Одем да се вратим

Ал сам се исплакала на мајчином гробу...
Ужас живи.
Потоп.
Ту сам мања од маковог зрна.
Да ме неко гледа са стране рекао би да је у питању неко дете а не особа од пуне 32 године. Апа драпа обучена, коса завезана на вр' главе у чупаву пунђу, дотрчала у папучама... Куд да се упристојим кад ме ухвате емоције... Брига ме за све, ја сам моје изгубила, имам права свог света да изгледам како хоћу, еее баш ми је ћеф oвако.
Сама, склупчана поред беле мермерне плоче на којој су фотографије њих две и једна мала лепа ружа. Обгрлила сам колена, чучнула, јецам, плачем, руке ми дрхте и да их (слике) грлим... једва сам додирнула и помиловала оке њихове на тој плочи...

Ниједна суза моја их не може вратити нити натопити тугу и празнину с којом се сусрећем из дана у дан. Све је ово сјајно од личних успеха што доживљавам у последње три године колико њих две нема, бајку сам почела да живим, баш оно што су баба и мама маштале и сневале о мени... све али све... сви њихови снови и визије о мени се обистињују... али без њих овде, на земљи, нажалост...

Душа да ми пукне, не знам како ми груди још нису експлодирале од бола...
Кад се заврши неки мој радни дан који је круна у односу на све до сада постигнуто, слике односно имагинације које ми се стварају пред очима су језиве - стално замишљам како бих после свих тих силних путовања и говорница отрчала код моје бабе... па макар она била у кревету, макар ме не могла дочекати на кућном прагу, али бар да јој пољубим рапаве руке од напорног рада... бар образе моје Душан'е да пољубим, веће среће и утехе ми не би било...

Срећа и породица се никада неће моћи купити. Ко има породицу пребогат је.
Да ме је неко питао док сам дворила покојну мајку у оронулој и буђавој кући код бабе, да ли бих дала њих две, њихове животе за рад сопствене среће, каријере и иностраних путовања, а поготово због моје велике утехе звана Руска Федерација - никада не бих пристала, али никада. Јебе ми се савршено, и онако сам мислила да останем уз њих две у селу које је слепо црево, јебе ми се за све дипломе и формалног и неформалног образовања, јебе ми се за све удвараче и изласке, мени су њих две биле прече од свега. Па макар се клале и свађале свакога дана јер смо све три биле различитог карактера, мишљења и става. Али смо нас три биле мало Свето Тројство, остало од свега само на овом свету. И нико не би могао да нас уништи. Ни на овом ни на Оном свету.

Знам, врло добро знам да су баба и мама уз мене, на сваком кораку, то ми нико не мора говорити. Нема те силе да их спречи да бдију нада мном, нема тог страха који се може појавити а да га ја не бацим под оштре штикле, нема. Али да ми фали загрљај на кућном прагу......
Па то не могу да прежалим.....
И не знам колико ћу још дуго моћи са тим да се (не)носим....

Човече, угушићу се од суза и кашљања..... само ми фали још да од туге навучем бронхитис или астму, као покојна баба.
Уф не дај Боже, далеко било...

Зато и идем. Даље и што даље... Не интересује ме. Ако ми се укаже прилика кад сам на неком путовању да направим мини авантуру, да не дођем бар три недеље у родни град - одлично. И онако немам ни кучета ни мачета, може игуман ићи на манастир да не мисли. Па да ми неко понуди да будем 5 година на пропутовању света, из ових стопа бих се спаковала, подигла поглед и рекла: ,,Ја сам спремна!"

Али ме сломи често на путовањима нека ситница.
Често ме нешто сети на маму.
Ааааа онда бризнем у плач неконтролисано.
Недавно, у некој књижари у Санкт Петербургу. Претходни дан ми је био рођендан. Већ 4ти без маме, а 2ги без бабе. И поглед ми падне на неку честитку за мајчин рођендан на којој пише између осталог:

 ,, ...дом је где си ти мама, срећан ти рођендан!"

Јеееееееебоооооооооотееееееееееее како сам се почела гушити у сузама у сред тог тржног центра, аааааааааааааајме мааааааааааааааајкоооооооооо мила!!!
Па то, то... не, не, ту ерупцију емоција која је кренула из мене, Бог отац није могао да савлада, ма какви црно...
Иако је био ужасно кишовит дан, одмах сиђем доле и одем у цркву. Срећа у Русији на сваком кораку имате цркву ако не и мању богомољу... срећа моја....
Јоооој Господе...

