Аналитичарима (трачарама) је увек лоша лупа :(
Баш ми је жао да не кажем криво (јер ми није криво кад неко директно покушава да нађе оно најгадније у лепим тренуцима среће) што су се дијалози из мојих блогова приписали без пардона човеку који је тешки параноик. А таквима само нешто убаци и најмању клицу у уши, одмах себе сматрају најбитнијима у држави, аутоматски онда и у твом животу.
Спорни дијалог сам пред летовање имала са бар 6 ако не и 8 особа, али идентичан, идентичан... И разговор, и реакција, и одговори и мимика...
Углавном су то људи који знају да се сама борим за своје место под овим небом, који ме због тога поштују па се и забрину кад им само нешто наговестим али не и испричам све детаљно у шта ћу се упустити наредних дана.
А ови параноици не би били параноици да су чисти.
Ту одмах да се разумемо.
Дакле сами су пре свега овога почели да ме узимају у уста.
Пре "открића" мог писања.
Да ме не узимају у уста па после кад неко нешто заиста на конто њихове приче повеже, па њима као бумеранг назад предочи своју верзију - еее онда ту настаје комедија!
Ја не знам да ли ми се за ових 8 година колико водим свој сајт, десило максимално 3 пута да сам добила смс типа: обриши то и то.
И сваки пут је исти тип људи у питању. Параноичан.
'Ало незрели дечко у телу човека... Као прво моја рођена мајка која је до недавно била жива, није моје есеје никада али никада могла да растумачи и да расчивија о чему и о коме пишем. Друго, нико ме од тих што су ми у животу послали 3 такве арогантне поруке није финансирао за оно што ја радим. Блогерски посао и зарада од блога се другачије наплаћује. Управо са свим тим вашим кликовима и дугим претраживањима по њему. Дакле само на тај начин мени на рачун може нешто да капне, а тек због тога ми не пада на памет да своју интелектуалну својину бришем.
Треће, евидентно је да ја нисам писац, нити књижевник, нити новинар. Јесам есејиста, тиме се и даље бавим у затвореним круговима, управо сам у августу због тога и добила позив из Руске Федерације, да будем учесник овогодишње Тавриде на Криму.
Ето, шта ти је судбина...
Еј али ууууувек ми тако буде!
Чим ме неко за нешто одређено нападне, омаловажи мој труд, а мени као гром из ведра неба дође неки позив и мејл који увек али увек каже супротно:
ДА, ТИЈАНА СРДИЋ, ТИ СИ УПРАВО РОЂЕНА ЗА ОВО!
Почетком маја мислим да сам последњи пут нешто тако и написала: Ај мајке ти опет ме нешто нападни, етикетирај, судбина ме тако лепо лансира у Рај...
Мада 'ајде...
Наши људи имају три разреда основне школе а за све су експерти!
Од сваког појединачког спорта до политике преко кухиње. А једва да знају салату да насецкају са 40 година и фотографију потажа одмах шаљу на Вибер.
Па тако и за ово, кад ме критикује неко ко 3 књижевна нити наша дела нити инострана није прочитао. А оно пууууф - мени стигне ни мање ни више позив из иностранства, из највеће државе на свету да се тамо појавим и учествујем на Форуму младих из целог света у пројекту названом ,,Еспериментална сцену". Радила сам са људима блогерима који су окренути само писаној речи и уметности, где нпр. на YouTube-у имају 55.000 активних пратилаца претплатника! Да ли неко од наших плиткоумних параноика може да схвати где сам се ја сама самцата успела обрести, и у каквим се друштвима и међу каквим квалитетним људи се крећем?!
Алииии нееее, није ту крај!
Исти ти такви наши малени параноици ће вас убеђивати како се пише новински чланак. Ја се тога заиста слабо сећам из 5. разреда основне школе, имали смо савршеног наставника из српског језика и књижевности, од милоште (и страха) званог Србо, који нас је неким основним стварима учио као и речнику света филма, али се заиста, сада, нажалост, и због констатованог губитна памћења од несрећа, слабо свега сећам.
