Fly, fly ... Тића! :)))
- Реци ми... где ћеш?
- 'Ај шта те брига, нисам никоме до сад то рекла.
- Тиииићоооо...
- Мoooолииииииииииим?
- Ај признај с ким идеш.
- Па сама, побогу! Кад сам ја некога вукла са собом?! Зашто ме сматраш неспособном?!
Уобичајен "разговор" са пријатељем мог живота. Кад сам остала без бабе, он је дошао неиспаван и мамуран, моментално. Једва је нешто одспавао од луде ноћи али ми је одмах пружио руку спаса.
И знам да би то увек поновио, да не чује зло.
Другарчина.
Међутим, толико сам сада била "исисана" емотивно и ментално да немам снаге ни са њим да поделим где сам још пре месец дана резервисала пут.
А од јутрос (од како је освануо дан почетка путовања) коме год да кажем, сви се одушеве.
А у ствари... све је то ту близу...
Није то ништа недостижно па да људи данас не могу да оду на Ибицу. Није то више само рај за богате.
Али пссссст - док се не вратим у Србију.
Не волим и не желим о томе да причам нити да се прича. Не волим... просто... због много чега... и лошег искуства кад тако најавим или се похвалим а и због мог личног мира. Постоје притајени а досадни људи који ми увек скакућу "поведи и мене, поведи и мене" или особе типа "ај кажи где идеш, доћи ћу и ја" - па на памет ми не пада!!!
Ја сам навикла да идем на путовања и одморе - ИНКОГНИТО!!!
Заболе ме уво и дупе што је некоме тотално кул у моме друштву па би волео са мном да иде на путовања или да се упусти у моје апсолутно непланиране авантуре истраживања новог места.
Море марш.
Нико ми од њих није обезбедио ништа сем можда покојег трача и 'ајде здра'о. И ја сад такве да трпим... или још да одам тачне координате... на памет ми не пада... али на памет... док сам још при чистој свести и ово мало здравој памети које успева да ми сачува лични мир.
Са сваким ћу радо да поделим свој начин битисања, живења, удисања и 'чекирања' у једном даху кад видим супер понуду. То многима значи, када говоримо о људима са Балкана који су још увек ослоњени на социјалистички режим "преко агенције, агенција само све зна, ми се никада нећемо снаћи". Није да више уопште не користим услуге туристичких агенција, али то је сад већ постала жива реткост у мом животу. Врло радо купујем путовања да ли дужа или краћа на сајтовима тзв. распродаје где су цене аранжмана са 70% попуста. То су сајтови са попустима или ваучерима. Тако сам први пут отишла на летовање у Шпанију, пре неколико година, 10 дана олинклузив + превоз + таксе = 220 евра.
Знаш кад бих за те паре могла летовати у ЦГ 10 дана у хотелу да имам сва 3 оброка?
Мало је рећи: Hикада...
На тако веће дестинације најмањи је проблем решити смештај и храну, оно што прво помислим је транспорт. Мени од тога све зависи. Просто сам таква, могу да спавам било где и на било чему, од кад знам за себе кампујем, била сам јако мала кад сам први пут преноћила у шатору у природи... Ево до 30тог рођендана, могу се похвалити, камповала сам и спавала под отвореним небом широм нашег лепог европског континента. Да, некада ми је била поента заноћити ту и ту због "звезданог неба" а некада дај само да ту забодем хоћу то и то место да упознам. И верујте ми, увек се нађе решење за купање. Данас широм Европе имате где да и спавате и окупате се за мале паре. Зато ранац на леђа и правац авантура!!!:)))
Знам... нико сем мојих родитеља није могао да направи овако бунтовно дете које ће стално имати жељу да путује у неку недођију.
Мени коцкице да се поклопе да одем у Сибир или те руске пустиње тамо јужније, само бих кренула... нит' се окренула нит' махнула мојој згради. Ето колико имам неописиве жеље да натопим знатижељу своје немирне душе, лудог срца и радозналих очију.
