Души моје душе. Чувару мог ❤ . Од кучке.

Имајте стрпљења, прочитајте до краја.
Знам, мука је ове две трећине прећи, али... откривам се на крају. Стварно.
Гола, огољена, нага и боса.
Дошло ми је.
Не трпим више ништа на себи.

Пријатно читање. :-*

1. дан

Истина је!
Лажем, петљам, мажем!
Требала сам пажњу, а не љубав!

Шта ће ми кад не могу да узвратим?
Не могу и нећу!
Не могу да се одрекнем својих снова! Превише и предуго их чекам, надам се из дана у дан да ће се ово стрпљење исплатити и да се одједном одрекнем свега?
ЗБОГ ИСКРЕНЕ ЉУБАВИ?
Не, ја то не могу! Не, ја нисам из те приче!

Ја сам вештица којој су битна велика светла када падне мрак на град, светлуцави накит и додир бунде! Не, мени ништа друго не може дотакнути срце! Огуглала сам на те отрцане срцепарајуће флоскуле, фразе, глупости које тобоже сви заговарају где год да стигну!
Не, ја то не желим!
Желим лудачко добра кола да јурцам 300 на сат док се не иживим у потпуности!

Не интересује ме што ме је заволео и што хоће да имамо дете, близанце и што хоће да купимо кућу из Раја тамо доле у срцу Србије!
Боли ме уво што сам његово луче са Озрена, ето, баш ме боли уво за то! Мож'ш мислити тако ме је назвао иако сам у свим дневницима одувек записивала "јој, само да ме тако назове". Нисам ја ничија, нити то могу да будем!
Ни да хоћу - не могу да будем!
Ја сам своја и тачка!
Ја сам дивља и тачка!
Ја сам саможива и тачка!
Не интересују ме ни роматичне вечере, ни дуге шетње, ма ништа са њим, ништа од њега!
Нека своју добру душу поклони другој!
Мени не треба!
Ја знам шта хоћу!
Хоћу велика светла, хоћу велике позорнице светских градова! Зар да допустим да ми се толико девојака крвопија смеје у лице, јер сам све напустила, а оне и даље уживају и хрле напред?!
Не могу то ништа ни сада из овог шугавог града а камо ли ако се завучем тамо негде доле! Знам да му требам али он мени не треба!
Не могу, не верујем у љубав!
Не могу да му је дам!
Не могу!
Никада ни нећу моћи волети!
Верујем само у моћ духа!
Цео живот сам гледала зрелије, али више не могу! Јер сам ја сада дошла у те године! А нити памети нити зрелости да имам! Дошла сам у године у које сам кришом гледала и маштала као клинка... Не, не могу! Не могу!

2. дан

Волим светла града. Вештачка. Која умеју од свакога да направе звезду на црвеном тепиху. То ја желим. Да, ја то хоћу, за то сам рођена. За велике позорнице, за лажне осмехе кад већ имам прегршт лажних пријатеља.
Не, нисам ја за љубавне шетње у двоје. Научила сам као рецитацију шта је то, али нисам никада доживела. Сада је касно. И да хоћу. Не може то више. Било је времена, није се десило, идемо даље. Даље са оним што најбоље умем - градским дешавањима где је свако свој, где нема везивања, где нема глуматања неких срећа и вредности. Јер једина је вредност бити срећан сам у својој кожи, свој на своме. Где сви заправо желимо и хоћемо пуних ноздрава да удишемо САМОЋУ и самосталност.
Нема пардона јер је то наш живот. Не, није перфидан, он је педантан и перфектан, јер је до танчина испланиран и нико не може да ти омете планове. Само ту планови успевају. Јер сви живимо само за себе по мерилима моћника. Како нам они диктирају тај "тренд". Ето, једино смо у рукама ђавола. Валда док не истерамо све ове ђаволе из себе. Можда после буде касно. И за кајање.
Али ја се сада не кајем.
То сам што сам.
Слободарка.
Не могу без себе.
Волим себе.
Сад то тек видим.
Ставила сам се на тест.
Не, нећу издати себе.
Не могу. Не желим.
Платила сам много неке окове. А њих још нисам скинула... а када их скинем - па неће ми бити равне!
Волим себе на асфалту.
Ја сам градска цура.
Направили су ме таквом.
Имам некад неке снове.
Здрави су, прави и нормални. Али они нису за сада... нису да се сада испуне.
Развила сам цео филм.
Вратила сам га и спаковала у кутијицу.
Нека скупља прашину.
Вредеће више.
А сада - правац оно што хоћу!!!

