Класично кафенисање
- Како ти је тамо, душо?
- Добро је, не жалим се.
- Је л' се јавио?
- Није.
- ... јако је љубоморан... али не брини се, проговориће. Ускоро.
- Ма који враг је љубоморан?! Ништа мени ту није јасно, ја га једва и познајем... шта је он утриповао у својој глави...
- Незрео је, не зна шта хоће а полуди кад види да се нешто дешава код тебе, не уме да ти приђе како би теби одговарало.
- Твоји кучићи умеју да ми приђу... Види, погледај их молим те, како слатко машу репићима! Расту као из воде! Више их не могу све ставити у крило! А тако су мекани и нежни... као моја сирота Вука...
Боже Господе, ако би сад пожелела да ми неки жив овоземаљски створ дотрчи то би била моја Вука. Колико сам ја за то псето везана. Сунце моје драго... толико ми је среће и радости пружила од како сам завршила и те једногодишње студије у Бгд па почеле да ми се нижу оне несреће... Све је била на овом свету.
Вечито расположена за игру и мажење и љубљење (да не кажем лизање), ако случајно истрчим из куће уплакана јер више не могу да поднесем терет породичних несрећа, одмах се савија око мене и лиже ми сузе... колико год шћућурена била иза куће... е моја Вука, моја Вукосава, јача и од смрти...
Моје цунце...
Стиже полако јесен а у мени се буде они питоми осећаји.
Кућа - природа - љубав - загрљај - беба - породица - окупљања - громогласна смејања...
Одрадићу још тих пар путовања што имам, мада све не могу да поверујем која ме је срећа задесила од како сам најближе чланове изгубила - није то рецепт нити препорука, али у мом животу се изгледа тако морало наместити. Моје женске, баба и мама, су ме превише и прејако држале емоцијама закуцану на земљи, а она друга двојица... не знам, нећу да судим... али од како њих више нема, мени као гром из ведра неба дошли послови, познанства, путовања и оно што је најбитније а са чим сам се малтене опростила због болести-дворења-смрти :
дипломатскога права.
Сам Бог ме је погледао и услишио мамину жељу, коначно сам почела на том пољу озбиљније да корачам. И то баш сада... што би мајка рекла, можда сам морала још мало да сазрем на том пољу па да почне нешто да ми се дешава...
Но, ништа на овом свету није случајно.
Ништа ми њихове губитке и оне издаје не би могло да надомести као 5 одлазака у Москву за годину дана, као безброј конференција, форума, самита, брифинга, коктела... Много пута сам помињала, можда сам и постала досадна, наш лепи Стари континент сам пропутовала уздуж и попреко још као клинка, закључно са 18тим рођенданом. Моји се никада нису плашили да ме од 7-8 године саму шаљу у иностранство, а тим пре ни ја се нисам плашила. Ево сад ми дао Бог па у једној години идем на светска окупљања дипломата на разним континентима. Јуче Европа, сутра Азија, прекосутра Африка... Ко зна где ћу још завршити до краја године. Ово ми је тек начелни план до почетка новембра месеца.
- ...отишла сам да потражим помоћ. Једну ноћ сам узела кола и запуцала за Бгд... нисам више могла да се носим са оном издајом од пролетос.
- Јој, немој, шта ће ти то... немој, молим те, знаш ли шта то значи... само трагедија може да буде...
- Да, знам. Баш зато што знам. ТО сам тражила, јер нисам знала како са тим да се носим.
Ухватила се за главу, после пар тренутака рашила лактове иако је оставила прсте и шаке у коси.
- И шта ти је одговорио?
- ,,Мала... немој. Селим се. Нећеш ни ти ту остати. Чека те кућа на обали. Немој... они су ситна риба."
- Добро ти је и рекао.
- Да, али знаш ли ти који сам ја бол опет доживела... нико не може да разуме колико ме је заболела свака вена... Еј јбт свака вена на овом мом маленом телу!!! Осетила сам мрежу на леђима, сви крвотоци су ме болели... Као моја сирота мајка кад су јој метастазе појеле вене на кичнемом стубу... Па цео јун сам јела тек сваки 4ти дан и онда бих и то мало избацио организам, желудац се скупио и направио се каменом... Само сам се са течношћу одржавала у животу.
- Али за сву ту бол уследила ти је брзо награда, пробуди се, буди свесна тога. Ја прва волим да путујем и уживам у томе, али ти, душо, си једна од ретких која се лако може прилагодити сваком новом поднебљу и новим људима и културама, ти си рођена да стално путујеш и мењаш земље.