Многи ми се жале да је њихов разлог неупознавања "не даље од Југе" зато што не знају енглески језик, па им је ризик обрести се напољу. Кога и како да окрену ако се изгубе...
Људи моји, па ни ја га не знам перфектно!
Као прво, нажалост од низа несрећа које су ме недавно задесиле, имам последицу губитка памћења с чим се борим од почетка године. Нажалост, на енглеском не могу течно да говорим, или замуцкујем, или су ми речи на врх језика... Заиста имам пробелем, као да ми нешто блокирало или бубњи у ушима... Али прораде кликери, када сте окружени са авантуристима, на крају вам и 'проради' говорни апарат.
Многи људи овога света се сналазе уз помоћ руку и ногу. Језик да ли енглески или немушти, није проблем, увек се нађе неки начин да се споразумете. БИТНА ЈЕ ВОЉА саговорника. То је кључ свега.
Сећам се, једном сам срела неког Јапанца, старији човек, ''исприча'' се он са једном девојком. Он њој све време на јапанском а она њему на енглеском језику. А радња се одиграва на немачком говорном подручју. И сад замислите, колико је он прешао километара, прошао је тачно половину наше планете а не уме ништа да бекне на неком од светских језика (?????????).
Све али све је ствар воље...
И само цепате даље...
Постоји много више љубазних људи него оних других. Велики је проценат вероватноће да ћете наићи на позитивно решење сваког вашег проблема или проблемчића.
Да, постоји и код мене с времена на време неки страх, али то је увек било везано нешто за здравствено стање, као нпр. кад сам прошле године на путовању од 3 недеље кашљала, имала високу температуту и још истегнула лигаменте... Мислим... то је био хаос... а овако, реални страх - заиста у моме животу нема места.
За многе земље сам чула пази се тамо има лопова, џепароша, наркомана... Има, не кажем да нема ни код нас, али опет постоји доза опрезности. Богу хвала, никада ме на неком путовању нису опљачкали или не дај Боже, документа украли. Ту се стварно трудим да будем опрезна кад крећем на пут. Обезбедим све уз себе, минимална нека количина да буде о чему морам водити рачуна а остало - или у кофер стрпам под шифру, или у сеф кад дођем у смештај. Кључић од тога свега у руке и 'ајмо у обилазак!
Након транспорта и смештаја, трећа ставка чему ћу посветити пажњу је (не, није храна) осигурање. Дунав осигурање је дефинитивно најгоре. Одвратни су. Колико год да им доставите папира и уверења, рачуне, динара од њих нећете добити. Њих топло препоручујем да заобиђете у широком луку. Нити поштују рокове све је 'нешто' дозвољено (да не кажем произвољно само да се они не презноје), нити хоће да мрдну малим прстом иако су то у обавези по уговору који сте са њима потписали и са којим су они у обавези с обзиром да су део April организације (да, на крају буде априлилили).
Зато се сада осигуравам код пријатеља који раде у другим осигуравајућим кућама, злу не требало... То су неке минималне суме, типа 10 евра да морате дати при куповини осигурања и ви спокојно можете да пакујете кофере.
Четврта ставка ми још није храна на списку, већ ствари.
Временом сам смањила свој товар. У последње 4 године буквално путујем са 2 ранца или 1 ранцем и 1 торбом на рамену. На минулом летовању сам понела ручни пртљаг, изненадила сам се колико не познајем (још увек) себе - па пола нисам искористила!
'Ајде кад путујем с пролећа или с јесени, за та прелазна и варљива доба вреди аман свака крпица коју понесем, заиста сваку искористим. Али кад је лето или зима... као на пример сада, отишла сам на летовање на ком сам употребила чак 8 (словима: осам) ствари. А 8 ствари остало нетакнуто. Мислим... 'ало Тијана... па знаш себе ваљда... сем што мењаш купаће костима, малтене се ни не облачиш током целог одмора сем што се умотаваш у мараме, плахте, пешкире...
