Da sam imala kome da kažem, ne bih pisala

Ne, najbitnija je njihova sreća! Njihova i ničija više! A moja nikako!
Čemu služim nije mi jasno. Jesam li ja neka stvar obešena o klin, ili vazduh ili poligon za iživljavanje frustriranih ili džak za lečenje kompleksa?!
Zašto svaki put mora da mi se poverava i sve u tančine da znam, i da se povrh svega toga smešim, ej bre smešim i budem radosna?! Zbog koga? Zbog čega? Pa kako, kako, moliću?!
Zašto bih JA MORALA da budem radosna?! Zbog čega, zato što nije sam, a što meni svaki put uništava temelje iznova i iznova, to nikom ništa!
A što mi je uništio život, što me je ostavljao samu i bez igde ikoga, što su me napastvovali a nije imao ko da stane u moju zaštitu, što me je gurnuo u poziv koji prosto nisam htela, što me je zatočio u sivilo grada kog nikada nisam htela da upoznam, što mi je oterao i istrgao jedinu i najveću ljubav, što sam ostala sam jalova, što mi je danas kasno da uopšte i imam nekoga, a kamoli da pomišljam o zasnivanju porodioce - to, nikom ništa!
Bitno je da on nije sam!
A kada treba poslovati i tajne čuvati, svaki put sam dobra?
Za čije babe, više, zdravlje?!

Dosta je bilo.
Od sada branim svoju tvrđavu. Kako znam i umem. Neću prezati ni od čeka i ni od koga. Dosta je bilo. Ono malo što je ostalo, valja sačuvati.
Kao da je mene neko štedeo, a imala sam tek navršenih 17 godina.
Ne pada mi na pamet da mirno gledam tu otimačinu.
Ono što sam 2-3 puta bila sličnu bitku, nije ništa šta ću sutra uraditi.
Imala sam vremena. Upoznala sam neprijatelja. To jest dva. Dovoljno su glupi da sam ih navukla na tanak led. Sami su mi poverili slabe tačke. Niko ih nije vukao za jezik. U svoj toj njihovoj harmoniji "sreće i cveća" su poverovali da sam ja zaista dobra duša. Toliko dobra, da eto, ceo život samo njih čekam da mi se nactaju i oduzmu i ono malo srećne prošlosti. Da, delim ja tako sve kapom i šakom, pogotovo moj identitet. Baš sam poznata po takvom čašćavanju.
Koliko glupih, ali bukvalno glupih ljudi ima, pa to svet još nije video!
Sve mi se čini da i mozak ćurke ima veću gramažu.

Ono što mi je ostalo, smatram zavetom prošlosti. Zavet ću braniti makar zubima i golim rukama. Na moju teritoriju svoje zastave zabiti neće. Makar crkla. Jesam, dozvolila sam im pristup, morala sam, drugačije ne bih upoznala neprijatelja. Uloženo je mnogo toga, zdravlja nečija su zbog toga stradala, odgovorno tvrdim natopljeno je i nevinim suzama. Ne pada mi na pamet da sedim skrštenih ruku. Tijana naivna nije.