- Јој, Господе Боже... за месец дана сам чак 8 пута летела авионом... А сећаш ли се раније... Као у временској капсули... У неком Леденом царству залеђена, ништа ми се није дешавало. Као окована да сам била... Шта год да сам помислила или рекла или кренула ка томе све је било бачено у ватру, уништено... бесповратно...
...али моја мама и баба никада ово не би допустиле да ми се мешају толики нитковићи...
Опет ми узима обе шаке у своје шаке.
- Нека, душо, нека! Морало је тако бити! Ако треба плачи, плачи и плачи али се исплачи, није лепо рећи али... ти иако цела крвариш теби се усне и зуби тако лепо смеју, човек не може да не каже да се и у највећем болу предивно не смејеш! Немој себе да мучиш зашто је тако морало бити... Сећаш ли се шта су ти оне женице прошлог августа рекле?! Да, у твом и мамином месецу? Да ти имаш нацртан Феникс, ти си њиме жигосана, то је птица Православља и Истока, птица васкрсења ни из чега, из обичног пепела ког ветар једино треба да одува са згаришта а она у инат васкрсне. Многи је народи тамо поштују, из Феникса ти црпиш снагу. Имаш огромну снагу из које се само у секунди регенеришеш! Колико пута си рекла да си утучена и да нећеш доћи на вечеру, а после сат времена улећеш на врата сва ватрено озарена, комплетно спремна као да идеш на дочек Нове године! Ти си, мила моја душо, велика Жар птица која никога не може да остави равнодушним са својом младошћу, енергијом, полетношћу и осмехом! Само се ти тако чаробно смејеш! Знаш ли колико девојака мора све и свашта да учини да би их бар неко приметио, а погледај тебе. Па ти си жив магнет и за старо и за младо. Не брини се, мила, ми смо ту, ма колико ти тешко било, увек можеш на мој загрљај да рачунаш, волим те као ово моје четворо деце које имам. Познавала сам ти мајку још од кад сте доселили у овај крај, гледала сам те док те отац водио на игралиште да те фотографише, била си његов омиљени фото модел. Никада нећу заборавити како причаш, причаш, причаш а он ти намешта рукице за позирање, послушаш га, не помераш се али и даље причаш! И никада вам ниједна слика није испала лошија нити боља, све су биле савршене а ти чаробно преслатка са својим обрасчићима! Немој, мила, да плачеш због иживљавања ових... нико није достојан тога а поготово не тај најнижи слој људи... Не заборави шта си са њима добила...
- ... карму? Је л' се то такоЈ виКа?
- Ахам.
- Морала сам... не бих остала жива да нисам тај круг затворила. Дошла сам у ту позицију да не питам више за цену. Пре 4 године са нудила новац. Реванш се могао одиграти овако... на слабој тачки која се не плаћа валутом.
- Е па кармица мора мало да боли и оног ко хоће тај круг да затвори.
- Ма нек ********.
- Е тако... сад се ти лепо припреми за онај најлепши период. Имаш све. Све ти је ово благослов са Неба од маме и бабе, оне те штите... и никада те неће напустити. Мама поготово, она је била снажна жена на земљи, замисли тек какав је сад моћан анђео на Небу... Само се ти препусти оним чим си благословена... Иди и запали кандила, свеће, кадионицу, помоли се и видећеш да ћеш лепо спавати. 'Ајде душо, осмех на лице и маштај о својој деци, она ће ускоро доћи да ти и однесе сву бол за мамом и бабом.
****
Покушавам да се пробудим. Мало ме **** овај мој низак притисак и губитак памћења, и ем то силно мењање аеродрома... Само мењање градова и хотела ми није проблем, али ово телепортовање... Ваљда ми је још то последица од дворења тј. што смо толико дуго времена провели затворени у 1 соби.
... стално пребирам по мислила јој Боже јесам ли ово, јесам ли оно урадила. А о вртоглавицама и повраћањима да не причам, поготово ако попијем куповни сок... Значи, катастофа. Баш недавно је једна тетка била присутна таквој сцени, колико ми је много требало да се повратим у колосек кад ми се слошило.
Дефинитивно ми је једини лек да сам далеко од места рођења, тад ме ништа не боли, ништа ми не фали, само да знам да имам на располагању базен, море, плажу, замотам се у једну плахту и ја срећна као мали мајмун.
- Ти баш волиш динамику.
- Обожавам је, сестро слатка.
- Е што ми је сад жао што нисам са вама отишла онај викенд у Јагодину да се искачемо...
- Организоваћемо се ми женске опет па ћемо се спустити низ јужну пругу, не брини се. Позвана си.
