Како ви васпитавате децу?
Како ви васпитавате децу?
Или ако их још немате, како утичете на другу децу?
Јел' трчите од брбљивица до брбљивица да им сервирате причу како "ви најбоље знате" да васпитавате дете, ма 100% без грешке?
То му дође као сопствени маркетинг, самопромоција пошто валда за ту активност још не постоје визит карте. Хах, а да постоје визит карте и за то, верујем да би је одмах израдили, јер такве особе воле те стварчице, оличење у материјалним стварима.
Нажалост, такви мозгови су заиста плитки. Не могу да схвате... ма не могу ни ја да их схватим, а камо ли да их разумем.
У реду, можда им је то мач са две оштрице, јер зашто трчати лицимерним људима, ако већ имате своје мало уточиште - породицу? Ја, само знам, да још нисам видела да су се посекли о тај мач.
Исто тако знам како је оном "предмету" интересовања - детету. Савршено добро знам и осећам ту неправду. Неправду када те сваки дан по бар два пута дневно критикују са речима "ти ничему не вредиш", "бар нешто добро уради", а да при томе никада никакав инцидент нисам направила, била вечито у кући заточена и за најмању грешку кажњавана неодласком на рођендане другара из разреда. А да не спомињем ту ноћну мору Дана после, када им се морам правдати зашто им нисам дошла. Још већа, ма шта већа - највећа мора(!) је када "требам" да позивам на свој рођендан, наравно опет по правилима и упутствима управо оних који "најбоље" знају како се васпитава дете.
Нисам узоран верник, не умем ни да вам наведем где сам тачно ово прочитала у Библији, сем што ћу рећи да је на почетку Светог писма.
Наиме, прочитала сам, да деци (ма колико година имали) родитељи не смеју да спомињу новац а камоли вредност материјалних ствари или још горе, да им пребацују КОЛИКО су потрошили на њих. И затворих ја Библију, вратих је на место у прашњавој полици која боде очи колико се налази на средини куће. Мислим да је нико није такнуо од како је купљена. Боже ми опрости, али мислим, да ни једна реликвија не вреди ако се употребљава за шта је намењена. Већи је грех оставити је да скупља прашину као каква друга керамичка фигурица. А са друге стране, није то паганска мајлија, па да ће сама од себе да штити купца.
Или је питање, од када сам и да ли сам и ја купљена?
Знате она хвалисања свима да су дете "на време научили да зна колико шта кошта и ОБАВЕЗНО да их пита могу ли ТО да приуштите". Било је и тога... Добро се сећам сцене са Јафа бисквитом у време хипер инфлације. И дан данас ценим тај слаткиш највише на свету. Могу да га једем дан-ноћ никада га се нећу заситити. Но, није то оно што сам хтела рећи...
Ово је можда до сада било симпатично, али шта је ова васпитна лекција произвела у мени, то је питање.
Одговорићу: постала сам живи калкулатор.
Ма какви да обраћам пажњу на цене! Добро, додуше, гледам да се уклопим у буџет.
Не, не, то не рачунам... Него са другим стварима. Све стваљам на папир.
Све што нема цену, да, ја јој проналазим и гледам да ли се оно "може уклопити" у мој живот.
И наравно, сваки пут са рачуницама пукнем као на рулету.
Стара јеврејска пословица: ,,Ако хоћеш Бога да насмејеш, испричај му своје планове", непогрешиво се показала код мене. Огулила сам сама себе својим плановима.
Тешком муком признајем... аха... постала сам... баш то.
Увек ми се солила памет, те ово не вреди, оно не вреди... боље је ово од онога и тако у недоглед. Да, тада солили памет, а сада ми се у лице уносе како сам постала материјалиста!
Ма иди! Шта ми наприча! Баш се питам како!
А то што су са мене скидали да би се они тиме китили, то ником ништа.
Покушам, трудим се заиста из петних жила да се поправим, да опет будем као некада пре одласка са села - мањи материјалиста. Не трчим за овим модерним токовима, савременим начином живота у Србији. То ме савршено не интересује. Нисам ни хедониста, Богу хвала! Има ствари у којима заиста уживам, али сам лења да их приуштим себи. Радије их памтим као најлепше тренутке. Не волим репризе. Бојим се да се чаролија не изгуби и да се претвори у серијско понављање без чула. Тада би вероватно служило само да се хвалим по друштвеним мрежама.