Жали Боже што понесем и шминку или штикле... па ја ништа не употребим!!!
Толико се искључим... битишем и удишем... ништа ми више не треба...
Немам коме да се јављам нити полажем рачуне, не морам да трчим и хватам сигнал да се јавим, само понесем књиге које сам у претходном периоду куповала и слагала у ћошак. Прва три дана ме нема као да сам у земљу пропала. Знам само за природу и читање.
Наравно, није то баш тако лако у пракси...
Јесам исцрпљена али знате оно... кад сте највише уморни и кад вам је доста свега, али онако преко главе, онда најгоре мисли се само слажу или тутње 500 км на час кроз мозак. Мени је то најгоре док се ЗАИСТА не искључим од свега што сам оставила. Па код мене као да је промаја! Или Корзо у најбољем случају.
Зато по сто пута оставим књигу, па кад се саберем, онда наставим, па опет нека асоцијација ми се створи, па опет то буде добар терен за лелујање негативних мисли...
Али треба издржати.
И доћи до 4тог дана.
Е ту сам онда на своме терену!!!
Е сад дај 'да радимо' !!!
Од четвртог дана па све до краја мог путешествија ја шпартам около наоколо - по цео божији дан!!!
Волим активан одмор!
Они сви који би са мном на 'одмор', можда би имали са мном живаца да буду та прва 3 дана а после би се правили да се не познајемо. Јер тад почињем и да се враћам тенинзима и да упознајем одабрану дестинацију. Да упознајем разне мирисе, укусе, буку, тишину, па опет галаму, духовност, историју, етнологију, језик, културу, и уметност - поготово ако могу да понесем са собом део те уметности кроз сувенире.
Не, знам, јако добро знам да ово нико не би имао живаца да трпи. Мени падне нешто на памет, ја одмах гледам на нету, доносим закључке и шибам. Не констатујем нити питам нешто на глас. Овај мој ритам је само могла моја мама да поднесе. Она је исто била знатижељна као ја. Поред ње сам увек имала огромну слободу и друштво. Нити је она мени била досадна нити ја њој. Поред ње сам то научила да много шетам кад негде отпутујем. Била сам дете кад ме је мало па мало водила у птт одмаралиште ,,Бранковац" на Фрушкој гори. 5 минута ми није дала да се излежавам у току дана у хотелској соби. Мрзела сам што сам морала да шетам. Радије сам хтела купине да једем или гледам стадо оваца и магараца у непосредној близини. Или да цртам...
Ех... елем...
Дођосмо до хране.
Понесем угавном смоки, највеће паковање, још сланих грицкалица и воде. Некада сам обавезно паковала и Јафу али више не. Ма поједем је одмах, ни границу не пређем, а реално немам потребу за слаткишима. Радије спакујем јабуке. Оне ме освеже, као и жута паприка (обожавам је на путовањима!), неће брзо увенути а задржаће огрому количину свежине, зато ову комбинацију радо пакујем.
Данас имате свуда огромне маркете, зато се не секирам превише шта ћу јести у месту ком будем одсела. Велика је вероватноћа да ћете наићи на велики избор хране по приступачним ценама и за наш џеп. И заиста тако увек буде.
Оно што много помаже на путовањима је, нааааравноооо, интернет. Ни ја ништа не знам нити ми је ишта кристално јасно кад крећем из Србије, али мало нешто да успете у међувремену да 'изгуглате', похватате конце, па ви сте већ на коњу!
Често помислим ''ма наћи ћу то на нету кад дођем кући'', али не буде тако. Заиста ни ја некад немам појма од куд ми толико храбрости да кренем на многа путовања од по 3.000 километара а да претходно се нисам бар 60% распитала. Мени кад дуне само се спакујем... Да, спакујем се и кренем, али... ипак ми се неке коцкице поклопе да могу отићи тако спокојна.