Тако ти мени почне овај недавно објашњавати како се то пише, дословно, цитирам:
,,Узмеш вест са конкуретског сајта copy-past и само пуниш овај сајт..."
Ма рекох дај човече... од кога си ти тако сконтао да се тај посао ради...
У овој нашој провинцији шта се све неће изродити...
Мада има новинара( или -ки) који преписују са блогова, толико буду вредни да успеју преко целе стране новине да направе позамашан интервју. Куку леле...
Па не могу да пишу превише кад им је радно време у редакцији од 9 до 11 ч. И то је супер што нешто за толико мало сати напишу. После гарант морају да трче градоначелнику да се додворавају за унапређење...
А као у кући су против власти...
Ахам... онај ко треба да те издржава се поштује...
Авај, авај...
Има људи, има људи... који су заиста људи душом у овом суровом свету. Који нису параноични јер знају да поставе ствари на своје место и да слободно и растерећено дишу. Не боје се своје сенке нити шаљу претећене или омаловажавајуће поруке (јер кукавице, то нам је свима познато, све ствари завршавају преко смс порука, храбрости немају за сусрет очи у очи... ако неки конфликт заиста постоји). Мислим... буди мушко па се појави, реци шта ти смета. 'Алооо...
Бем ти кад су дошла времена да жене морају бити већи мушкарци од самих мушкараца. Ово уопште није због "тражиле сте своја права, па се сад носите са њима". Жене су евидентно оснажене, али шта је са мушкарцима... Све отишло дођавола. Да су они отишли у другу крајност, и постали смушени са овим феминизном?! Да се плаше?! Па од када је то карактеристично за мушки свет?!
Зато толико на све стране има превара. Јер прави чврст мукарац неће погледати другу нити се окренути за другом сукњом, а камоли са њом кафенисати, јести, појављивати се.
Зато толико њих "поштених" држи на екрану мобилног слику своје партерке а вамо мува шта стигне, не пита за године. А шта заиста од тога зграби... заиста не знам... знам само да нпр. "другарица" таквог са 6. спрата се хвали својој заменици да се она и он редовно... "поштени".
Аброви, аброви, аброви провинцијски...
Опет кажем, Богу хвала, ја заиста имам ортаке, ортачине с којима могу делити кору хлеба да не кажем парче гибанице, јер ћу радије то развући и испећи. Као и баклаве мммммммм обожавам их... Хоћу, хоћу, врло радо, о час посла то направим, није да се хвалим или рекламирам, али шта могу, кад сам одрасла са мамином фамилијом која је пореклом из Републике Српске. Никада баба није дала да због хране идемо у продавницу, ем још тих година била хиперинфлација, аман све се месило и кувало од онога шта се произвело у домаћинству. Немам сада ту фотографију на којој закувавам тесто, мислим да је то фотографија од моје 3ће године. Па то је сасвим нормално од малих ногу код наших сеоских жена да децу и унучад уче тако мале да кувају. Недавно је био неки празник, успавала сам се дуже од планираног времена а журила сам на породични ручак. И како да одем празних руку, ја за тих сат времена успем да направим питу, убацим врелу у посуду и правац седај за волан! Смазали су је у сласти па питају како сам је тако фино направила, ко зна када сам устала, шта сам се мучила, ма рекох није то ништа... ја то очас посла... Ма дај немогуће је!!!
Могуће је, могуће је... све је могуће.
И објасним.
Али има и недоказаних... нажалост...
Као нпр. кад ме моле да им направим кољиво (?!?!?!).
Четири пута за дан и по ме моле.
Не бих ни тада пристала да поледња молба и кукање није било пред чопором колега.
Мислим...
Јест' моја мајка правила најбоље кољиво на свету и никада ме није томе учила, стално нам је у кући пребацивала: ,,Ај не петљај ми се сада по кухињи, тесно је...". Ово све што данас знам да правим је од склопљених слика из сећања... Мало употпуњено са бабиним кувањем, мало са саветима са нета и то је то.