3. дан

Изгледа да је љубав најјача ствар на свету. Веже, брате, јаче и више него било које уже.
Како другачије да објасним да је знао шта...?
А баш сам пазила шта му куцам.
Како је бре осетио мој пулс?
Невероватно како године се претворе у скенер. Како ли ми је успео на толикој раздаљини видети шта овде покушавам да урадим?

Први ми је који ништа није на жао учинио а много, много ми је пружио за ових месец дана.
Све ми је пружио што ми је фалило свих ових 27 година. Да, од рођења па до данас. Дакле не само од када сам се задевојчила. ЉУБАВ, ЉУБАВ, ЉУБАВ НАДАСВЕ!!! Љубави на 1001 начин, а да му ништа за узврат нисам пружила, дала, узвратила... Пожелела  јесам оних дана пре него што ћу скокнути кући после Ђурђевдана, када смо претпоследњи пут причали до 6 ујутру када ми је малтене воз кренуо. Била сам у неком заносу, изем ли га, шта ми већ би...
Пружио ми је много разумевања, пажње, вољења, праве мушке љубави - која нема границе када осети да је то она Права. Био ми је потенцијална љубав за цео живот јер ми је скроз отворио душу. Да, он моју. После се и он отварао, али миц по миц. А да ствар буде смешнија ништа га готово нисам питала о њему. Чекала сам да ми све сам изложи. Није ми се нигде журило, није ме толико интересовало. Са пар информација с почетка и начином приласка је почео да ме топи. А до сада... ми је био и пријатељ и исповедник и сексолог и најрођенији... Чувар душе моје душе и срца. Не сећам се да сам икада осетила оволико снажно повезана осећања. Баш смо дисали ових месец дана. А онда дођу дани када мућкам "Боже, волим ли га ја уопште?", па вагам, мерим са другим осећањима... Било је дана када сам као луда ходала улицама са осмехом од милион долара. Да, то је био његов први комплимент када ме је видео у оној црвеној хаљини, нажалост, која је за другог била шивена... Но, да се вратим садашњости односно ближој прошлости...
Да, стајала сам на семафору и смејала се ничим изазвана, толико да ме је било срамота од возача код беле линије па сам скривала усне у раме, лево. Инстиктивно.
И све сам му ово признала. Нисам се стидела, бар тога не... Како и не бих, толико ствари јесам, што он рече, као да се познајемо не само оволико него бре цео живот! Можда смо се тражили вековима? Можда су нам се душе тражиле кроз прошлост? Али џаба нам, кад нисмо испунили оно због чега смо послати на земљу. Вијаћемо се ми још, мира никада нећемо имати.

Његово луче са Озрена.
Мој витез из Добојске тврђаве.

Замислите, никада тамо пре нисам била, нити ме је неко од мојих хтео тамо водити а нити су спомињали право име утврђења и да сада из малог мозга ми сине назив Градина. Ни 5 ни 6, нити са Гуглом! Деси ли ми се још нека случајност, озбиљно ћу почети да верујем да имам натприродне моћи.

Али, не. Ја сам кучка.
Морала сам то да будем. Нисам тако добра као што ме је држао да јесам. Не, ја не сањам о грађанском браку или венчању, али желим да прошетам венчаницом по београдској калдрми. Желим једног лепог дана, када нам падне на памет да без икакве најаве, буке и галаме дођемо до олтара и да се заветујемо пред Богом кога волимо и поштујемо. Али, али...
Моји снови се косе са његовом љубављу.
Миришем их, близу су ми, нисам могла да их се одрекнем. А мирисао ми је и он. Ах, тако је био стваран... Полудела сам јуче. Јуче ујутру сам само потврдила себи да га морам некако пустити из мог живота.
Ја желим другачије! Ја желим неког као ја!
Ја желим неког попут мене!
Занела сам се, постала су ми навика нека зацртана правила. Сад сам се отрезнила и увидела  - хеј, па не могу... Не, не могу тим очима више... Хоћу... ма не битно је сада.

