Слободно време и самоорганизација
Имам неко море текстова да прочитам, мислим се, кад после тога седнем да куцам блог - има да растурим са свим саветима и закључцима који постоје на овим интернетИма. :DDD
Шалу на страну, мота ми се нешто по глави око организације времена.
До јутрос сам себе сматрала неорганизованом особом, а уствари - била сам прекривена са комплексима и непостојећим обавезама других људи. Тј. као да сам посредно попримила кукања презаузетих особа, а ја, Богу хвала, толику збрку од живота немам.
Није да не желим прегршт обавеза или неку разноликост живота, али овај мој садашњи тренутак је управо оно што сам хтела - ни више ни мање од овога. Да ми Бог да да још 100 година овако живим у складу са својим темпом и темпераментом - па ја сам на коњу!
Пре коју годину када сам објавила неке слике са бала у Русији, једна особа ми је рекла: знаш ли колико њих би се сада мењало са тобом јер ти (не)радо можда завиде, али исто тако, питање је да ли би они пристали да прођу пакао и гиљотину коју си ти преживела.
Мислим да је овај на крају закључак кључан. Многима је живот дао управо оно што су они дубоко негде у души, можда још као деца, пожелели. А тада нисмо питали за цену свога сна. Нисам ни ја, а да ме је неко питао - наравно да бих одбила и даље би остала са мамом и бабом у једном селу. Управо да ме наше околности и несреће нису бациле на Пут тражења, мени се не би дешавале овако лепе и чаробне ствари, у последње три године.
Да, данас имам прегршт слободног времена.
И то сам скора схватила и постала свесна те привилегије.
Оно што је под "морам" је само 1 део, парче велике торте. А остатак торте од 90% је слободно време које парчам ради неких ствари које би "требало" да обавим.
Најслађе парче које остављам за крај је посвећено само мени а оно се зове тиховање. Баш сам се пријатно изненадила кад сам сазнала да постоји исто овако једна девојка, која је такође закорачила у ову виртуелну сферу а успут свуда лети по свету, а не може да живи без свог тиховања после 18 ч. - изгледа да ми је то сестра близнакиња! :)))
Не знам да ли сам у дубини душе заправо заиста мирна и повучена особа и на основу чега се такви закључци могу извести (да ли заиста постоје релевантни параметри?), али ја страшно волим своју самоћу. Богу хвала, никада нисам усамљена јер увек нађем неку занимацију. Што би моја пок. баба рекла:
,,Увек си говорила да ниси сама, да се играш. Кад те питам са ким, ти си одговарала па са луткама и слаткишима."
Тако је било и у тинејџерским година.
Моји ми нису дали да излазим у средњој школи. Док су се друге девојке забављале, проводиле и први пут шминкале, ја сам морала да остајем у кући. Ниједан адекватан разлог није постојао, просто су били строги према мени. А да сам само помислила да идем на неко мини или дуже путовање или концерт - одмах би ме пуштали, ту нисмо имали проблема у комуникацији. И на пример данас не знам другачије да функционишем, за те ствари нема компромиса, чим ми се нешто свиди или укаже као супер прилика да испразним вентил, одмах се пакујем и крећем.
И док сам тако проводила тинејџерске дане тј. петак и суботу вече у својој собици 4х4м, сваки пут сам се изнова радовала моји успоменама које сам уредно сортирала у кутије горе у орману. Пустим лагану музику ,,Црвене јабуке" и цео свет је мој!
Уживала сам али уживала у гледању фотографија, сортирању моје и мамине гардеробе, накита... Она је била предивна и женствена особа која је имала префињене комаде гардеробе, саливено јој је све стајало као да је изашла из Шанел радњи... Дама којој мало ко може доскочити, а ни ја као ћерка нећу је моћи надмашити... Превише је моја Гога била лепа и млада за овај свет...
Управо због свега овога кад се сабере, није ни чудо што данас волим после 18 ч. да се осамим. То ми је много помагало кад сам отишла на студије. Пре подне и мало после подне пратим предавања и вежбе, па одспавам, скувам кафу и почињем увече да учим. Ишла сам и у читаоницу на Правном факултету и на ФТНу, и у Матицу Српску јер је била преко пута мога стана, али кад баш треба запети пред испит да се учи, онда је то било осамљивање после 18 ч под обавезно! И наравно кување које каквих чајева, најчешће хибискуса или од црвене јабуке са циметом.