Мени је велики комплимент да данас правим слатко кољиво попут маминог, и криво ми је, јако ми је криво што га она никада није пробала него га сад једе свако ко га није достојан.
Мада ми то никако не иде у главу.
Како неке људе није срамота стално да просе од мене нешто да им направим. Или стално да узимају мој залогај из уста, а да при томе ме никада нису одвели на ручак или у кафану. Па 'еееееботееее...
Чему неким људима служе такве дугогодишње партнерке, при томе то нису странкиње већ наше жене које су са овог поднебља, које не умеју наосновнија јела да направе... Ма нек су сто пута нека тзв. грађанска опција, али бокте створио па ваљда и том свом детету некад нешто скуваш, како и онда овог не нахраниш... Па најлакше је висити по цео дан у свим баштама провинцијских кафића, ако чујеш да ту и тамо има бесплатна вечера ускочиш да поједеш нешто са те трпезе док попушиш цигару и 'ајде тутањ. Нит' лук јео нит' лук мирисао нит' кољиво (ееееј жито које се само убаци у воду...) правио(ла).
Страшно колико се поштено живи. Страшно.
Мука али мука ми је кад неко такав каже, не идем у цркву јер знам какви тамо долазе и какве животе воде, па ме после 5 минута моли је ли могу да му из храма донесем освештану свећу...
Саклони Боже.
Нисам ни ја велики верник, била сам више у томе свему док мајку и бабу нисам изгубила... а од тада сам сав тај мој мали свет сместила строго само у свој станчић. Више се не обазирем на које какве коментаре "мораш ово, мораш оно", погледе, правила оваква, правила онаква...
Преуморна сам од целог рикошета.
Драже ми је све кад ми је ту на једном месту сконцентрисано. Или тамо... на нашем месту код Дудове шуме. <3
Добро, 'ајде де да не буде да ме никада нису водили за узврат на ручкове кад ја на посао донесем своја босанска јела, и да је само било да цело моје паковање баклаве без питања спакују и однесу кући, било је ту поклона, читавих сетова шминке и парфема... Мислим, мени то не треба... Имала сам и пре, ово сам даље проследила другарицама које су на студијама а тачно сам знала колику ће срећу то да им причини.
Нервира ме, страшно ме нервира што многи дају себи за право да ми приђу приватно, а реално нису ми ни курта ни мурта. Ако смо пословно сарађивали ок и ту је тачка. А не ако се нађемо негде у Србији по 8-9 пута прозиваш да ли за облачење или поруке од мушких другарица (btw дописујем се са 3 другарице, а вамо се прозивам да нису девојке већ момци у питању), и то још пред мојим кумовима и осталим пријатељима...
Овај свет је отишао у 3 лепе...
Жалосно је то што овде као јединка, била девојка или жена, не можеш слободно да се крећеш а да ти се бар неко не прилепи. Колико год држао леђа окренут од досадних, они ни трунке блама неће имати да покушају бар мало да се ослоне на иста та твоја леђа.
Или бар да им рука крене ка твојим трбушњацима.
Ако причају за муслимански свет да је такав, па шта ми, одавде, да кажемо за ове наше?
Они евидентно могу да имају по више жена по шеријстском праву (мада нису све земље секуларне), могу сходно томе да једу код које хоће, ако већ имају примат над њима наравно могу свакој да пипају трбушњаке и воде негде на излете са свом својом свитом и фамилијом од других жена, такође могу да гаје само своју децу јер им је њихова крв примат. Ма шта радили, своје дете или децу неће запостављати а другимa дати, или не дај Боже, своју децу да мање хвале... као што има случајева код нас... нажалост.
Недавно је у једној поподневној емисији била Српкиња која је правила традиционална туниска јела, пита је водитељка од куд то да се удала у Тунис и какви су њихови мужеви.