Колико сам стручњака питала: Па докле? Докле ће трајати ова туга код мене? Да ли је могуће, Боже ме опрости, да још увек оволико плачем за породицом?

Сви али дословно сви су ми рекли: туга се не мери квантитетом, све је то индивидуално, мораш све да отпатиш колики ти је и бол с њиховим одласком задат, а то не иде преко ноћи.

Али једно је сигурно - после мора суза осећам се боље, 10 кила лакшом.
Али брате, оно кад крене са дна стомака... то је ужас...

Зато идем и не стајем. Не интересује ме, никоме не морам да полажем рачуне, никоме да се јављам, значи апсолутни сам владар свога времена.
Телефон ми није поштено зазвонио од 30. рођендана, баш на мој дан када нас је Душан'а напустила...
Тад ми душа није била у телу, тај бол и неверица ми ју је однела кроз ноздрве далеко, далеко у Небеса... ни ваздух, ни кисеоник ни крв нисам више осећала... крвоток ми је престао радити кад је она умрла...

После сам дуго носила мој и њен телефон заједно... Као да сам тиме чувала успомену на њу, да је ту... ту негде... да могу да видим телефон с ког ме је сваке ноћи звала, сваки дан смо причале пуууних 30 година... сваки боговетни дан...
Ето каква је била моја баба Душан'а...
Једна једина моја непревазиђена...
Никада али никада ми није дала да осетим или задржим тугу, никада, бабушка моја лепа...
Од свега се успињала да ме одбрани, од свега...
Сиротица моја лепа...
Никада није дала да је неко сажаљева ни кад је остала без богатства, поносно је држала сваки динар своје минималне пензије од 11.500 динара (мање од 100 евра месечно).
Никада али никада није дозволила да јој ми некако помогнемо, колико је била дугачка толико се ширила... Не дај Боже она да је ушла у неки зајам, дуг... Бооооже сачувај!
Давно, давно је имала најбољу другарицу, која је нажалост умрла пре добрих 25 година, е њих две су се међусобно још и помагале али после ње... баба није ни од кога тражила ни најмању помоћ.

Горштанка моја са најслађим осмејком.

Требала сам знати...
Чим се угаси, по први пут, њен осмех и сјај у очима, тад ће отићи на Онај свет....

Требала сам знати, требале смо знати...

А сиротица моја, иако је била у највећој тузи и жалости, на моменат се искључи и погледа ме право у лице, говорећи:

- Морам после моје Гоге да ти останем, то је била њена жеља... Знаш колико је мама желела да те ја испратим... ко ће дијете моје, ако не ја да те испратим у свет и помогнем око породице... ко ће ако неће баба да дочека праунуче... морам, морам... иако ми се не живи после њене смрти... нема већег бола од смрти сопственог детета... Јесам ли ја корачала на Гогиној сахрани?

- Јеси, баба моја, јеси...

- Добро је... знам да нисам дозволила ни лекарима нити другима да ми дају седативе, хтела сам у најгорем мајчином болу да испратим своје... рођено дете...

- Ма шта ти је... препукла би... ти си тешки срчани болесник, замисли да ти нисмо дали лекове...

- Молим...

- Дали смо ти, ниси ни била свесна... шаку лекова си прогутала а међу њима је било маминог лорозепана од 3 мг... Па шта мислиш како сам ја ту фазу смрти, онај коначни тренутак и даћу изгурала... Боже ме опрости, мене су сви "дрогирали" исто са лорозепаном, како је ко прошао поред... Зато сам се и 26.10.2015. чак и смејала... Господе Боже, толико сам се била погубила да сам мислила да нам је слава колико је у кући било људи... а све ми је било драго што их видим и грлим их али повод заправо... ма куд смо могли тих дана да размишљамо право... ништа резоновала нисам...

- Господе саклони, шта нас је снашло...

- Само нек се мама више не пати... оно више није био живот... напатила се као Исус...

- Јој, ја јој оне очи... и погледе на крају не могу избацити из главе... мене је погледала када је...

- Стани, баба... немој, немој, дођи, микана моја... немој више, не дам ја тебе баба ни за шта на овом свету, нас две ћемо цео живот бити заједно, не дам те...

- Дијете моје, дијеееете  моје...