Знам само да сам ооогроман грех починила.
А ја сам ти као тобоже неки верник, као Православка, Светосавка, а ни почетно слово од тога. Јер таква верница никада не би убила оно што ВЕРА учи - ЉУБАВ.
Гори је ово грех од физичког. Од природних побуда. Срећа да још и до тога није дошло, јер би ми заиста био резервисан котлић у паклу.

Сањала сам га данас поподне. Први пут. Сањала сам да сам му дошла и претварала се као да сам нека друга. Подигла сам косу, па ме "као није препознао".
Почели смо се љубити.
Скинули мајице.
Љубио ме је како је и обећао - све.
Окице, једно па друго, носић, увце, једно па друго, вратић, усне - док не утрну.
А онда сам почела да клизим по њему.
Као што сам му обећала.
Од оне линије из уха. Милиметар десно иза шкољке па низ вратну жилу куцалицу.
Кључна кост, где снага спава.
Доле на груди челичне и брадавице.
Колико сам имала пљувачке - никако ми није јасно. Да ли је то само у сновима или...
И ту се пробудим!
О, животе, таман кад сам се уживела!
Лук ме је успавао, добро да сам данашњи дан и издржала с обзиром да сам ноћас одспавала само између 4 и 8 ч.
Но, 'ајде, пробудила сам се из овог дремежа касно поподневног и имам шта да видим. Опроштајни смс од њега.
Немам снаге да полажем рачуне, да се вадим, да се правдам, не могу. Ја да повратим њега не могу иако сам се сада издувала, а не, не могу нити желим. Нека другој трчи.
Нека му је просто. Ако мисли да се смс-ом све решава.

А лепо смо знали да нам не иду куцане речи преко ових технологија. Вечито неспоразуми и свађе избијају.
Ма чим, чим се погледамо у очи или чујемо глас једног другог - друга прича. Продире ми у зенице и моментално ме смирује и одагнава све моје недоумице и страхове.
Но, шта је ту је.
Нити речи нити моју буру ових 48 сати могу избрисати.

Сад... опет сат откуцава наше време. Иза поноћи. Све ми је чудно што Скајпи мирује, што не "бућка". Цвили јадан. Цвиле и наша осећања која смо бунтовно напустили. Вирим на његов профил не бих ли видела нешто "сочно". Али нема. Нема зато што је он диван.
Диван, дивнији, најдивнији, непоновљиви.
Таквог мајка више не рађа нити ће живот више исклесати.
Све можеш прочитати међу редовима шта "качи". Песму да више тражити другу јер је мене срео (а први пут када ју је окачио одмах сам је поставила и ја на свој профил, само на другој друш. мрежи, наравно, због... њега :) ), па те да је најлепша љубав рођена у душама...

Не, нема бољег од њега. Нема.
Питате се зашто му онда не одлазим у
загрљај који ми је толико пута дочаравао?
Просто. Јер сам: кучка.

Не, нисам гледала и учила то преко тв нити сам заговорница тих наметљивих "вредности", али чињеница је да осећања која је у мени пробудио не желим да му их дам, да ми их да, да
уживамо, да се играмо, да месимо, да развијамо, да се сатиремо, да се конструишемо, да се израбљујемо, у кревету, испод кревета, на поду, на плафону, на столу, испод стола, на кухињи, у кухињи, у купатилу, у кади, на машини... Не ништа од тога нисам дозволила.

Видите, због тога сам својеврсна кучка. А он: херој.
Да неко додељује одликовање за часно држање на ногама док те девојка одбија он би био поносни носилац највишег степена одликовања.