Данас ми је нпр. остала навика, ако баш морам да се сконцентришем 200% на неки рад, одлазим у прву библиотеку или читаоницу. Затворим се и нема ме данима одатле! Не, док не завршим све шта имам, док не посечем све недовршене репове који се упорно вуку! Немам појма шта ме то толико тамо вуче, да ли то што видим како се људи боре за себе или просто та радна тишина. Али признајем, једино сам дисциплинована кад радим у читаоници. Некада сама себе изненадим колико за једно после подне средим ствари које месецима одлажем (мислим... страшно...).
Колико сам раније била свим и свачим оптерећена (распадом породице, болешћу, смрћу, насиљем, отимањем, понижавањем, селидбама) није ни чудо што сам стагнирала.
Јесам један мали део посветила активнијем животу, али само један мали проценат је у питању, једноцифрени.
Ових дана се припремам за састанак од мале матуре, пуних 17 година је прошло, први пут правим резиме свог живота. Мени је то пренапорно, искрено и без патетике. Рекох, Господе Боже, шта ја да им испричам а да успем лепо да срочим што их неће сморити у једном тренутку...
Нема шта друго него да признам да је мој живот нажалост или срећу био турбулентан.
Не, ја нажалост нисам била као сва друга деца и не, нажалост, ја не могу по дифолту да кажем десило се максимланолно 5 ствари у мом животу.
Код мене је било сијасет догађаја, који су ме из дана у дан мењале. Те на боље, те на горе, па опет 'ајде из пакла у рај, па на земљу...
Код мене нема неког опробаног рецепта за срећан живот. Кад сам решила да послушам речи своје маме:
,, ...треба скромно живети свој животић, далеко од свих дешавања, у томе је срећа и смисао." ,
нисам ни помислила да ће тад моје клупко почети да се одмотава - да живим 200 на сат!!!
Јесте, живела сам тамо и вамо, селила се, конкурисала овде и онде, имала пробни рад, волонтирала, па добијала отказ, па хајде опет уђем у неку нову причу која нема везе са мојим образовањем али џаба гура ме адреналин ка томе, да не кажем интуиција. Поред редовних школа, ишла сам и на едукације неформалног образовања, што овде, што у иностранству. Не причам ниједан страни језик перфектно али умем на сваком да се снађем, ништа ми није толико страно да се уплашим и останем у кући.
Не!!!
То никако!!!
Шиба ме луда енергија за огромним изазовима напољу "преко гране", милион пута сам се отиснуа на неко путовање само зато што је у питању ласт минут понуда, па тек кад дођем тамо почнем са том облашћу да се упознајем и радо да је истражујем.
Редовно, али редовно ми се дешава нпр. у Русији када сам да ми се упале табани од силног пешачења. Океј, користим и градски превоз и превоз који ми буде обезбеђен ако не идем у приватној режији тамо, али давно, давно сам добила савет од једног туристичког водича, кад сам први пут била у Паризу: ,,Ако желите град да упознате, пешачите кроз њега.", и овога се увек од тада радо придржавам.
Ох... дешавало се и да сам прехлађена а морам на пут... Одлажем до последњег трена полазак, али ако и ровита одем, шта ћу... колико ми организам дозволи, наравно да ћу искористити те атоме снаге да шпартам около. Макар да се прошетам по околним парковима и видим где је прва продавница.
Имам две ствари које јааааааааако желим да повратим а имала сам их са 18 година:
екстремно добро памћење и спавање по пар сати што ми је сасвим било довољно када сам на путовањима, а да ми после трећег дана не падне имунитет (о палим подочњацима не желим ни да мислим, далеко било!).
За сада тај капацитет памћења и учења нових ствари не могу да повратим у толиком обиму, али и даље радим на томе - само Бог да ми да здравља, вратићу се у стару форму, видећете. Обећавам.