Август 2018.
- Добро је, не жалим се.
- Је л' се јавио?
- Није.
- ... јако је љубоморан... али не брини се, проговориће. Ускоро.
- Ма који враг је љубоморан?! Ништа мени ту није јасно, ја га једва и познајем... шта је он утриповао у својој глави...
- Незрео је, не зна шта хоће а полуди кад види да се нешто дешава код тебе, не уме да ти приђе како би теби одговарало.
- Твоји кучићи умеју да ми приђу... Види, погледај их молим те, како слатко машу репићима! Расту као из воде! Више их не могу све ставити у крило! А тако су мекани и нежни... као моја сирота Вука...
Боже Господе, ако би сад пожелела да ми неки жив овоземаљски створ дотрчи то би била моја Вука. Колико сам ја за то псето везана. Сунце моје драго... толико ми је среће и радости пружила од како сам завршила и те једногодишње студије у Бгд па почеле да ми се нижу оне несреће... Све је била на овом свету.
Вечито расположена за игру и мажење и љубљење (да не кажем лизање), ако случајно истрчим из куће уплакана јер више не могу да поднесем терет породичних несрећа, одмах се савија око мене и лиже ми сузе... колико год шћућурена била иза куће... е моја Вука, моја Вукосава, јача и од смрти...
Моје цунце...
Стиже полако јесен а у мени се буде они питоми осећаји.
Кућа - природа - љубав - загрљај - беба - породица - окупљања - громогласна смејања...
Одрадићу још тих пар путовања што имам, мада све не могу да поверујем која ме је срећа задесила од како сам најближе чланове изгубила - није то рецепт нити препорука, али у мом животу се изгледа тако морало наместити. Моје женске, баба и мама, су ме превише и прејако држале емоцијама закуцану на земљи, а она друга двојица... не знам, нећу да судим... али од како њих више нема, мени као гром из ведра неба дошли послови, познанства, путовања и оно што је најбитније а са чим сам се малтене опростила због болести-дворења-смрти :
дипломатскога права.
Сам Бог ме је погледао и услишио мамину жељу, коначно сам почела на том пољу озбиљније да корачам. И то баш сада... што би мајка рекла, можда сам морала још мало да сазрем на том пољу па да почне нешто да ми се дешава...
Но, ништа на овом свету није случајно.
Ништа ми њихове губитке и оне издаје не би могло да надомести као 5 одлазака у Москву за годину дана, као безброј конференција, форума, самита, брифинга, коктела... Много пута сам помињала, можда сам и постала досадна, наш лепи Стари континент сам пропутовала уздуж и попреко још као клинка, закључно са 18тим рођенданом. Моји се никада нису плашили да ме од 7-8 године саму шаљу у иностранство, а тим пре ни ја се нисам плашила. Ево сад ми дао Бог па у једној години идем на светска окупљања дипломата на разним континентима. Јуче Европа, сутра Азија, прекосутра Африка... Ко зна где ћу још завршити до краја године. Ово ми је тек начелни план до почетка новембра месеца.
- ...отишла сам да потражим помоћ. Једну ноћ сам узела кола и запуцала за Бгд... нисам више могла да се носим са оном издајом од пролетос.- Јој, немој, шта ће ти то... немој, молим те, знаш ли шта то значи... само трагедија може да буде...
- Да, знам. Баш зато што знам. ТО сам тражила, јер нисам знала како са тим да се носим.
Ухватила се за главу, после пар тренутака рашила лактове иако је оставила прсте и шаке у коси.
- И шта ти је одговорио?
- ,,Мала... немој. Селим се. Нећеш ни ти ту остати. Чека те кућа на обали. Немој... они су ситна риба."
- Добро ти је и рекао.
- Да, али знаш ли ти који сам ја бол опет доживела... нико не може да разуме колико ме је заболела свака вена... Еј јбт свака вена на овом мом маленом телу!!! Осетила сам мрежу на леђима, сви крвотоци су ме болели... Као моја сирота мајка кад су јој метастазе појеле вене на кичнемом стубу... Па цео јун сам јела тек сваки 4ти дан и онда бих и то мало избацио организам, желудац се скупио и направио се каменом... Само сам се са течношћу одржавала у животу.
- Али за сву ту бол уследила ти је брзо награда, пробуди се, буди свесна тога. Ја прва волим да путујем и уживам у томе, али ти, душо, си једна од ретких која се лако може прилагодити сваком новом поднебљу и новим људима и културама, ти си рођена да стално путујеш и мењаш земље.
