Завара...
Не памтим када сам (и да ли сам се икада) ноћ уочи почетка Божићног поста толико веселила као овом
сада. Да, пост није нешто "страшно", "тешко", "једва издрживо", "немогуће" и сл. глупости. Просто, мени је то јако леп период.
Нисам баш узорна, јер сам веома, веома импулсивна иако умем и да будем мирна и питома када устреба. Али просто се веселим Посту јер знам да неће бити толико страсти које ће ми изазивати гнев. Мање мислим и још мање изговарам ружне речи( да не кажем псовке) када не једем мрсну храну. Мени је она окидач свега. А да не говорим о томе, колико ми је јефтиније јести посну него мрсну храну. Чак смо једном брат од ујака и ја навалили на храну за госте и пре него што су дошли на славу, да, те године је "пала" на петак.
Заиста неке ствари толико обожавам да не знам да опишем!
То је просто - радост!
Овај пут, ето, била сам сама самцата у стану, ни са ким да поделим ту радост, нико да ме види, нико да овековечи тај тренутак.
Можда се раније нисам веселила јер сам била са њима. Уф... које су псовке шибале из њихових уста. Непрестано! Небитно је ли је неки светац или је неки посни дан. Небитно је било. Било је само важно да се испали рафал. Битно је да смо Срби.
И боље ми је што чамим сама. Мирнија сам, али ето, не толико срећна. Желим више од свега, ето већ четврт века желим да будем део нечије заједнице. Аман сва жива бића око мене некоме припадају, сви некоме хитају у загрљај, у лавину пољубаца, а ја никоме не припадам...
Одрекли су ме се. Одмах по рођењу када се бабица исправила: ,,Мушко је! Ааа није мушко... женско је, ах та пупчана врпца...".
И тако сам се сељакала од руку до руку, али никад задржана испод једног срца.
И никоме о томе говорећи. Ништа вани није смело да промоли. За јавност, све је у најбољем реду. Лицимерја на сваком кораку, што не би било и на нашем?
Не кажем, било је периода када сам била апсолутно убеђена да сам нашла срећу и наравно, била занета тим. Па одмах по инерцији, потом, треснула о под. Јер сам била нико и ништа у нечијим животима. Просто, они су се по логици окретали себи. А зашто - па валда је и то нека љубав. Лично ми непојмљива.
Прошлог пролећа када сам баш била сломљена, појавили су се. Као да сам обешена шунка у пушници, па дођу који комад да ми одсеку, кад им се прохте. Кад им јави неки орган да постојим. Но, у једном тренутку сам угледала неки часопис, и 'ладно ми се отвори на причу у виду исповести. Наиме, двоје савршено лепих људи је отпочело везу, ступили су у брак и добили двоје деце. У међувремену су се много посвећивали пословним и ванпословним приликама и задацима, а децу су сматрали прилично добром сходно томе могли су опуштено да воде свој устаљени темпо живота, евентуално би се обраћали деци ако направе неку грешку. Наравно, да их усмере на "прави" пут. Мислим, обраћати се деци само опаскама???
Но, да наставим... Деца су завршила школе, али оно лепше дете се одало пороцима. Имао је момак порока али и много девојака. Наравно, родитељи ништа нису приметили, а и како би када су преокупирани собом? Оно друго је било добро и постало добар човек. Када је овај бољи син напокон нашао девојку, толико је био срећан да ју је довео на упознавање. Родитељи су се згрозили. Растурили су му везу по сваку цену. Јер девојка није била добро стајаћа као они. Лошији брат видевши шта се издогађало, покупио се и отпочео самосталан живот. Није прошло много, мајци су открили тумор, а отац је морао "још више" да ради за породицу. Ускоро је мајка сазнала да је он заправо са другом женом. Млађом и лепшом. За развод није имала снаге. Хтела је своју "срећу" да одржи. Због кога??? Чега???