А спавање од пар сати сам успела да повратим!!! Јуууууууууупииии!!! :))))
Јоооој колико мени то значи...
Баш ме брига, кад се вратим у родни град, у свој креветић онда се враћам на старо, на спавање од много више сати.
Ретко када се отиснем на приватно путовање, у сопственој режији, сад се наканим да одем негде ако је у питању професионално или пословно путовање, е онда ми ту прораде вијузи где бих још могла да свратим, па направим мини европску турнеју. Наравно, онда нема спавања. Док ја одрадим оно МОРАње остане ми мало слободног времена за упознавање града и регије. Зато касно лежем а рано устајем. И никада ми није тешко, не мучи ме низак притисак, ма не треба ми ни литар цеђеног сока да ме разбуди, адреналин звани Нова авантура је сјајан сапутник и водич.
И наравно да ћу онда бити и позитивна и насмејана и вољна да комуницирам са странцима, молим без пардона сијасет људи око себе да ме фотографишу... ма какви комплекси, то код мене не постоји, као да никада нису ни постојали. Као да никада нисам била срамежљива. Е сад сам постала тешка aждаја. :)))
Али онај ко се не бори за себе и себе не ставља у први план - не напредује, пропада о час посла. Нажалост, прошла сам ту фазу... Богу хвала, извукла сам се, не неким чудом или триком, него сам имала око себе изузетно занимљиве и квалитетне особе које су биле уз мене - од тренутка кад сам остала без најближих. Значи, нисам их познавала раније! Не, сад су се недавно појавили и удахнули ми нове ветрове у једра. Радују се сваком мом и најмањем и мало већем успеху, осмеху, шали, па ту су и да предосете када заплачем... Јер смо се за ово кратко време од свега неколико година јако емотивно везали.
Куд ћеш веће среће...
Тек, али тек... кад се коцкице сложе и фино, стабилно наместе онда можете да имате организован живот и слободно време. Пре никако.
Прво отерајте много помињане авете прошлости и комплексе који су вам други набили.
Онда и те особе елеминишите.
И продишите.
Пуним плућима.
Осмех на лице, разне оловке, бојице и папириће у руке и креирајте свој животић!
Срећно!
Шалу на страну, мота ми се нешто по глави око организације времена.
До јутрос сам себе сматрала неорганизованом особом, а уствари - била сам прекривена са комплексима и непостојећим обавезама других људи. Тј. као да сам посредно попримила кукања презаузетих особа, а ја, Богу хвала, толику збрку од живота немам.
Није да не желим прегршт обавеза или неку разноликост живота, али овај мој садашњи тренутак је управо оно што сам хтела - ни више ни мање од овога. Да ми Бог да да још 100 година овако живим у складу са својим темпом и темпераментом - па ја сам на коњу!
Пре коју годину када сам објавила неке слике са бала у Русији, једна особа ми је рекла: знаш ли колико њих би се сада мењало са тобом јер ти (не)радо можда завиде, али исто тако, питање је да ли би они пристали да прођу пакао и гиљотину коју си ти преживела.
Мислим да је овај на крају закључак кључан. Многима је живот дао управо оно што су они дубоко негде у души, можда још као деца, пожелели. А тада нисмо питали за цену свога сна. Нисам ни ја, а да ме је неко питао - наравно да бих одбила и даље би остала са мамом и бабом у једном селу. Управо да ме наше околности и несреће нису бациле на Пут тражења, мени се не би дешавале овако лепе и чаробне ствари, у последње три године.
Да, данас имам прегршт слободног времена.
И то сам скора схватила и постала свесна те привилегије.
Оно што је под "морам" је само 1 део, парче велике торте. А остатак торте од 90% је слободно време које парчам ради неких ствари које би "требало" да обавим.
Најслађе парче које остављам за крај је посвећено само мени а оно се зове тиховање. Баш сам се пријатно изненадила кад сам сазнала да постоји исто овако једна девојка, која је такође закорачила у ову виртуелну сферу а успут свуда лети по свету, а не може да живи без свог тиховања после 18 ч. - изгледа да ми је то сестра близнакиња! :)))
Не знам да ли сам у дубини душе заправо заиста мирна и повучена особа и на основу чега се такви закључци могу извести (да ли заиста постоје релевантни параметри?), али ја страшно волим своју самоћу. Богу хвала, никада нисам усамљена јер увек нађем неку занимацију. Што би моја пок. баба рекла:
,,Увек си говорила да ниси сама, да се играш. Кад те питам са ким, ти си одговарала па са луткама и слаткишима."