Или ако их још немате, како утичете на другу децу?
Јел' трчите од брбљивица до брбљивица да им сервирате причу како "ви најбоље знате" да васпитавате дете, ма 100% без грешке?То му дође као сопствени маркетинг, самопромоција пошто валда за ту активност још не постоје визит карте. Хах, а да постоје визит карте и за то, верујем да би је одмах израдили, јер такве особе воле те стварчице, оличење у материјалним стварима.
Нажалост, такви мозгови су заиста плитки. Не могу да схвате... ма не могу ни ја да их схватим, а камо ли да их разумем.
У реду, можда им је то мач са две оштрице, јер зашто трчати лицимерним људима, ако већ имате своје мало уточиште - породицу? Ја, само знам, да још нисам видела да су се посекли о тај мач.
Исто тако знам како је оном "предмету" интересовања - детету. Савршено добро знам и осећам ту неправду. Неправду када те сваки дан по бар два пута дневно критикују са речима "ти ничему не вредиш", "бар нешто добро уради", а да при томе никада никакав инцидент нисам направила, била вечито у кући заточена и за најмању грешку кажњавана неодласком на рођендане другара из разреда. А да не спомињем ту ноћну мору Дана после, када им се морам правдати зашто им нисам дошла. Још већа, ма шта већа - највећа мора(!) је када "требам" да позивам на свој рођендан, наравно опет по правилима и упутствима управо оних који "најбоље" знају како се васпитава дете.
Наиме, прочитала сам, да деци (ма колико година имали) родитељи не смеју да спомињу новац а камоли вредност материјалних ствари или још горе, да им пребацују КОЛИКО су потрошили на њих. И затворих ја Библију, вратих је на место у прашњавој полици која боде очи колико се налази на средини куће. Мислим да је нико није такнуо од како је купљена. Боже ми опрости, али мислим, да ни једна реликвија не вреди ако се употребљава за шта је намењена. Већи је грех оставити је да скупља прашину као каква друга керамичка фигурица. А са друге стране, није то паганска мајлија, па да ће сама од себе да штити купца.
Или је питање, од када сам и да ли сам и ја купљена?
Знате она хвалисања свима да су дете "на време научили да зна колико шта кошта и ОБАВЕЗНО да их пита могу ли ТО да приуштите". Било је и тога... Добро се сећам сцене са Јафа бисквитом у време хипер инфлације. И дан данас ценим тај слаткиш највише на свету. Могу да га једем дан-ноћ никада га се нећу заситити. Но, није то оно што сам хтела рећи...
Ово је можда до сада било симпатично, али шта је ова васпитна лекција произвела у мени, то је питање.
Одговорићу: постала сам живи калкулатор.
Ма какви да обраћам пажњу на цене! Добро, додуше, гледам да се уклопим у буџет.
Не, не, то не рачунам... Него са другим стварима. Све стваљам на папир.
Све што нема цену, да, ја јој проналазим и гледам да ли се оно "може уклопити" у мој живот.
И наравно, сваки пут са рачуницама пукнем као на рулету.
Стара јеврејска пословица: ,,Ако хоћеш Бога да насмејеш, испричај му своје планове", непогрешиво се показала код мене. Огулила сам сама себе својим плановима.
Тешком муком признајем... аха... постала сам... баш то.
Увек ми се солила памет, те ово не вреди, оно не вреди... боље је ово од онога и тако у недоглед. Да, тада солили памет, а сада ми се у лице уносе како сам постала материјалиста!
Ма иди! Шта ми наприча! Баш се питам како!
А то што су са мене скидали да би се они тиме китили, то ником ништа.
Покушам, трудим се заиста из петних жила да се поправим, да опет будем као некада пре одласка са села - мањи материјалиста. Не трчим за овим модерним токовима, савременим начином живота у Србији. То ме савршено не интересује. Нисам ни хедониста, Богу хвала! Има ствари у којима заиста уживам, али сам лења да их приуштим себи. Радије их памтим као најлепше тренутке. Не волим репризе. Бојим се да се чаролија не изгуби и да се претвори у серијско понављање без чула. Тада би вероватно служило само да се хвалим по друштвеним мрежама.
Коментари
Постави коментар