Увек имам у себи неку ''добру веру'' да ће ми тамо бити лееепооо, зато се без превелике секирације у свашта упуштам.
А заправо... можда је моја мама баш и успела у томе, у својој чувеној мисији званој ,,Мораш да се осамосталиш (зато те од 8.5 година шаљемо саму да путујеш у иностранство)."
Не знам како... али никада нисмо у кући причали о ''белом робљу'' или сличним темама... иако је нажалост, то јако присутно... И реално од тога на сваком кораку постоји опасност.
Богу хвала, ја заиста немам никакав страх или баријеру... Моји страхови су везани за можда неке свакодневне ствари, мноооогооо али мноооогоооо ствари у животу сам одлагала и развлачила док нисам завршила...
Али то смо ми људи... различити. <3
И веома лепи и привлачни у тој својој различитости.
Зато и сви различито користимо и комбинујемо информације са сајтовa попут booking.com , flights google или blablacar.com .
Из тога свега увек испадне лепо путовање. <3
*********************
- Је л' ти треба пара?
- Не.
- Па је л' ти треба превоз, нешто? Некако да ти помогнем?
А шта сироти да ми помогнеш више... дао си ми и превише у животу. Нико ме после родитеља овако није подигао са дна и дао ми ветар у једра. И кад треба ми се испи*карамо, па опет мирно причамо. Зезамо се пред другима као да смо заједно овце чували, али кад смо насамо причамо увек озбиљно и са дистанце. И сад ја од њега нешто да тражим а вамо ми све кључеве од својих одаја дао? Да је питање живота или смрти па бих га још исцимала, али овако...
Е кад би он знао... да је он једини мушкарац (после мог родитеља) чији контакт остављам организаторима, осигуравајућим кућама и авио компанијама да га обавесте у случају да ми се нешто деси...
Не, не би ме обесио због овога, нити би заплакао. Само би ми обгрлио рамена и рекао:
,, 'Ајмо у кафану."
- 'Ај шта те брига, нисам никоме до сад то рекла.
- Тиииићоооо...
- Мoooолииииииииииим?
- Ај признај с ким идеш.
- Па сама, побогу! Кад сам ја некога вукла са собом?! Зашто ме сматраш неспособном?!
Уобичајен "разговор" са пријатељем мог живота. Кад сам остала без бабе, он је дошао неиспаван и мамуран, моментално. Једва је нешто одспавао од луде ноћи али ми је одмах пружио руку спаса.
И знам да би то увек поновио, да не чује зло.
Другарчина.
Међутим, толико сам сада била "исисана" емотивно и ментално да немам снаге ни са њим да поделим где сам још пре месец дана резервисала пут.
А од јутрос (од како је освануо дан почетка путовања) коме год да кажем, сви се одушеве.
А у ствари... све је то ту близу...
Није то ништа недостижно па да људи данас не могу да оду на Ибицу. Није то више само рај за богате.
Не волим и не желим о томе да причам нити да се прича. Не волим... просто... због много чега... и лошег искуства кад тако најавим или се похвалим а и због мог личног мира. Постоје притајени а досадни људи који ми увек скакућу "поведи и мене, поведи и мене" или особе типа "ај кажи где идеш, доћи ћу и ја" - па на памет ми не пада!!!
Ја сам навикла да идем на путовања и одморе - ИНКОГНИТО!!!
Заболе ме уво и дупе што је некоме тотално кул у моме друштву па би волео са мном да иде на путовања или да се упусти у моје апсолутно непланиране авантуре истраживања новог места.
Море марш.
Нико ми од њих није обезбедио ништа сем можда покојег трача и 'ајде здра'о. И ја сад такве да трпим... или још да одам тачне координате... на памет ми не пада... али на памет... док сам још при чистој свести и ово мало здравој памети које успева да ми сачува лични мир.