Тако је било и у тинејџерским година.
Моји ми нису дали да излазим у средњој школи. Док су се друге девојке забављале, проводиле и први пут шминкале, ја сам морала да остајем у кући. Ниједан адекватан разлог није постојао, просто су били строги према мени. А да сам само помислила да идем на неко мини или дуже путовање или концерт - одмах би ме пуштали, ту нисмо имали проблема у комуникацији. И на пример данас не знам другачије да функционишем, за те ствари нема компромиса, чим ми се нешто свиди или укаже као супер прилика да испразним вентил, одмах се пакујем и крећем.
И док сам тако проводила тинејџерске дане тј. петак и суботу вече у својој собици 4х4м, сваки пут сам се изнова радовала моји успоменама које сам уредно сортирала у кутије горе у орману. Пустим лагану музику ,,Црвене јабуке" и цео свет је мој!
Уживала сам али уживала у гледању фотографија, сортирању моје и мамине гардеробе, накита... Она је била предивна и женствена особа која је имала префињене комаде гардеробе, саливено јој је све стајало као да је изашла из Шанел радњи... Дама којој мало ко може доскочити, а ни ја као ћерка нећу је моћи надмашити... Превише је моја Гога била лепа и млада за овај свет...
Управо због свега овога кад се сабере, није ни чудо што данас волим после 18 ч. да се осамим. То ми је много помагало кад сам отишла на студије. Пре подне и мало после подне пратим предавања и вежбе, па одспавам, скувам кафу и почињем увече да учим. Ишла сам и у читаоницу на Правном факултету и на ФТНу, и у Матицу Српску јер је била преко пута мога стана, али кад баш треба запети пред испит да се учи, онда је то било осамљивање после 18 ч под обавезно! И наравно кување које каквих чајева, најчешће хибискуса или од црвене јабуке са циметом.
Данас ми је нпр. остала навика, ако баш морам да се сконцентришем 200% на неки рад, одлазим у прву библиотеку или читаоницу. Затворим се и нема ме данима одатле! Не, док не завршим све шта имам, док не посечем све недовршене репове који се упорно вуку! Немам појма шта ме то толико тамо вуче, да ли то што видим како се људи боре за себе или просто та радна тишина. Али признајем, једино сам дисциплинована кад радим у читаоници. Некада сама себе изненадим колико за једно после подне средим ствари које месецима одлажем (мислим... страшно...).
Колико сам раније била свим и свачим оптерећена (распадом породице, болешћу, смрћу, насиљем, отимањем, понижавањем, селидбама) није ни чудо што сам стагнирала.
Јесам један мали део посветила активнијем животу, али само један мали проценат је у питању, једноцифрени.
Ових дана се припремам за састанак од мале матуре, пуних 17 година је прошло, први пут правим резиме свог живота. Мени је то пренапорно, искрено и без патетике. Рекох, Господе Боже, шта ја да им испричам а да успем лепо да срочим што их неће сморити у једном тренутку...
Нема шта друго него да признам да је мој живот нажалост или срећу био турбулентан.
Не, ја нажалост нисам била као сва друга деца и не, нажалост, ја не могу по дифолту да кажем десило се максимланолно 5 ствари у мом животу.
Код мене је било сијасет догађаја, који су ме из дана у дан мењале. Те на боље, те на горе, па опет 'ајде из пакла у рај, па на земљу...
Код мене нема неког опробаног рецепта за срећан живот. Кад сам решила да послушам речи своје маме:
,, ...треба скромно живети свој животић, далеко од свих дешавања, у томе је срећа и смисао." ,
нисам ни помислила да ће тад моје клупко почети да се одмотава - да живим 200 на сат!!!
