Женско презиме - идентитет
Али та промена идентитета - како ми иде на живац...
Кад видим ова се зове онако или она онако... најчешће се ословљавају тако по Инстаграму. Не кажем да је то лоше ако њих то чини срећнима, ми други немамо право да се питамо нити да их узимамо у уста. Али да јој не буде битно њено име и презиме које је добила по рођењу него се назове нпр. Маркова мама... Нек ти је дете живо и здраво али брате... то је као и кад ставе за своју профилну слику, слику свога детета... Аман...
Знаш кад бих ја тако открила идентитет своје бебе?!
Па мислим никада.
С обзиром да сам још девојка нити планирам нити имам с ким да планирам пород, али узимајући у обзир свој садашњи став који је непромењен година у назад, мислим да нема шанси да качим слике свога детета или да се ословљавам са прирадном именицом.
Да добровољно будем заменица?!
Јок.
Ценим жене које су ушле у брачне воде па су промениле презиме, свака част,
капа доле, сигурно је тај мушкарац то заслужио, мора да му је породица заиста вредна још једног члана. За мене је то велика одлика храбрости и лудости.
Свака част и женама које поред свога девојачког додају мужево презиме - свако има своје разлоге, некад је то сувише лични разлог, породични а некада можда и професионални, док се она остварила на пословном плану са девојачким презименом у међувремену се удала, па како сад да јој се наједном изгуби траг у пословним круговима... Не, не иде то тако. Зато апсолутно разумем жене које имају више презимена.
Поготово ми је драго кад ме нека другарица дода на друштвеним мрежама а ја не морам да се мислим ко је сад па ова, па нек је 100 пута променила физички изглед од детињства. Пар пута за мало нисам притиснула дугме Избриши/Игнориши, јер их нисам препознала што због друге боје косе што због мужевог презимена.
Девојачко презиме је бре закон. <3333
Имала сам увек свој став да никада нећу променити презиме, одвајкада сам то понављала, смејали су ми се у породици а ја сам се смејала њима. Рекох, како можете да заборавите и избришете своју породицу приликом склапања брака?! Шта знаш какав је тај муж... (балавица била кад сам ово изговарала... Боже шта је мене мучило у тим дечјим годинама... као да мушког света није било око нас у кући... тада.).
Мајка је одувек била за то ако се удам да мењам презиме, увек је говорила:
,,Молим те, немој да ме брукаш, промени га ако већ уђеш у другу фамилију",
али је постојала друга непремостива карика код ње - никада ми није дала да се удам, ма колико се ја волела са неким а после патила за тим великим љубавима. Зато је можда и олако давала препоруку о променим презимена. :))))
Баба је била цар!
Хахаха то прво да констатујем па ћу онда испричати анегдоту.
Била је она за све, да иде по пе-есу, школа па удаја, деца, посао... Код ње је била та логика, после је признала да је уствари она тако одживела свој век. Чим су се узели, родила је двоје деце а деда је радио. Саградили су кућу, деца поодрасла, онда је она завршила вечерњу школу и тек тада почела да ради.
А ја сам имала гомилу комплекса... што због себе, што због наших губитака у породици и материјално... ем сам се у том најгорем периоду нашег живота обрела у селу које је слепо црево, па ни макац даље, а оно све лешинари око нас који су ме још више притискали на дно, са набијањем комплекса како сам неспособна, нико и ништа а ближим се цифри од 30 година... (да, то су ми говорили они што имају два зуба у целој вилици, и стари и млади, а вамо су вечито просили од мене или мојих укућана 1.000 динара не за зубара него за цигаре... толико о њиховој способности за живот).
Међутим пред крај свога живота ми је баба први пут рекла:
,,Па шта хоћеш, ја сам свој први динар зарадила сам 30 година... није то ништа срамота, немој да се бринеш, имаш времена... имала си ти другачији живот од твојих вршњакиња, погледај колико си школа завршила, селила се из једног града у други, сама... а вечито сам се бојала за тебе како бре немаш неко мушко уз себе, не дај Боже, неко да те нападне... шта знаш, ти тако сама свуда си ишла...