Каже да се она за ових скоро па 10 година не може пожалити а при томе да се није удала за неког нафтног богаташа, али се тамо зна ред: ако је са 1 женом и са њом има дете, то се строго гледа да жена и дете ни у чему не оскудевају, жена се ни под тачком разно НЕ НАПУШТА АКО С ЊОМ ИМА ДЕТЕ, њихови мужеви све на овом свету дају само да одрже мир и склад у породици. Не гледају са стране, нити има превара. Нису гладни хране са туђе трпезе, нити се понижавају. Достојанствени су.
Нити она нити ја, кажемо да су сви наши Срби као овде неки параноици, али брате слатки, доста је... Ни мени није у животу било лако да пресечем неке ствари кад сам видела да ми смета да ми фали и ово и оно, али шта сам друго могла... Пресекла сам, морала сам јер нисам себе ни људе поред себе хтела да доводим у непријатне ситуације. Билa кнедла у грлу, прогутала је, лепо ми је тада 2010/2011. баба рекла: ,,Боље пресећи него гледати туђе преко рамена."
Или што би један мој пријатељ недавно рекао:
,, Друже мој... само ја видим твоју борбу реално, јер смо исти, ти си пре 3 године почела да пролазиш ово у шта смо ми сад упали. А нико од њих иза свих тих твојих хаљина, осмеха и путовања не види грчевиту борбу, тебе саме... која си остала сама од свих... оне које су те једине волеле оне су отишле на небо, ово остало не рачунај у љубав. Остало се само може назвати формални скуп људи. А људима то упада у око, што си комуникативна и дружељубива, а то се не прашта на Балкану. Сви се они одушеве кад виде такву особу, сви помисле то је наша европска отвореност комуникације, али после те реченице... Свим нашим мушкарцима само падају оне ствари на памет, свест им се помрачи... Зато ће и тебе мрачити и покушавати са причама иза леђа да увуку у свој муљ... Паметна си, не брине се твој друг за тебе, видео сам кад си закочила и у правом моменту си то урадила. Ја ти ту ништа не бих ни додао ни одузео у корацима. Сад само пи*и напред, ово што си добила за рођендан од 8. јуна је премија живота."
Е друже мој вел'ки...
Шта бих ја да сам у ове три године бар имала подршку од оне...
(...уздах...)
Ма сад... више није важно.
Чува мене Мајка Русија. <3
(надам се да нећу морати даље да пишем наставке на ову тему)
Крај јула 2018.
Спорни дијалог сам пред летовање имала са бар 6 ако не и 8 особа, али идентичан, идентичан... И разговор, и реакција, и одговори и мимика...
Углавном су то људи који знају да се сама борим за своје место под овим небом, који ме због тога поштују па се и забрину кад им само нешто наговестим али не и испричам све детаљно у шта ћу се упустити наредних дана.
А ови параноици не би били параноици да су чисти.
Ту одмах да се разумемо.
Дакле сами су пре свега овога почели да ме узимају у уста.
Пре "открића" мог писања.
Да ме не узимају у уста па после кад неко нешто заиста на конто њихове приче повеже, па њима као бумеранг назад предочи своју верзију - еее онда ту настаје комедија!
Ја не знам да ли ми се за ових 8 година колико водим свој сајт, десило максимално 3 пута да сам добила смс типа: обриши то и то.
И сваки пут је исти тип људи у питању. Параноичан.
'Ало незрели дечко у телу човека... Као прво моја рођена мајка која је до недавно била жива, није моје есеје никада али никада могла да растумачи и да расчивија о чему и о коме пишем. Друго, нико ме од тих што су ми у животу послали 3 такве арогантне поруке није финансирао за оно што ја радим. Блогерски посао и зарада од блога се другачије наплаћује. Управо са свим тим вашим кликовима и дугим претраживањима по њему. Дакле само на тај начин мени на рачун може нешто да капне, а тек због тога ми не пада на памет да своју интелектуалну својину бришем.
Треће, евидентно је да ја нисам писац, нити књижевник, нити новинар. Јесам есејиста, тиме се и даље бавим у затвореним круговима, управо сам у августу због тога и добила позив из Руске Федерације, да будем учесник овогодишње Тавриде на Криму.
Ето, шта ти је судбина...