И шта мислите коме је на грбачу пала та мајка? Наравно, оном детету које су највише кињили. Молила је и преклињала да је бар он не напушта, што је овај јадничак и урадио, јер је био пресрећан, по први пут је осетио љубав од стране родитеља иако већ одрастао човек. Бивша му девојка је море суза пролила због злобе његових родитеља, али је на крају Бог бацио на тотално другу страну света, далеко од њих, удала се и изродила децу. Када је мајка упитала сина, шта ли је са том девојком и може ли да дође, одговор ју је погодио. Не само што се усрећила, да, она није могла да поднесе да је неко сем ње на свету срећан, већ ју је заболело мајчински. По први пут. Нажалост, сад су јој се под старе дане родили мајчинство и ти инстикти. Болело ју је јер је знала да јој је близу крај, да је изгубила све битке и лажне сјајне осмехе, а још више је болело што доброта њеног мање лепог сина неће ниједна спознати.
Поучна прича.
А колико људи ће је прочитати и заиста схватити...
Наравно, до правих читалаца неће доћи.
Нисам ни ја права читатељка. Мени није требала. Ја нисам ничију срећу уништила.
Али моју јесу. Баш по овом шаблону.
А последица - идентична.
И шта са тим?!
Па ништа, оно... друго вече почетка поста сам примила позив од особе коју избегавам. Растужила ме је тиме што ми је у поверењу испричала. Не зато што постим, па се правим добра, него... њене реченице. А ја знам што она не зна. Зато што су њене реченице остале у тој слушалици а не у ушној шкољци друге особе којој су заправо намењене.
А истину јој не могу за сада рећи. Превише је рана.
Зашто мени допадне најтежи део, кад га прогутам? Просто не желим, било коме ударац да задам, а са друге стране постоји разлог зашто је баш мени додељено ТО да знам.
Не, нисам добар верник. Будите бољи људи од мене. Ако знате нешто што се тиче других особа из вашег живота - реците им. 'Ајде што ће вас мање болети и нећете своју душу теретити непотребно, него нисте дужни некоме да наносите бол. Јер тајна може само да израсте у велику лаж ако се на време не открије. Постане тумор.
сада. Да, пост није нешто "страшно", "тешко", "једва издрживо", "немогуће" и сл. глупости. Просто, мени је то јако леп период.Нисам баш узорна, јер сам веома, веома импулсивна иако умем и да будем мирна и питома када устреба. Али просто се веселим Посту јер знам да неће бити толико страсти које ће ми изазивати гнев. Мање мислим и још мање изговарам ружне речи( да не кажем псовке) када не једем мрсну храну. Мени је она окидач свега. А да не говорим о томе, колико ми је јефтиније јести посну него мрсну храну. Чак смо једном брат од ујака и ја навалили на храну за госте и пре него што су дошли на славу, да, те године је "пала" на петак.
Заиста неке ствари толико обожавам да не знам да опишем!
То је просто - радост!
Овај пут, ето, била сам сама самцата у стану, ни са ким да поделим ту радост, нико да ме види, нико да овековечи тај тренутак.
Можда се раније нисам веселила јер сам била са њима. Уф... које су псовке шибале из њихових уста. Непрестано! Небитно је ли је неки светац или је неки посни дан. Небитно је било. Било је само важно да се испали рафал. Битно је да смо Срби.
И боље ми је што чамим сама. Мирнија сам, али ето, не толико срећна. Желим више од свега, ето већ четврт века желим да будем део нечије заједнице. Аман сва жива бића око мене некоме припадају, сви некоме хитају у загрљај, у лавину пољубаца, а ја никоме не припадам...
Одрекли су ме се. Одмах по рођењу када се бабица исправила: ,,Мушко је! Ааа није мушко... женско је, ах та пупчана врпца...".
И тако сам се сељакала од руку до руку, али никад задржана испод једног срца.
И никоме о томе говорећи. Ништа вани није смело да промоли. За јавност, све је у најбољем реду. Лицимерја на сваком кораку, што не би било и на нашем?