- Морала сам, баба, нисам имала избор. Хтела сам много више од обичног клишеа...
- Зато сад немој ни да мењаш презиме. Ја сам га променила, шта сам знала... Била дијете кад сам се удала, млада, малолетна... ушла у туђу фамилију, они многобројни, сви много старији од мене, сви на једном месту живјели, како онда и ја да се не презивам као они... Али ти немој! 30 година си са девојачким презименом, што би га сада мењала?"
И у праву је баба била.
Дебело у праву.
Онај ко би ме притискао да променим презиме у његово, то би говорила сујета из њега и комплеси његове околине. Човек који те воли даће ти апсолутну слободу и право на избор, цениће те и поштовати, како цени твоју љубав, тако ће сутра ценити и твој став о неговању идентитета.
Сећам се да смо ми, колегинице на студијама права биле апсолутно сагласне у томе - безпредметно је мењати презиме а избрисати заувек девојако презиме. Чак шта више, у већини земаља па и код нас су (папиролошки и законски гледано) изједначене брачне и ванбрачне заједнице. А оно што је срж брака је љубав и завет који се даје... за нас вернике пред Богом, пред олтаром, ту нема већег доказа. Ту би пристала као 2 и 2 да узмем друго презиме, пред Богом нема сујете већ само љубави и верности према оном ком желим свим срцем и душом да припадам.
Мислим... а да не причам која је заврзлама ако не дај Боже сутра дође до развода. Многе жене не искористе прилику да у првих 6 месеци по окончању брачне заједнице, бесплатно врате своје старо презиме... Многи не знају за ову могућност, па пропусте рок, а покретање поступка је око 100.000 динара (скоро па 1.000 евра) - ужас.
Е због свега овога, моје колегинице и ја нисмо биле за ову опцију, само зато што не знаш шта јутро а шта ноћ доноси... Куд бре онда сву ону документацију силну мењати...
Недавно сам чула кад је један мушкарац одговорио на питање зашто 30 година није оженио своју партнерку а и даље живе под истим кровом:
,, Нисам и нећу, јер се овако никада не можемо развести."
Па 'јуууубав!
Кад видим ова се зове онако или она онако... најчешће се ословљавају тако по Инстаграму. Не кажем да је то лоше ако њих то чини срећнима, ми други немамо право да се питамо нити да их узимамо у уста. Али да јој не буде битно њено име и презиме које је добила по рођењу него се назове нпр. Маркова мама... Нек ти је дете живо и здраво али брате... то је као и кад ставе за своју профилну слику, слику свога детета... Аман...
Знаш кад бих ја тако открила идентитет своје бебе?!
Па мислим никада.
С обзиром да сам још девојка нити планирам нити имам с ким да планирам пород, али узимајући у обзир свој садашњи став који је непромењен година у назад, мислим да нема шанси да качим слике свога детета или да се ословљавам са прирадном именицом.
Да добровољно будем заменица?!
Јок.
Ценим жене које су ушле у брачне воде па су промениле презиме, свака част,
Свака част и женама које поред свога девојачког додају мужево презиме - свако има своје разлоге, некад је то сувише лични разлог, породични а некада можда и професионални, док се она остварила на пословном плану са девојачким презименом у међувремену се удала, па како сад да јој се наједном изгуби траг у пословним круговима... Не, не иде то тако. Зато апсолутно разумем жене које имају више презимена.
Поготово ми је драго кад ме нека другарица дода на друштвеним мрежама а ја не морам да се мислим ко је сад па ова, па нек је 100 пута променила физички изглед од детињства. Пар пута за мало нисам притиснула дугме Избриши/Игнориши, јер их нисам препознала што због друге боје косе што због мужевог презимена.
Девојачко презиме је бре закон. <3333
Имала сам увек свој став да никада нећу променити презиме, одвајкада сам то понављала, смејали су ми се у породици а ја сам се смејала њима. Рекох, како можете да заборавите и избришете своју породицу приликом склапања брака?! Шта знаш какав је тај муж... (балавица била кад сам ово изговарала... Боже шта је мене мучило у тим дечјим годинама... као да мушког света није било око нас у кући... тада.).
