Де лакше мало...

Нема код мене рекапитулације месеца, догађаја, онако како је било, било је, временски тешко да може у један месец да се уоквири или бар у једну календарску годину.

Али да ми је ужасан претходни месец био на комуникацијском нивоу, заиста је био ужасан, поражавајуће блокиран, ограничен, или без мог адекватног одговора или без повратне информације саговорника. Ужас, ужас, ужас.

Дође последња недеља месеца и као да је наједном неко пустио брану и вода шикнула. Негативно обојане мејлове сам само примала. Толико сам остала затечена да сам само на тзв. флеш обавештењу прочитала садржај без да сам ушла у сандуче. И аутоматски, као да се бојим бабароге, сам притиснула дугме "Избриши". 

Између осталог примила сам један мејл из наше агенције за маркетинг, из Бгд, човек се раскуцао у 8 тачки дневног реда зашто моја пријава није добра, још плус, бонус, дао ми је прегршт "добронамерних савета" како да побољшам своју преписку. Овог сам одмах провалила да је претходни викенд имао семинар из асертивне комуникације, тек ме то не дотиче нити нервира.

А размишљам се који дан касније, можда сам требала да му усликам позив из Амазона (јер слика говори 1000 речи), чисто да му покажем да је на погрешну адресу адресовао своје "муком" стечено знање на једнодневном семинару ког очито мора одмах да се придржава на послу од понедељка. Жао ми је таквих јадника, могла сам и ја на његовом месту да будем, да се учланим у владајућу партију, имам сигуран месечни приход на рачун сваког месеца а вамо да млатим празну сламу свакоме ко ми се обрати.

Пре неку годину сам била на рутинском прегледу у једној клиници у Бгд, док је докторица прегледала све моје налазе позвала је једну сестрицу да ми објасни процедуру лечења. Рекох, добро, 'ајде, шта знам, можда је то стварно посао медицинске сестрице а не лекара специјалисте код ког сам управо дошла. Можда сам ја заостала у провинцији, а ово је тековина 21. века која се може само у престоном граду видети.

Сирота девојка је дошла и муњевитом брзином рецитовала, декламовала зилион информација у секунди. Појма нисам имала шта је рекла сем да су спремни да ми дају абнормални попуст од 60% ако данас пристанем да останем у клиници а сутра да ми оперишу диоптрију. Ова (др са звањем специјалисте) ћути, седи, гледа у једну тачку, дакле ништа не ради и својом тишином заправо терорише и мене и сестрицу. Наравно, када сам устала онда је отворила и она уста, покушала је да ме заустави и објасни да не могу тако да наставим да живим са великом диоптријом.

,,Хвала Вам на бризи, заиста љубазно од Вас. Пријатан дан."

Не могу у нехуманој атмосфери да будем а камоли ишта више изустим, ово је врх врхова мог максимума. Можда сирота медицинска сестрица није добила неки додатни проценат на своју зараду јер нисам пристала на операцију, али ја заиста са дебилима не могу да делим исти квадратни простор.

Зар није један од постулата било које професије а не само медицинске: изградња поверења са клијентом?

Зар је тешко упутити осмех, чашицу добронамерног разговора, простор за емотивну реакцију а твоју акцију?

Зар је могуће да су се сви претворили у хијене, зомбије, вампире, нападаче?

Који бре напад, ало, стани бона, нико те од нас не напада, смањи доживљаје. ,,Господо, само релаксирано, молим вас" да цитирам Абазовића из претходне кампање.

ЛикедИн сматрам квалитетном и паметном друштвеном мрежом, ту често нађем смернице и објашњења за новотарије на тржишту посла које ничу као печурке после кише. Ја заиста не могу и не умем све да похватам, а та мрежа ми по неком мом алгоритму пословног профила баш пружа одмах потребне информације и смернице. Између осталог, често ти дигиталци једне друге напдају и прозивају да уствари ништа не знају, да је боље целу биографију и своја мишљења у виду објава, обришу, како се не би и даље јавно брукали.

И то тако већ годинама траје како је мрежа проширила своје видике и опције. Раније, пре 10 - 12 година је постојала само могућност да направите прегледну биографију за будуће послодавце, а после је све узело маха као Фејзбук. Све је то у реду, треба свако да има своје мишљење, да не подлеже утицају масе, да има(ш) изграђен карактер итд. али брате мој, чему ти константни напади? Ако се не слажеш са неким, пошаљи му питање у приватној преписци. Не морамо сви да будемо жедни ваше крви. Није у томе поента овог живота, битисања, пословања. Зар је могуће да је у свима њима огромна доза страха за своје радно место па нападају у виртуелном свету курту и мурту, коме никада очи нису видели?

Да ли је ико свестан да своје најквалитетније радове и послове не можеш баш у тој секунди да прикажеш другој страни, да се људи доказују кроз праксу коју очигледно нико неће да пружи?

Нико од нас, наше генерације се није за ово школовао, сви смо у овај маркетинг - адвертајзинг - дигитални свет упали силом прилика. Колико се иза успешних фриленс профила крије историчара уметности, правника, лекара а не инжињера, програмера, хакера?

И сви се равномено боримо за свој динар, своје парче неба, свој одмор, свој дом из снова, јер нам то није пружила држава, систем у који смо можда веровали. Родитељи су нас од радничке плате, средњег сталежа школовали, "да се не патимо, да будемо господа са сигурним послом и факултетском дипломом", а кад смо исту ту диплому зграбили на бироу за запошљавање нам рекли: тренутно нема посла за вашу струку.

Телефонски позив са њиховог броја никада не уследи.

Или уследи само цедуљче из партије, јави се тамо и тамо од сутра радиш, а у нашу касу иде тај и тај проценат са плате, ћути, ради и буди срећан. За стаж и осигурање не смеш ни да питаш, па то је као 7цу на Лотоу да си убо.

Оно што је јако, али јааааакоооо труло и жалосно је: што неће људи прећи или вечно остати у 'фриленс' водама, него ће заиста маса људи да напусти Србију. А властодршци само нека и даље плаћају семинаре из асертивне комуникације. Где је та иста држава била кад се распала она велика Југославија а данима смо слушали (а неки и преживели) о рату и страдању, зашто онда нису обезбеђене психолошке подршке породицама, деци, резервистима?

Моја генерација се свега и свачега наслушала и нагледала, последице претходних 30 година се не могу избрисати са једнодневним семинарима, него континуираним сеансама. Разговором са живим човеком а не истресањем на тастатури. Или још горе, одласком у теретану. Интеракција очи у очи доста тога брише и лечи. Брише невидљиве зидове и умишљене блокаде и непријатеље, а лечи душу и срце које онда могу да се отворе и утичу да човек има опуштенији израз лица и искренији осмех. Како на срцу, тако и на души, тако сутра и у очима.