Не кажем, било је периода када сам била апсолутно убеђена да сам нашла срећу и наравно, била занета тим. Па одмах по инерцији, потом, треснула о под. Јер сам била нико и ништа у нечијим животима. Просто, они су се по логици окретали себи. А зашто - па валда је и то нека љубав. Лично ми непојмљива.
Прошлог пролећа када сам баш била сломљена, појавили су се. Као да сам обешена шунка у пушници, па дођу који комад да ми одсеку, кад им се прохте. Кад им јави неки орган да постојим. Но, у једном тренутку сам угледала неки часопис, и 'ладно ми се отвори на причу у виду исповести. Наиме, двоје савршено лепих људи је отпочело везу, ступили су у брак и добили двоје деце. У међувремену су се много посвећивали пословним и ванпословним приликама и задацима, а децу су сматрали прилично добром сходно томе могли су опуштено да воде свој устаљени темпо живота, евентуално би се обраћали деци ако направе неку грешку. Наравно, да их усмере на "прави" пут. Мислим, обраћати се деци само опаскама???
Но, да наставим... Деца су завршила школе, али оно лепше дете се одало пороцима. Имао је момак порока али и много девојака. Наравно, родитељи ништа нису приметили, а и како би када су преокупирани собом? Оно друго је било добро и постало добар човек. Када је овај бољи син напокон нашао девојку, толико је био срећан да ју је довео на упознавање. Родитељи су се згрозили. Растурили су му везу по сваку цену. Јер девојка није била добро стајаћа као они. Лошији брат видевши шта се издогађало, покупио се и отпочео самосталан живот. Није прошло много, мајци су открили тумор, а отац је морао "још више" да ради за породицу. Ускоро је мајка сазнала да је он заправо са другом женом. Млађом и лепшом. За развод није имала снаге. Хтела је своју "срећу" да одржи. Због кога??? Чега???
И шта мислите коме је на грбачу пала та мајка? Наравно, оном детету које су највише кињили. Молила је и преклињала да је бар он не напушта, што је овај јадничак и урадио, јер је био пресрећан, по први пут је осетио љубав од стране родитеља иако већ одрастао човек. Бивша му девојка је море суза пролила због злобе његових родитеља, али је на крају Бог бацио на тотално другу страну света, далеко од њих, удала се и изродила децу. Када је мајка упитала сина, шта ли је са том девојком и може ли да дође, одговор ју је погодио. Не само што се усрећила, да, она није могла да поднесе да је неко сем ње на свету срећан, већ ју је заболело мајчински. По први пут. Нажалост, сад су јој се под старе дане родили мајчинство и ти инстикти. Болело ју је јер је знала да јој је близу крај, да је изгубила све битке и лажне сјајне осмехе, а још више је болело што доброта њеног мање лепог сина неће ниједна спознати.
Поучна прича.
А колико људи ће је прочитати и заиста схватити...
Наравно, до правих читалаца неће доћи.
Нисам ни ја права читатељка. Мени није требала. Ја нисам ничију срећу уништила.
Али моју јесу. Баш по овом шаблону.
А последица - идентична.
И шта са тим?!
Па ништа, оно... друго вече почетка поста сам примила позив од особе коју избегавам. Растужила ме је тиме што ми је у поверењу испричала. Не зато што постим, па се правим добра, него... њене реченице. А ја знам што она не зна. Зато што су њене реченице остале у тој слушалици а не у ушној шкољци друге особе којој су заправо намењене.
А истину јој не могу за сада рећи. Превише је рана.
Зашто мени допадне најтежи део, кад га прогутам? Просто не желим, било коме ударац да задам, а са друге стране постоји разлог зашто је баш мени додељено ТО да знам.
Не, нисам добар верник. Будите бољи људи од мене. Ако знате нешто што се тиче других особа из вашег живота - реците им. 'Ајде што ће вас мање болети и нећете своју душу теретити непотребно, него нисте дужни некоме да наносите бол. Јер тајна може само да израсте у велику лаж ако се на време не открије. Постане тумор.
Коментари
Постави коментар