Нек им је просто...

Нека им је све просто...
Нека им далеко лепа кућа...
Како се људи олако могу играти џелата...
И још непозвани дођоше! Ни са чим изазвани твој број нађоше и смс ти слаше...
А чуј тог мозга, још и улогу битну себи приписаше.
'Ало, сестро, нема!
Нема!
Фајронт пре падања завесе.

Нека им је све просто, путујте докле год вас ноге носе...

Исисивачи мога осмеха и моје шаке добре воље - не требају ми.
Не требају ми ни црни облаци који су ми стварали из неке патолошке љубоморе. На чега да буду љубоморни?! Шта ја то имам а да они немају? Ништа им ни отела нити зграбила па да и заслужим киселе осмехе или непријатну тишину.

Ја сам гласна. Ујутру сам весела. Причљива, креативна. Нисам гладна, увек жедна. Ја не могу да седим у наметнутом кавезу. Да не могу кисеоник да удишем већ смрад господе???
Мени запећак не треба. Од милостиње не живим. Нити ми то треба у животу.

ЗАР СТВАРНО НЕКО МОЖЕ ДА ПОМИСЛИ ДА ЈЕ ОВО ШТО МИ СЕ ДЕШАВА, ОДУВЕК
БИО МОЈ САН???
И ДА ЈА, ЗАИСТА, ТОМЕ ТЕЖИМ СВАКОГ ТРЕНА, У СВАКОМ ПОГЛЕДУ???

ЈЕДИНИ МОЈ САН, МОЈ ПРАВИ САН ЈЕ ЗНАЛА МОЈА МАЈКА. И НИКО ВИШЕ. Она је пре неку недељу то однела на онај свет и амин. Мртва уста не говоре а ја, да ме само здравље послужи, испунићу га дословце.
Али до-сло-вце.
И тачка.

Данас ми је једна мамина другарица рекла:
,,Да ли знаш како се она веселила твојим успесима? Буди сигурна да сте вас две тек сада повезане да испуниш ВАШ САН."

Да. Сви нормални људи око нас су знали којим путем сам кренула, какав пут сам сама себи правила. Колико ми је требало времена само да је утабам ту стазу... Дупло више.
Живот ме није ту шамарао, не могу то рећи. Шамарали су ме изненадни коментари душебрижника упућени тобож мени а изговорени у лице мојој мами. То је болело и пекло дуго, дуго...

Таква врста шамара боли као и онај физички. Боли кожа, боли осећај неверице, туге нема али има постиђености. А зашто жртва осећа постиђеност због шамара  а не онај ко га лупи - права је енигма. Још се такав осећа као краљ, победник на трону.
Да не верујете каквих примитивних људи има...
Да не верујете...
Будући криминалци.

И такве сировине се залепе као крпељи и ни макац да оду, јер Боже мој, имају улогу у вашем животу. Не, ту како год да окренете нема разумевања. Али ни грама. Само вређања, омаловажавања као да сте им пола фамилије побили и бацили у море.
И тако миришу непријатно на Ад...

Не знам само за рад чије бабе здравље, је било ко oд нас дужан да их трпи.
Ако не гледају своје веселе животиће, нека гледају своје маме.
Никоме своје маме неће никада бити  доста.
А олако могу доживети моју Голготу.