Еј али ууууувек ми тако буде!
Чим ме неко за нешто одређено нападне, омаловажи мој труд, а мени као гром из ведра неба дође неки позив и мејл који увек али увек каже супротно:
ДА, ТИЈАНА СРДИЋ, ТИ СИ УПРАВО РОЂЕНА ЗА ОВО!
Почетком маја мислим да сам последњи пут нешто тако и написала: Ај мајке ти опет ме нешто нападни, етикетирај, судбина ме тако лепо лансира у Рај...
Мада 'ајде...
Наши људи имају три разреда основне школе а за све су експерти!
Од сваког појединачког спорта до политике преко кухиње. А једва да знају салату да насецкају са 40 година и фотографију потажа одмах шаљу на Вибер.
Па тако и за ово, кад ме критикује неко ко 3 књижевна нити наша дела нити инострана није прочитао. А оно пууууф - мени стигне ни мање ни више позив из иностранства, из највеће државе на свету да се тамо појавим и учествујем на Форуму младих из целог света у пројекту названом ,,Еспериментална сцену". Радила сам са људима блогерима који су окренути само писаној речи и уметности, где нпр. на YouTube-у имају 55.000 активних пратилаца претплатника! Да ли неко од наших плиткоумних параноика може да схвати где сам се ја сама самцата успела обрести, и у каквим се друштвима и међу каквим квалитетним људи се крећем?!
Алииии нееее, није ту крај!
Исти ти такви наши малени параноици ће вас убеђивати како се пише новински чланак. Ја се тога заиста слабо сећам из 5. разреда основне школе, имали смо савршеног наставника из српског језика и књижевности, од милоште (и страха) званог Србо, који нас је неким основним стварима учио као и речнику света филма, али се заиста, сада, нажалост, и због констатованог губитна памћења од несрећа, слабо свега сећам.
Тако ти мени почне овај недавно објашњавати како се то пише, дословно, цитирам:
,,Узмеш вест са конкуретског сајта copy-past и само пуниш овај сајт..."
Ма рекох дај човече... од кога си ти тако сконтао да се тај посао ради...
У овој нашој провинцији шта се све неће изродити...
Мада има новинара( или -ки) који преписују са блогова, толико буду вредни да успеју преко целе стране новине да направе позамашан интервју. Куку леле...
Па не могу да пишу превише кад им је радно време у редакцији од 9 до 11 ч. И то је супер што нешто за толико мало сати напишу. После гарант морају да трче градоначелнику да се додворавају за унапређење...
А као у кући су против власти...
Ахам... онај ко треба да те издржава се поштује...
Авај, авај...
Има људи, има људи... који су заиста људи душом у овом суровом свету. Који нису параноични јер знају да поставе ствари на своје место и да слободно и растерећено дишу. Не боје се своје сенке нити шаљу претећене или омаловажавајуће поруке (јер кукавице, то нам је свима познато, све ствари завршавају преко смс порука, храбрости немају за сусрет очи у очи... ако неки конфликт заиста постоји). Мислим... буди мушко па се појави, реци шта ти смета. 'Алооо...
Бем ти кад су дошла времена да жене морају бити већи мушкарци од самих мушкараца. Ово уопште није због "тражиле сте своја права, па се сад носите са њима". Жене су евидентно оснажене, али шта је са мушкарцима... Све отишло дођавола. Да су они отишли у другу крајност, и постали смушени са овим феминизном?! Да се плаше?! Па од када је то карактеристично за мушки свет?!
Зато толико на све стране има превара. Јер прави чврст мукарац неће погледати другу нити се окренути за другом сукњом, а камоли са њом кафенисати, јести, појављивати се.
Зато толико њих "поштених" држи на екрану мобилног слику своје партерке а вамо мува шта стигне, не пита за године. А шта заиста од тога зграби... заиста не знам... знам само да нпр. "другарица" таквог са 6. спрата се хвали својој заменици да се она и он редовно... "поштени".
Аброви, аброви, аброви провинцијски...