Јесте, живела сам тамо и вамо, селила се, конкурисала овде и онде, имала пробни рад, волонтирала, па добијала отказ, па хајде опет уђем у неку нову причу која нема везе са мојим образовањем али џаба гура ме адреналин ка томе, да не кажем интуиција. Поред редовних школа, ишла сам и на едукације неформалног образовања, што овде, што у иностранству. Не причам ниједан страни језик перфектно али умем на сваком да се снађем, ништа ми није толико страно да се уплашим и останем у кући.
Не!!!
То никако!!!
Шиба ме луда енергија за огромним изазовима напољу "преко гране", милион пута сам се отиснуа на неко путовање само зато што је у питању ласт минут понуда, па тек кад дођем тамо почнем са том облашћу да се упознајем и радо да је истражујем.
Редовно, али редовно ми се дешава нпр. у Русији када сам да ми се упале табани од силног пешачења. Океј, користим и градски превоз и превоз који ми буде обезбеђен ако не идем у приватној режији тамо, али давно, давно сам добила савет од једног туристичког водича, кад сам први пут била у Паризу: ,,Ако желите град да упознате, пешачите кроз њега.", и овога се увек од тада радо придржавам.
Ох... дешавало се и да сам прехлађена а морам на пут... Одлажем до последњег трена полазак, али ако и ровита одем, шта ћу... колико ми организам дозволи, наравно да ћу искористити те атоме снаге да шпартам около. Макар да се прошетам по околним парковима и видим где је прва продавница.
Имам две ствари које јааааааааако желим да повратим а имала сам их са 18 година:
екстремно добро памћење и спавање по пар сати што ми је сасвим било довољно када сам на путовањима, а да ми после трећег дана не падне имунитет (о палим подочњацима не желим ни да мислим, далеко било!).
За сада тај капацитет памћења и учења нових ствари не могу да повратим у толиком обиму, али и даље радим на томе - само Бог да ми да здравља, вратићу се у стару форму, видећете. Обећавам.
А спавање од пар сати сам успела да повратим!!! Јуууууууууупииии!!! :))))
Јоооој колико мени то значи...
Баш ме брига, кад се вратим у родни град, у свој креветић онда се враћам на старо, на спавање од много више сати.
Ретко када се отиснем на приватно путовање, у сопственој режији, сад се наканим да одем негде ако је у питању професионално или пословно путовање, е онда ми ту прораде вијузи где бих још могла да свратим, па направим мини европску турнеју. Наравно, онда нема спавања. Док ја одрадим оно МОРАње остане ми мало слободног времена за упознавање града и регије. Зато касно лежем а рано устајем. И никада ми није тешко, не мучи ме низак притисак, ма не треба ми ни литар цеђеног сока да ме разбуди, адреналин звани Нова авантура је сјајан сапутник и водич.
И наравно да ћу онда бити и позитивна и насмејана и вољна да комуницирам са странцима, молим без пардона сијасет људи око себе да ме фотографишу... ма какви комплекси, то код мене не постоји, као да никада нису ни постојали. Као да никада нисам била срамежљива. Е сад сам постала тешка aждаја. :)))
Али онај ко се не бори за себе и себе не ставља у први план - не напредује, пропада о час посла. Нажалост, прошла сам ту фазу... Богу хвала, извукла сам се, не неким чудом или триком, него сам имала око себе изузетно занимљиве и квалитетне особе које су биле уз мене - од тренутка кад сам остала без најближих. Значи, нисам их познавала раније! Не, сад су се недавно појавили и удахнули ми нове ветрове у једра. Радују се сваком мом и најмањем и мало већем успеху, осмеху, шали, па ту су и да предосете када заплачем... Јер смо се за ово кратко време од свега неколико година јако емотивно везали.
Куд ћеш веће среће...
Тек, али тек... кад се коцкице сложе и фино, стабилно наместе онда можете да имате организован живот и слободно време. Пре никако.
Прво отерајте много помињане авете прошлости и комплексе који су вам други набили.
Онда и те особе елеминишите.
И продишите.
Пуним плућима.
Осмех на лице, разне оловке, бојице и папириће у руке и креирајте свој животић!
Срећно!
Коментари
Постави коментар