Небо

То небо.
Тад је било најлепше.
Тад је било најмоћније.
Најчистије.
Најјачих боја.

Оно ми фали.
Јако ми фали.
Све ми је дало, а сад опет као девојчица стојим испод њега на истом месту и молим и чекам испуњење жеље, али нема...
Ничега нема.

Ни дарова од прошле године.
Ни сјаја ни истог укуса.
Само ми је однело две највредније ствари... Однело а нисам ни знала да оно може да оде. А камоли тако брзо.
Ни да ми је неко рекао имаш толико и толико времена не бих му поверовала, па како мирно срце препуно љубави да поверује у такве речи?
Била сам срећна, пресрећна.
Тек сад видим колико сам била растерећена. Колико сам била заштићена.
Колико сам била у сигурном загрљају иако сам мислила, тада, да сам ја та која грли.
Не, нисам...
Била сам грљена.
А сад... би плућа да пукну од бола.
На том истом небу је сад неко други а не они величанствени облаци.
Сад, на том небу је оно највредније.
Сад на том небу је мој благослов, моја срећа.
Сад на том небу је сва моја љубав, иста она која је дошла када сам расчистила на овом свету све што сам могла... али сам само кратко уживала у тој хармонији, две године прођоше као дланом о длан...
Нисам нигде била нигде нисам постојала...
Само што сам се окренула она је нестала...
Вољена моја љубав... Мој збег, моја чврста тврђава... Нестала је...
Опет одлазим на место где је била "рупа" на небу низ коју ме је запљуснула звездана прашина среће и - нема. Нема. Ничега више. Затворена је. Немогуће да је оно био само сан. Немогуће. Изузев... ако је то био најлепши сан.

,, ...суве сузе су знак плакања... "