Опет кажем, Богу хвала, ја заиста имам ортаке, ортачине с којима могу делити кору хлеба да не кажем парче гибанице, јер ћу радије то развући и испећи. Као и баклаве мммммммм обожавам их... Хоћу, хоћу, врло радо, о час посла то направим, није да се хвалим или рекламирам, али шта могу, кад сам одрасла са мамином фамилијом која је пореклом из Републике Српске. Никада баба није дала да због хране идемо у продавницу, ем још тих година била хиперинфлација, аман све се месило и кувало од онога шта се произвело у домаћинству. Немам сада ту фотографију на којој закувавам тесто, мислим да је то фотографија од моје 3ће године. Па то је сасвим нормално од малих ногу код наших сеоских жена да децу и унучад уче тако мале да кувају. Недавно је био неки празник, успавала сам се дуже од планираног времена а журила сам на породични ручак. И како да одем празних руку, ја за тих сат времена успем да направим питу, убацим врелу у посуду и правац седај за волан! Смазали су је у сласти па питају како сам је тако фино направила, ко зна када сам устала, шта сам се мучила, ма рекох није то ништа... ја то очас посла... Ма дај немогуће је!!!
Могуће је, могуће је... све је могуће.
И објасним.
Али има и недоказаних... нажалост...
Четири пута за дан и по ме моле.
Не бих ни тада пристала да поледња молба и кукање није било пред чопором колега.
Мислим...
Јест' моја мајка правила најбоље кољиво на свету и никада ме није томе учила, стално нам је у кући пребацивала: ,,Ај не петљај ми се сада по кухињи, тесно је...". Ово све што данас знам да правим је од склопљених слика из сећања... Мало употпуњено са бабиним кувањем, мало са саветима са нета и то је то.
Мени је велики комплимент да данас правим слатко кољиво попут маминог, и криво ми је, јако ми је криво што га она никада није пробала него га сад једе свако ко га није достојан.
Мада ми то никако не иде у главу.
Како неке људе није срамота стално да просе од мене нешто да им направим. Или стално да узимају мој залогај из уста, а да при томе ме никада нису одвели на ручак или у кафану. Па 'еееееботееее...
Чему неким људима служе такве дугогодишње партнерке, при томе то нису странкиње већ наше жене које су са овог поднебља, које не умеју наосновнија јела да направе... Ма нек су сто пута нека тзв. грађанска опција, али бокте створио па ваљда и том свом детету некад нешто скуваш, како и онда овог не нахраниш... Па најлакше је висити по цео дан у свим баштама провинцијских кафића, ако чујеш да ту и тамо има бесплатна вечера ускочиш да поједеш нешто са те трпезе док попушиш цигару и 'ајде тутањ. Нит' лук јео нит' лук мирисао нит' кољиво (ееееј жито које се само убаци у воду...) правио(ла).
Страшно колико се поштено живи. Страшно.
Мука али мука ми је кад неко такав каже, не идем у цркву јер знам какви тамо долазе и какве животе воде, па ме после 5 минута моли је ли могу да му из храма донесем освештану свећу...
Саклони Боже.
Нисам ни ја велики верник, била сам више у томе свему док мајку и бабу нисам изгубила... а од тада сам сав тај мој мали свет сместила строго само у свој станчић. Више се не обазирем на које какве коментаре "мораш ово, мораш оно", погледе, правила оваква, правила онаква...
Преуморна сам од целог рикошета.
Драже ми је све кад ми је ту на једном месту сконцентрисано. Или тамо... на нашем месту код Дудове шуме. <3
Добро, 'ајде де да не буде да ме никада нису водили за узврат на ручкове кад ја на посао донесем своја босанска јела, и да је само било да цело моје паковање баклаве без питања спакују и однесу кући, било је ту поклона, читавих сетова шминке и парфема... Мислим, мени то не треба... Имала сам и пре, ово сам даље проследила другарицама које су на студијама а тачно сам знала колику ће срећу то да им причини.
