве теме "јато жена блаблабла") немојмо се лагати, немојте онда заборављати изреке. Злата вреде.
П.С.: Ако нисте имали привилегију да се школујете, учите у читаоницама, да изнајмљујете књиге, нађите на нету кад већ имате толико слободног времена, како се кривац наводи да призна своју кривицу. Врло је прост експеримент. Заиграш на његову карту и онда... Паф! Птичица сама долети. Криминологија је мила мајка њојзи хвала.
Фриз - ту,
осмех - ту,
рефлектори - ту
трема (или грижа савест, бар!) - НИЈЕ,
идемо - акција!
Није куја женка пса, ово је бре много горе... биће?!
Видим, жале се девојке ових дана како их момци стартују виртуелно, како нема оне непосредности од раније. Ахам, пренело се изгледа то на све сфере и на све врсте корака у животу. А изгледа да оно ситно чепркање по туђим животима је најслађе обављати виртуелно. Пазите, чепркање је израз за кокошке, толико сам боравила на селу па да знам правилно да се изразим.
А ко вас тера да вас гледамо као та перната бића са грамом мозга? Која знају само за прљаво, прашњаво, за отимање, за кљуцање, за свађу, за забијање кљуна у све?
Извини, имаш проблем са мном? А одакле се знамо? ...
Мислим да овде свака дискусија и почиње и завршава се.
Евентуално да се настави фејс ту фејс.
Ја немам тај проблем, ја не правим безазлене фаце нити спуштам глас кад се сретнем са вама, ја вас не игноришем (иако бих имала разлога), ја... одлично памтим. И дивим се вашој природи. Како можете и даље да "будете ту". Како можете ноншалантно да стојите на истом квадратном метру са мном (дакле, у рл свету) и да се понашате као слоница кад окрене свој тур па никог не види. Ах да... и ја свашта... То сте ви. Ипак.
То је оно о чему сам недавно куцала: ко о чему, она тамо о поштењу.
'Ало бре сестро, а да себи проводаџишеш мир у животу?! Мислим, онако, мало за промену. Еј, 'ај'е плиззз...
Али схвати, мила, ниси ни секунде остварила своју малу победу.
Што кажу, док ти бдијеш овде ја најслађе ствари радим офлајн. Биће ти још већа диоптрија, trust me. Мислим због "бриге", уме гадно да скочи тај очни притисак. Мислим због "бриге", наравно.
Не знам, овај... Мене је моја Гоца стварно, али стварно лепо васпитавала, али јадна није никад успела да ми обузда језик. А трудила се... Само ја знам колико дуго и колико упорно. И напорно!
Али ако будем имала кћерку... Не верујем да ћу бити тако дивна мајка. Ја сподобе које се отворено набацују адекватно називам. Верујте ми, Шешељ је мало дете за мене.
Trust me, I am Srdic.
Дакле, понављам, (веровали или не, нећете поверовати ако не слушате турбофолкерке или не пратите жуту штампу или те ријалитије) отворено набацују друге или се набацују, а при томе је прва врста кучке у спрези са овом другом врсте кучке што се сама набацује, и да, при томе се мнооого воле(валда онда толика подсвесна тежња, жеља за sister in law да буду), па ето не могу свој мали ђаволски добар план да дочекају да спроведу у дело док се не виде, па зајахале сад, одмах, јавно на друштвеној мрежи, да не часе ни часа! Јер вучица је (можда) ту! Дај да се успе док је она ван јазбине! А то што сви остали гледају... Ма иди бре, кога брига, дај долази да зајашемо. Ма ти си, слатка сестро моја, она права! А ми смо моралне!
А и ја које сам ђубре... Покварих им план истог поподнева. А таман су могле да замесе нешто за муштулук, мислим, ред је... Ваља се.
А оца ми мога Милана, ич несам урадела ишто! Само сам и даље остала мирне и хладне главе, и исту ту моју личку главицу благо окренула. И пуф - све ђаволице нестале.
Благош мени.
Није мени до мене, није мене Живот опаметио сем што ми је указао да постоје кочнице које, док Он вози, ја морам све време да их користим. И кад ми Он показује невероватан салто, ја мора да се удаљим, на пристојној даљини да будем, да видим на шта је способан.
Дакле, ни у шта се не петљам - ни под тачком разно,
дакле, ни по што не асистирам, неми сам посматрач и догађаја и људи и чудеса (ја слика без тона - могуће је, врло лако). Како?! Просто: мора тако. Боље прођеш. Схватиш поуку или ако је не можеш извући, чврсто след догађаја урежеш у сећање јер: треба ће ти, кад тад. Не треба ти нити лек за смирење нити вожња ролерима од 12 km да се "издуваш" јер ти не трпиш неправду!
Људи моји, жене моје... Нема неправде. Све се окреће. Све се враћа, све се плаћа. Ако приметите ту неку "неправду" знајте да ТА прича није завршена!!! Вероватно још није добила свој епилог нити крај нити је пала завеса. Чек, чек... Пустите још мало, дајте мало времена времену. Све дође на своје. Немојте бити режисер, кад за то нити сте рођени нити сте се школовали. Сигурна сам да свако од нас имају свој мали таленат. Откриј га, негуј га, заливај га, изнеси га на сунчеву светлост да расте, даруј људима кроз њега, а кроз даровање дара ће ти стићи дар још већи од твог ега. И бићеш срећна. Бићеш срећан.
Зар то није поента живота?
Није поента да вас Он кажњава што се мени, њој, њему, њима мешате... Нисте ни свесни колико ми, који смо посматрачи хладне главе, тако рећи, видимо колико вас живот већ сад кажњава. Колико вас једи, колико још морате свој радосни дан(е) да одложити још на неко време, колико... желите да будете ТА особа а не можете како год да окренете! Колико баш та особа којој се петљате заузима место у срцима оних које бисте ви волели да задржите за цео век!
Не знам како више да вас уплашим тим... страшним виђењима са стране... Сем да употребим реч(мада не знам је ли је атеисти или источњаци употребљавају а не припадам ни једнима ни другима):
карма. Карма је то. Све се враћа, све се плаћа. Каписко?
Верујте ми:
Да хиљаду жена вришти, заљубљен мушкарац ће увек чути шапат вољене жене.
Сигурно сте ово прочитале у преводима турских серија (они бар обрађују такве теме "јато жена блаблабла") немојмо се лагати, немојте онда заборављати изреке. Злата вреде.
П.С.: Ако нисте имали привилегију да се школујете, учите у читаоницама, да изнајмљујете књиге, нађите на нету кад већ имате толико слободног времена, како се кривац наводи да призна своју кривицу. Врло је прост експеримент. Заиграш на његову карту и онда... Паф! Птичица сама долети. Криминологија је мила мајка њојзи хвала.
Коментари
Постави коментар