- Јој, Господе Боже... за месец дана сам чак 8 пута летела авионом... А сећаш ли се раније... Као у временској капсули... У неком Леденом царству залеђена, ништа ми се није дешавало. Као окована да сам била... Шта год да сам помислила или рекла или кренула ка томе све је било бачено у ватру, уништено... бесповратно...
...али моја мама и баба никада ово не би допустиле да ми се мешају толики нитковићи...
Опет ми узима обе шаке у своје шаке.
- Нека, душо, нека! Морало је тако бити! Ако треба плачи, плачи и плачи али се исплачи, није лепо рећи али... ти иако цела крвариш теби се усне и зуби тако лепо смеју, човек не може да не каже да се и у највећем болу предивно не смејеш! Немој себе да мучиш зашто је тако морало бити... Сећаш ли се шта су ти оне женице прошлог августа рекле?! Да, у твом и мамином месецу? Да ти имаш нацртан Феникс, ти си њиме жигосана, то је птица Православља и Истока, птица васкрсења ни из чега, из обичног пепела ког ветар једино треба да одува са згаришта а она у инат васкрсне. Многи је народи тамо поштују, из Феникса ти црпиш снагу. Имаш огромну снагу из које се само у секунди регенеришеш! Колико пута си рекла да си утучена и да нећеш доћи на вечеру, а после сат времена улећеш на врата сва ватрено озарена, комплетно спремна као да идеш на дочек Нове године! Ти си, мила моја душо, велика Жар птица која никога не може да остави равнодушним са својом младошћу, енергијом, полетношћу и осмехом! Само се ти тако чаробно смејеш! Знаш ли колико девојака мора све и свашта да учини да би их бар неко приметио, а погледај тебе. Па ти си жив магнет и за старо и за младо. Не брини се, мила, ми смо ту, ма колико ти тешко било, увек можеш на мој загрљај да рачунаш, волим те као ово моје четворо деце које имам. Познавала сам ти мајку још од кад сте доселили у овај крај, гледала сам те док те отац водио на игралиште да те фотографише, била си његов омиљени фото модел. Никада нећу заборавити како причаш, причаш, причаш а он ти намешта рукице за позирање, послушаш га, не помераш се али и даље причаш! И никада вам ниједна слика није испала лошија нити боља, све су биле савршене а ти чаробно преслатка са својим обрасчићима! Немој, мила, да плачеш због иживљавања ових... нико није достојан тога а поготово не тај најнижи слој људи... Не заборави шта си са њима добила...
- ... карму? Је л' се то такоЈ виКа?
- Ахам.
- Морала сам... не бих остала жива да нисам тај круг затворила. Дошла сам у ту позицију да не питам више за цену. Пре 4 године са нудила новац. Реванш се могао одиграти овако... на слабој тачки која се не плаћа валутом.
- Е па кармица мора мало да боли и оног ко хоће тај круг да затвори.
- Ма нек ********.
- Е тако... сад се ти лепо припреми за онај најлепши период. Имаш све. Све ти је ово благослов са Неба од маме и бабе, оне те штите... и никада те неће напустити. Мама поготово, она је била снажна жена на земљи, замисли тек какав је сад моћан анђео на Небу... Само се ти препусти оним чим си благословена... Иди и запали кандила, свеће, кадионицу, помоли се и видећеш да ћеш лепо спавати. 'Ајде душо, осмех на лице и маштај о својој деци, она ће ускоро доћи да ти и однесе сву бол за мамом и бабом.
****
Покушавам да се пробудим. Мало ме **** овај мој низак притисак и губитак памћења, и ем то силно мењање аеродрома... Само мењање градова и хотела ми није проблем, али ово телепортовање... Ваљда ми је још то последица од дворења тј. што смо толико дуго времена провели затворени у 1 соби.
... стално пребирам по мислила јој Боже јесам ли ово, јесам ли оно урадила. А о вртоглавицама и повраћањима да не причам, поготово ако попијем куповни сок... Значи, катастофа. Баш недавно је једна тетка била присутна таквој сцени, колико ми је много требало да се повратим у колосек кад ми се слошило.
Дефинитивно ми је једини лек да сам далеко од места рођења, тад ме ништа не боли, ништа ми не фали, само да знам да имам на располагању базен, море, плажу, замотам се у једну плахту и ја срећна као мали мајмун.
- Ти баш волиш динамику.
- Обожавам је, сестро слатка.
- Е што ми је сад жао што нисам са вама отишла онај викенд у Јагодину да се искачемо...
- Организоваћемо се ми женске опет па ћемо се спустити низ јужну пругу, не брини се. Позвана си.
Август 2018.
Коментари
Постави коментар