Мајка је одувек била за то ако се удам да мењам презиме, увек је говорила:
,,Молим те, немој да ме брукаш, промени га ако већ уђеш у другу фамилију",
али је постојала друга непремостива карика код ње - никада ми није дала да се удам, ма колико се ја волела са неким а после патила за тим великим љубавима. Зато је можда и олако давала препоруку о променим презимена. :))))
Баба је била цар!
Хахаха то прво да констатујем па ћу онда испричати анегдоту.
Била је она за све, да иде по пе-есу, школа па удаја, деца, посао... Код ње је била та логика, после је признала да је уствари она тако одживела свој век. Чим су се узели, родила је двоје деце а деда је радио. Саградили су кућу, деца поодрасла, онда је она завршила вечерњу школу и тек тада почела да ради.
А ја сам имала гомилу комплекса... што због себе, што због наших губитака у породици и материјално... ем сам се у том најгорем периоду нашег живота обрела у селу које је слепо црево, па ни макац даље, а оно све лешинари око нас који су ме још више притискали на дно, са набијањем комплекса како сам неспособна, нико и ништа а ближим се цифри од 30 година... (да, то су ми говорили они што имају два зуба у целој вилици, и стари и млади, а вамо су вечито просили од мене или мојих укућана 1.000 динара не за зубара него за цигаре... толико о њиховој способности за живот).
Међутим пред крај свога живота ми је баба први пут рекла:
,,Па шта хоћеш, ја сам свој први динар зарадила сам 30 година... није то ништа срамота, немој да се бринеш, имаш времена... имала си ти другачији живот од твојих вршњакиња, погледај колико си школа завршила, селила се из једног града у други, сама... а вечито сам се бојала за тебе како бре немаш неко мушко уз себе, не дај Боже, неко да те нападне... шта знаш, ти тако сама свуда си ишла...
- Морала сам, баба, нисам имала избор. Хтела сам много више од обичног клишеа...
- Зато сад немој ни да мењаш презиме. Ја сам га променила, шта сам знала... Била дијете кад сам се удала, млада, малолетна... ушла у туђу фамилију, они многобројни, сви много старији од мене, сви на једном месту живјели, како онда и ја да се не презивам као они... Али ти немој! 30 година си са девојачким презименом, што би га сада мењала?"
И у праву је баба била.
Дебело у праву.
Онај ко би ме притискао да променим презиме у његово, то би говорила сујета из њега и комплеси његове околине. Човек који те воли даће ти апсолутну слободу и право на избор, цениће те и поштовати, како цени твоју љубав, тако ће сутра ценити и твој став о неговању идентитета.
Сећам се да смо ми, колегинице на студијама права биле апсолутно сагласне у томе - безпредметно је мењати презиме а избрисати заувек девојако презиме. Чак шта више, у већини земаља па и код нас су (папиролошки и законски гледано) изједначене брачне и ванбрачне заједнице. А оно што је срж брака је љубав и завет који се даје... за нас вернике пред Богом, пред олтаром, ту нема већег доказа. Ту би пристала као 2 и 2 да узмем друго презиме, пред Богом нема сујете већ само љубави и верности према оном ком желим свим срцем и душом да припадам.
Мислим... а да не причам која је заврзлама ако не дај Боже сутра дође до развода. Многе жене не искористе прилику да у првих 6 месеци по окончању брачне заједнице, бесплатно врате своје старо презиме... Многи не знају за ову могућност, па пропусте рок, а покретање поступка је око 100.000 динара (скоро па 1.000 евра) - ужас.
Е због свега овога, моје колегинице и ја нисмо биле за ову опцију, само зато што не знаш шта јутро а шта ноћ доноси... Куд бре онда сву ону документацију силну мењати...
Недавно сам чула кад је један мушкарац одговорио на питање зашто 30 година није оженио своју партнерку а и даље живе под истим кровом:
,, Нисам и нећу, јер се овако никада не можемо развести."
Па 'јуууубав!
Коментари
Постави коментар