Са сваким ћу радо да поделим свој начин битисања, живења, удисања и 'чекирања' у једном даху кад видим супер понуду. То многима значи, када говоримо о људима са Балкана који су још увек ослоњени на социјалистички режим "преко агенције, агенција само све зна, ми се никада нећемо снаћи". Није да више уопште не користим услуге туристичких агенција, али то је сад већ постала жива реткост у мом животу. Врло радо купујем путовања да ли дужа или краћа на сајтовима тзв. распродаје где су цене аранжмана са 70% попуста. То су сајтови са попустима или ваучерима. Тако сам први пут отишла на летовање у Шпанију, пре неколико година, 10 дана олинклузив + превоз + таксе = 220 евра.
Знаш кад бих за те паре могла летовати у ЦГ 10 дана у хотелу да имам сва 3 оброка?
Мало је рећи: Hикада...
На тако веће дестинације најмањи је проблем решити смештај и храну, оно што прво помислим је транспорт. Мени од тога све зависи. Просто сам таква, могу да спавам било где и на било чему, од кад знам за себе кампујем, била сам јако мала кад сам први пут преноћила у шатору у природи... Ево до 30тог рођендана, могу се похвалити, камповала сам и спавала под отвореним небом широм нашег лепог европског континента. Да, некада ми је била поента заноћити ту и ту због "звезданог неба" а некада дај само да ту забодем хоћу то и то место да упознам. И верујте ми, увек се нађе решење за купање. Данас широм Европе имате где да и спавате и окупате се за мале паре. Зато ранац на леђа и правац авантура!!!:)))
Знам... нико сем мојих родитеља није могао да направи овако бунтовно дете које ће стално имати жељу да путује у неку недођију.
Мени коцкице да се поклопе да одем у Сибир или те руске пустиње тамо јужније, само бих кренула... нит' се окренула нит' махнула мојој згради. Ето колико имам неописиве жеље да натопим знатижељу своје немирне душе, лудог срца и радозналих очију.
Многи ми се жале да је њихов разлог неупознавања "не даље од Југе" зато што не знају енглески језик, па им је ризик обрести се напољу. Кога и како да окрену ако се изгубе...
Људи моји, па ни ја га не знам перфектно!
Као прво, нажалост од низа несрећа које су ме недавно задесиле, имам последицу губитка памћења с чим се борим од почетка године. Нажалост, на енглеском не могу течно да говорим, или замуцкујем, или су ми речи на врх језика... Заиста имам пробелем, као да ми нешто блокирало или бубњи у ушима... Али прораде кликери, када сте окружени са авантуристима, на крају вам и 'проради' говорни апарат.
Многи људи овога света се сналазе уз помоћ руку и ногу. Језик да ли енглески или немушти, није проблем, увек се нађе неки начин да се споразумете. БИТНА ЈЕ ВОЉА саговорника. То је кључ свега.
Сећам се, једном сам срела неког Јапанца, старији човек, ''исприча'' се он са једном девојком. Он њој све време на јапанском а она њему на енглеском језику. А радња се одиграва на немачком говорном подручју. И сад замислите, колико је он прешао километара, прошао је тачно половину наше планете а не уме ништа да бекне на неком од светских језика (?????????).
Све али све је ствар воље...
И само цепате даље...
Постоји много више љубазних људи него оних других. Велики је проценат вероватноће да ћете наићи на позитивно решење сваког вашег проблема или проблемчића.
Да, постоји и код мене с времена на време неки страх, али то је увек било везано нешто за здравствено стање, као нпр. кад сам прошле године на путовању од 3 недеље кашљала, имала високу температуту и још истегнула лигаменте... Мислим... то је био хаос... а овако, реални страх - заиста у моме животу нема места.