А овако, он је само МОЈ ВИТЕЗ.
Одликовала сам га лично. Знате, оно, као на филму, са сабљом (у нашем случају: одбијање) и по једном и по другом рамену. Добро да га нисам осакатила, колико сам се занела.
Мој витез... никада га нисам лагала када сам му ове речи изговарала. Никада. Шта год да сам му рекла, рекла сам му само оно што ми је у том тренутку синуло. Без пардона.
Уф... а тек колико пута сам му откуцала да га волим.
И волим га.
Он не може да се не воли.
Баш због тога ме је читао. Просто ме је осећао. Просто. И једноставно тако је било. Просто знао. Просто заволео. Просто... бринуо.
А ја сам га одбацила.
Не, не могу да се вежем.
Не могу ИАКО МИ ДУША ПЛАЧЕ И РИДА ЗА ЊЕГОВОМ ДУШОМ!!!

Јер, побогу, ја сам кучка која је навикла на своју самоћу!
Па што не бих и овај 27. рођендан дочекала сама самцата без иког свог?! Баш безвезе!
Шта ће ми неко добар као он?
Шта ће ми неко препун љубави као он?
Зар сам луда што таквог одбијам?
Не, нисам луда.
Савршено сам разумна и прибрана. Савршено у складу са ситуацијом.
Он би поред мене тек патио. И пропатио као никада до сада. Као нико његов.
Не, не бих га издала или преварила, не то...
Него, ја не знам да се јављам.
Не умем да полажем рачуне.
Ма не када ме неко наљути, него, овако, у миру. Само се спакујем и одем. Без поздрава. Иначе бих пукла и попуцала по свим шавовима.

Превише сам дивља. Својеглава. И без мере и без кочница. Хиперимпулсивна.
Ако ми падне на памет да се не јављам 3, 7 или 33 дана, нећу се јавити нити обратити, ма ни посредно. Не интересује ме ништа. Ништа док се мој дух не засити слободе. А када и ако таква фаза прође, ето мене опет међ' светом.
Ништа мени не смета од његових особина, ако и има неку ману, занемарљиво је, заиста с обзиром колика је он величина од човека.
Добрица, топла и нежна. Не зна се шта му је топлије - да ли душа, осмех или очи. Или све то заједно када причамо. А тада их увек обједини у ооогроман осмех.

Волела сам сваки трен са њим. Не могу порећи. Било је све тако стварно и дивно, ни слутило није да би се икада могло завршити, а поготово не овако брзо.
Изем ти живот.

4. дан

И за крај (како ово шугаво звучи!!!) додаћу нешто раније што сам прибележила о нама:

,,Осећај овај, осећај онај...
Неупоредиво најлепши је када те трнци пролазе од пете до главе због
питања... да постанеш мајка његове деце.

Хтео да изродимо 2-3 Српкињице... Он мене очигледно није добро упознао. Сачувај Боже, ако се одметну на мајку тј. мој језик - куку!"

Да и до тога смо дошли у нашим маратонским разговорима. И не могу куцаном речју да вам дочарам какви су то осећаји када вам мушкарац, стасит и зрео тако нешто без околишавања изговори. Не да сам се најежила - мало је рећи, јер нисам осетила никакву бојазан, напротив, осетила сам нешто сасвим дивно! Као да се небо отворило над мном! Као да сам одједном имала визију целог нашег будућег живота! Као да сам наједном поверовала, хеј, па ја могу ЊЕМУ да подарим децу! Бољег осећаја, за сада, нисам доживела - потписујем. Још онако заваљен у фотељу је седео, мртав 'ладан ми је то предложио, а поглед... ммм... онај испод обрва, па да цркнем како ми је узбуркао хормоне! Одједном сам осетила како су ми и груди набрекнуле. Јој, а тек она брада, скоро, па права четничка! Е, такав фрајер, такав фрајер...
Пропусти ја таквог фрајера, пропусти...
Уместо да је он мене кроз шаке пропустио.

Ако се сетим још нечега, откуцаћу. Блог томе и служи.
Боље овде да се истресем него негде другде.
Лепо ми је да бар неки траг, бар неки доказ наше љубави остане.

Досвиданија.