Ех...
Тако су протицали наши дани и месеци...
Наредних годину и по дана од те Свете Петке 2015те.
До рођендана 2017.
А онда - остадох сама.

Лажних ликова је било прегршт. И даље сам у неверици од куд их се толико накотило и сјатило. Или су само праве биле њих две у мом животу...
Ужас живи које полтронство се згрнуло.
Како некога тад нисам задавила, немам појма. Вероватно јер сам била у неверици, не дај Боже да сам могла све да сагледам како заиста јесте.
Која је онда ту отимачина уследила...
Свега што ми је остало од њих две...
Господе саклони тих лешинара...

Ако их је задовољило одузимање свега материјалног што ми је остало од њих, ето им. Њима на здравље и њиховог потомства. Мада не знам који то може бити здрав мозак такве ствари да ми причини, али 'ајде... Само не дај Боже да ја сутра таква постанем.

Можда сам због тога по некој инерцији се отиснула на путе далеке. Можда због тих ветрова који ме тако снажно гоне се један дан створим овде, а други дан на врху Европе, трећи дан се спустим на средину па опет одем на северо-исток...
Не марим.
Ја волим свет, волим моју планету. Не парчам је, не делим њену хаљину, ја је волим у комплету. Зато се свуда осећам пријатно и добродошлом. Зато и имам свуда пријатеље. Срећа постоје ове друштвене мреже које јако активно користим па ми се неки дугогодишњи пријатељи јаве из града у ком сам се случајно обрела, а да немам појма, нпр. да су се ту преселили у међувремену па чак и засновали породицу.
Е то се зове срећа!!!
Е то се зове моја нова породица, фамилија, родбина... такви пријатељи су дар од Бога, од Небеса, или од моја два анђела у Рају...

То су мали знаци велог бдења њих две нада мном.
То је један од милион доказа да нисам сама, да су са мном где год да пођем.
Сва та силна гостопримства и осмехе које доживљавам знам, дубоко знам, да је награда од њих.

Превелик али превелик цех смо платиле... знам да је баба најсрећнија јер је отишла убрзо код свог детета на Онај свет, али опет ме ни она ни мама нису напустиле.
Много, много ме чувају.
И Богу драгом хвала, изузетно квалитетне људе ми шаљу мој живот. Уз њих је лакше препознати а још лакше одстранити увлакуше или притајене хијене.
Док је мени мојих јарана, све је лакше.

Имам ту лудачку срећу, када ми се душа распада увек ми уследи неки позив да дођем на окупљање.

,, - Мала, је ли се то ишло у провод а ниси јавила?
- 'Ајде бежи бре, нећу тебе звати на женско окупљање.
- Добро ако ћемо тако, нећу ни ја тебе звати вечерас да лумпујемо.
- Не мораш. Знаш да свуда пролазим без пропуснице.
- Хахаха стари српски инат... хајде, седај у кола и крећи полако...
- Ето ме за 4 сата, спи*ићу брзо до Беча.
- Који ти адреналин имаш...
- Ах... једино ме то одржава на ногама, како онда да не живим за то. Ај чујемо се, само гибаница да ми се испече.
- Немој цариницима да си је оставила!!!
- Хахаха ако останеш празног стомака доносим ти је нетакнуту."

Ето мојих јарана...
Тако ми функционишемо...
Само кажи, палимо, крећемо.
Заболе нас савршено за све остало.
А мене Аустрија носталгично вуче од 2005. године, куд онда да о час посла не скокнем тамо... Нисмо више на коњским запрегама па да мораш планирати данима пут. Све је сада лакше, има много предности 21. век иако и сама некад кукам на њега и зановетам што се нисам родила пре три века.

Набацим мој чувени црни кожњак, танке патикице, пасош у руке и ја спремна. Ни кад су вишедневна путовања у питању не спремам се дуже. У врх главе 3 сата са све купањем, прањем и сушењем косе + пеглање гардеробе + још нешто с ногу и презалогајим. Остатак времена се користи или за дуго спавање, ђускање или плакање - код мене из крајности у крајност. Што би моја мајка рекла, код тебе нема сивога или је црно или је бело.
А шта ћу... можда тиме само прекривам или заваравам своје право стање у себи.

Како каже онај стих: ,, ... Београд - Беч и даље на Запад где нас судбина однесе..."
Дир Оустерлих, хир ај кам!