За многе земље сам чула пази се тамо има лопова, џепароша, наркомана... Има, не кажем да нема ни код нас, али опет постоји доза опрезности. Богу хвала, никада ме на неком путовању нису опљачкали или не дај Боже, документа украли. Ту се стварно трудим да будем опрезна кад крећем на пут. Обезбедим све уз себе, минимална нека количина да буде о чему морам водити рачуна а остало - или у кофер стрпам под шифру, или у сеф кад дођем у смештај. Кључић од тога свега у руке и 'ајмо у обилазак!
Након транспорта и смештаја, трећа ставка чему ћу посветити пажњу је (не, није храна) осигурање. Дунав осигурање је дефинитивно најгоре. Одвратни су. Колико год да им доставите папира и уверења, рачуне, динара од њих нећете добити. Њих топло препоручујем да заобиђете у широком луку. Нити поштују рокове све је 'нешто' дозвољено (да не кажем произвољно само да се они не презноје), нити хоће да мрдну малим прстом иако су то у обавези по уговору који сте са њима потписали и са којим су они у обавези с обзиром да су део April организације (да, на крају буде априлилили).
Зато се сада осигуравам код пријатеља који раде у другим осигуравајућим кућама, злу не требало... То су неке минималне суме, типа 10 евра да морате дати при куповини осигурања и ви спокојно можете да пакујете кофере.
Четврта ставка ми још није храна на списку, већ ствари.
Временом сам смањила свој товар. У последње 4 године буквално путујем са 2 ранца или 1 ранцем и 1 торбом на рамену. На минулом летовању сам понела ручни пртљаг, изненадила сам се колико не познајем (још увек) себе - па пола нисам искористила!
'Ајде кад путујем с пролећа или с јесени, за та прелазна и варљива доба вреди аман свака крпица коју понесем, заиста сваку искористим. Али кад је лето или зима... као на пример сада, отишла сам на летовање на ком сам употребила чак 8 (словима: осам) ствари. А 8 ствари остало нетакнуто. Мислим... 'ало Тијана... па знаш себе ваљда... сем што мењаш купаће костима, малтене се ни не облачиш током целог одмора сем што се умотаваш у мараме, плахте, пешкире...
Жали Боже што понесем и шминку или штикле... па ја ништа не употребим!!!
Толико се искључим... битишем и удишем... ништа ми више не треба...
Немам коме да се јављам нити полажем рачуне, не морам да трчим и хватам сигнал да се јавим, само понесем књиге које сам у претходном периоду куповала и слагала у ћошак. Прва три дана ме нема као да сам у земљу пропала. Знам само за природу и читање.
Наравно, није то баш тако лако у пракси...
Јесам исцрпљена али знате оно... кад сте највише уморни и кад вам је доста свега, али онако преко главе, онда најгоре мисли се само слажу или тутње 500 км на час кроз мозак. Мени је то најгоре док се ЗАИСТА не искључим од свега што сам оставила. Па код мене као да је промаја! Или Корзо у најбољем случају.
Зато по сто пута оставим књигу, па кад се саберем, онда наставим, па опет нека асоцијација ми се створи, па опет то буде добар терен за лелујање негативних мисли...
Али треба издржати.
И доћи до 4тог дана.
Е ту сам онда на своме терену!!!
Е сад дај 'да радимо' !!!
Од четвртог дана па све до краја мог путешествија ја шпартам около наоколо - по цео божији дан!!!
Волим активан одмор!
Они сви који би са мном на 'одмор', можда би имали са мном живаца да буду та прва 3 дана а после би се правили да се не познајемо. Јер тад почињем и да се враћам тенинзима и да упознајем одабрану дестинацију. Да упознајем разне мирисе, укусе, буку, тишину, па опет галаму, духовност, историју, етнологију, језик, културу, и уметност - поготово ако могу да понесем са собом део те уметности кроз сувенире.
