КО ЈЕ ЗАПРАВО ОСТАВЉЕН?

Нисам јуче отишла на планинарење као што сам обећала.

И не,
ако сте ме приметили јуче на улици,
не, нисам шверцерка са тим товарима на леђима и у рукама,
нити се селим (#btw још нисам примила #successfulemail и авио карту) већ ме је киша закључала у стану и натерала да направим пролећно спремање ормана па да запуцам право где су напуштени, препуштени и заборављени.

Не куцам ово као самохвалоспев, већ просто желим са свим људима на друштвеним мрежама на којима имам профиле, да поделим и да сетим све колико нашег мало слободног времена, искреног осмеха и смерног погледа (ако неко не може материјално да да - бар 1 бомбону) може пуно да значи сиротанима. Поготово сада, у ових првих пар дана маја месеца када традиционално и колективно цела нација у духу комунизма се преждерава и ратосиља на зеленим површинама, којих се опет узгред буди речено, сети сваких годину дана - да би "уживали" али не и дали нешто тој истој природи. Јер не заборавимо и ту чувену логику и закон природе - колико пружаш, толико ћеш и да добијеш. Знате, не морамо да будемо животиње са америчко континента.
А, да... после увек уследи оно чувено:
,,Морамо мало себи да приуштимо одушка, јер једва састављамо крај са крајем." Бајке причајте Западњацима. Или пореској управи.

Колико су напуштени, препуштени и заборављени ти мали људи скрајнути, сметнути из нашег друштва (а за српско друштво туристи потврђују давно записане речи - о љубазности, гостољубивости и широкогрудности) сведочи и то што су једва физички доступни.
Срамота је колико су представништва Црвеног крста, Сиротишта, Свратишта и Националне кухиње завучене далеко од очију и случајних пролазника, а камо ли од суграђана и староседелаца.
Да нема интернета не бих успела ни да нађем адресу, али за прецизну - морала сам троје пролазника да зауставим. Од то троје, она једна бака -никада- није чула да је уопште ту негде кров тих радосних окица и ручица.

А о условима у којима су смештени - да вам не причам. Жалосно је, а бојим се да не бих умела да пренесем куцаним речима. Свако од нас треба лично да их посети. Не, не морате да им нешто однесете, довољно би било да дођете са харизмом и великом мотивацијом коју бисте им најискреније пренели. Да их подстакнете да излаз из свега тога постоји. Да имају право да сањају и маштају широм отворених очију, а не само када се звезде појаве на небу.

После нећете моћи да дођете к себи од тога "благог" таласа УЗАЈАМНЕ љубави. Верујте ми на реч, корачаћете улицама по највећем пљуску тако насмејано да вас ни грмљавина неће скоро утерати у стан. То се можда не да поредити, али... лебдећете као да сте примили смс од особе у коју сте заљубљени. Ох, лепи Громе Мој... !

Дакле,
да будем до краја досадна:

'ајмо да о државној бризи и свести бринемо ми сами, својим рукама - колико можемо. А можемо много као појединци. Кад већ неки наши суграђани нису имали ту фамозну срећу да их заљуља златна колевка, да им бар живот не буде тако -препуштен - као низ тобоган а ни као брига републике нити брига њихових родитеља.

П.С.: А хоћете да будем нарцисоидна? Пааа... страва је осећај, кад вам кажу: "кул" гардероба!Ем значи да се неко искрено обрадовао, ем вам неко похвалио укус. Па како онда да не пожелите опет да им дођете и да свим својим пријатељима поделите ово? — осећам се посебно.