Нервира ме, страшно ме нервира што многи дају себи за право да ми приђу приватно, а реално нису ми ни курта ни мурта. Ако смо пословно сарађивали ок и ту је тачка. А не ако се нађемо негде у Србији по 8-9 пута прозиваш да ли за облачење или поруке од мушких другарица (btw дописујем се са 3 другарице, а вамо се прозивам да нису девојке већ момци у питању), и то још пред мојим кумовима и осталим пријатељима...
Овај свет је отишао у 3 лепе...
Жалосно је то што овде као јединка, била девојка или жена, не можеш слободно да се крећеш а да ти се бар неко не прилепи. Колико год држао леђа окренут од досадних, они ни трунке блама неће имати да покушају бар мало да се ослоне на иста та твоја леђа.
Или бар да им рука крене ка твојим трбушњацима.
Ако причају за муслимански свет да је такав, па шта ми, одавде, да кажемо за ове наше?
Они евидентно могу да имају по више жена по шеријстском праву (мада нису све земље секуларне), могу сходно томе да једу код које хоће, ако већ имају примат над њима наравно могу свакој да пипају трбушњаке и воде негде на излете са свом својом свитом и фамилијом од других жена, такође могу да гаје само своју децу јер им је њихова крв примат. Ма шта радили, своје дете или децу неће запостављати а другимa дати, или не дај Боже, своју децу да мање хвале... као што има случајева код нас... нажалост.
Недавно је у једној поподневној емисији била Српкиња која је правила традиционална туниска јела, пита је водитељка од куд то да се удала у Тунис и какви су њихови мужеви.
Каже да се она за ових скоро па 10 година не може пожалити а при томе да се није удала за неког нафтног богаташа, али се тамо зна ред: ако је са 1 женом и са њом има дете, то се строго гледа да жена и дете ни у чему не оскудевају, жена се ни под тачком разно НЕ НАПУШТА АКО С ЊОМ ИМА ДЕТЕ, њихови мужеви све на овом свету дају само да одрже мир и склад у породици. Не гледају са стране, нити има превара. Нису гладни хране са туђе трпезе, нити се понижавају. Достојанствени су.
Нити она нити ја, кажемо да су сви наши Срби као овде неки параноици, али брате слатки, доста је... Ни мени није у животу било лако да пресечем неке ствари кад сам видела да ми смета да ми фали и ово и оно, али шта сам друго могла... Пресекла сам, морала сам јер нисам себе ни људе поред себе хтела да доводим у непријатне ситуације. Билa кнедла у грлу, прогутала је, лепо ми је тада 2010/2011. баба рекла: ,,Боље пресећи него гледати туђе преко рамена."
Или што би један мој пријатељ недавно рекао:
,, Друже мој... само ја видим твоју борбу реално, јер смо исти, ти си пре 3 године почела да пролазиш ово у шта смо ми сад упали. А нико од њих иза свих тих твојих хаљина, осмеха и путовања не види грчевиту борбу, тебе саме... која си остала сама од свих... оне које су те једине волеле оне су отишле на небо, ово остало не рачунај у љубав. Остало се само може назвати формални скуп људи. А људима то упада у око, што си комуникативна и дружељубива, а то се не прашта на Балкану. Сви се они одушеве кад виде такву особу, сви помисле то је наша европска отвореност комуникације, али после те реченице... Свим нашим мушкарцима само падају оне ствари на памет, свест им се помрачи... Зато ће и тебе мрачити и покушавати са причама иза леђа да увуку у свој муљ... Паметна си, не брине се твој друг за тебе, видео сам кад си закочила и у правом моменту си то урадила. Ја ти ту ништа не бих ни додао ни одузео у корацима. Сад само пи*и напред, ово што си добила за рођендан од 8. јуна је премија живота."
Е друже мој вел'ки...
Шта бих ја да сам у ове три године бар имала подршку од оне...
(...уздах...)
Ма сад... више није важно.
Чува мене Мајка Русија. <3
(надам се да нећу морати даље да пишем наставке на ову тему)
Крај јула 2018.
Коментари
Постави коментар