Не, знам, јако добро знам да ово нико не би имао живаца да трпи. Мени падне нешто на памет, ја одмах гледам на нету, доносим закључке и шибам. Не констатујем нити питам нешто на глас. Овај мој ритам је само могла моја мама да поднесе. Она је исто била знатижељна као ја. Поред ње сам увек имала огромну слободу и друштво. Нити је она мени била досадна нити ја њој. Поред ње сам то научила да много шетам кад негде отпутујем. Била сам дете кад ме је мало па мало водила у птт одмаралиште ,,Бранковац" на Фрушкој гори. 5 минута ми није дала да се излежавам у току дана у хотелској соби. Мрзела сам што сам морала да шетам. Радије сам хтела купине да једем или гледам стадо оваца и магараца у непосредној близини. Или да цртам...
Ех... елем...
Дођосмо до хране.
Понесем угавном смоки, највеће паковање, још сланих грицкалица и воде. Некада сам обавезно паковала и Јафу али више не. Ма поједем је одмах, ни границу не пређем, а реално немам потребу за слаткишима. Радије спакујем јабуке. Оне ме освеже, као и жута паприка (обожавам је на путовањима!), неће брзо увенути а задржаће огрому количину свежине, зато ову комбинацију радо пакујем.
Данас имате свуда огромне маркете, зато се не секирам превише шта ћу јести у месту ком будем одсела. Велика је вероватноћа да ћете наићи на велики избор хране по приступачним ценама и за наш џеп. И заиста тако увек буде.
Оно што много помаже на путовањима је, нааааравноооо, интернет. Ни ја ништа не знам нити ми је ишта кристално јасно кад крећем из Србије, али мало нешто да успете у међувремену да 'изгуглате', похватате конце, па ви сте већ на коњу!
Често помислим ''ма наћи ћу то на нету кад дођем кући'', али не буде тако. Заиста ни ја некад немам појма од куд ми толико храбрости да кренем на многа путовања од по 3.000 километара а да претходно се нисам бар 60% распитала. Мени кад дуне само се спакујем... Да, спакујем се и кренем, али... ипак ми се неке коцкице поклопе да могу отићи тако спокојна.
Увек имам у себи неку ''добру веру'' да ће ми тамо бити лееепооо, зато се без превелике секирације у свашта упуштам.
А заправо... можда је моја мама баш и успела у томе, у својој чувеној мисији званој ,,Мораш да се осамосталиш (зато те од 8.5 година шаљемо саму да путујеш у иностранство)."
Не знам како... али никада нисмо у кући причали о ''белом робљу'' или сличним темама... иако је нажалост, то јако присутно... И реално од тога на сваком кораку постоји опасност.
Богу хвала, ја заиста немам никакав страх или баријеру... Моји страхови су везани за можда неке свакодневне ствари, мноооогооо али мноооогоооо ствари у животу сам одлагала и развлачила док нисам завршила...
Али то смо ми људи... различити. <3
И веома лепи и привлачни у тој својој различитости.
Зато и сви различито користимо и комбинујемо информације са сајтовa попут booking.com , flights google или blablacar.com .
Из тога свега увек испадне лепо путовање. <3
*********************
- Је л' ти треба пара?
- Не.
- Па је л' ти треба превоз, нешто? Некако да ти помогнем?
А шта сироти да ми помогнеш више... дао си ми и превише у животу. Нико ме после родитеља овако није подигао са дна и дао ми ветар у једра. И кад треба ми се испи*карамо, па опет мирно причамо. Зезамо се пред другима као да смо заједно овце чували, али кад смо насамо причамо увек озбиљно и са дистанце. И сад ја од њега нешто да тражим а вамо ми све кључеве од својих одаја дао? Да је питање живота или смрти па бих га још исцимала, али овако...
Е кад би он знао... да је он једини мушкарац (после мог родитеља) чији контакт остављам организаторима, осигуравајућим кућама и авио компанијама да га обавесте у случају да ми се нешто деси...
Не, не би ме обесио због овога, нити би заплакао. Само би ми обгрлио рамена и рекао:
,, 'Ајмо у кафану."
Коментари
Постави коментар