Nothing personal, just business
Толико ми је мука од мушкараца да данима не може стомак ни кашасту храну да ми свари. Јутрос одем на терапију, тек после 20 минута осетим да ми је желудац почео варити храну од јуче после подне. Ужас. А данима сироти надуван и тврд.
Ја, мајке ми, не схватам како неки људи не разазнају кад си куртоазно љубазан са њима, кад си друштвен а када си отворен за флерт. О, па онда, брате мој, изволи нападај. Али не! Наши мушкарци (част појединцима, а међу њима је мој круг пријатеља) без изузетка и без мало саосећања, емпатије одмах те стартују. Па побогу не прија девојакама кад их толико гњавите и смарате, дај један мали, кратак комплимент и заобиђи ме. Остави нешто за следећи сусрет... Али не, то наставља данима да те смара, у континуитету. Да ли хоће код тебе да изазову своју појаву у сновима, не знам стварно...
Па аман докле више...
Не вређам никога, заиста су то све фини и образовани људи, успешни у својим пословима, са широким кругом познанстава, још ширих географских тачака које су посетили, али аман заман... Како неко може да не схвата када девојка није заинтересована...
Преуморна сам да цртам, заиста не желим никога да сматрам дебилом, бојице чувам за ону бојанку за одрасле, коју никако да почнем да користим. Ено деца која ми долазе у посету са родитељима, су ми је попунила са својим уметничким рукицама. Бар неко да ме обрадује и насмеје. Поред толике навалентности.
Ја сам уморна од свега. У последња 2-3 месеца најближем кругу људи кукам да ко шта ради а ја само блокирам мушкарце на свим друштвеним мрежама. Од скора сам почела и на позиве и смс-ове да блокирам, па ј***** слику своју кад не схватају да ми не требају ни у каквом смислу сем можда пословном и професионалном. Жао ми је, ја стварно, али стварно нисам у стању одмах да развијам нека пријатељства ни површна ни дубља. А ни не треба ми. Нека хвала. Доста ми је свега. Мука ми је од свега.
Корен је много дубљи и ја се другачије не умем са тим носити сем што се после извештаченог осмеха и руковања повлачим на врх моје куле. Заболе ме хоћу ли оставити траг у ноћи до мојих одаја, могу само из подножја да гледају кад ће осветлети мој прозор а када ћу навући завесу. Ја сам навикла сама да спавам и треба ми веееелики мир. Огромно тиховање. Огромна самоћа. Али усамљена нисам. Увек нађем нешто да радим. Ухватила ме је усамљеност када сам се недавно вратила са пута у Србију...
Онда сам први пут после 7-8 година пожелела да сам трудна и да ће ми тог јутра гинеколог саопштити радосну вест.
- Али чекај, а ко је...
- Нико. Ја бих вештачку оплодњу.
- Зашто?
- Не видим ниједнога као оца. Шта ће ми, ја не могу против својих осећања. Нећу и не могу. Ја само хоћу једну слатку, врцаву, препаметну и предаровиту девојчицу! Остало ме ништа не занима.
- Разумем твоје тренутно...
- Не, није тренутно! Ја могу том детету све да пружим!
- Хајмо полако...
Мене заиста нико не може више ни да освоји ни да фасцинира. Ни најмоћнији мушкарац на свету нпр. Путин, баш ме није фасцинирао уживо.
Ја заиста, заиста увек имам дебеле разлоге зашто се на неким догађајима појављујем. Да, погађате, то је због неизмерне захвалности према појединим људима који су ми се на први миг појавили када сам била на дну, а због свих осталих - само ћу да одглумим љупку девојку.
А намћор после одлази сам у тиху ноћ...
Е у тој ноћи или ћу бити сама или евентуално да се чујем са другарицама да причамо до зоре. А у зору, ето као јуче нпр. јави ми се друг (овај је хетеро, не дружим се искључиво и само са оним другима). Рада сам свакога да послушам, али оне са којима "имам дубоке корене" а за остале ме заболе. То је право пријатељство. Кад на неке људе не би помислио, а оно ти се јаве као гром из ведра неба, помагај! И ето, мало сам се после потресла, нисам била можда обазрива, али срећа урадила сам пар трикова и данас сам ок. Пријатељство је изгледа кад идеш мало и на своју штету, кад зарад других на кратко мораш да отвориш своју Пандорину кутију и обазриво да је затвориш и склониш опет дубоко у себе.
Пре неки викенд, недеља ујутру, око 10 ч., стиже ми нека пословна понуда са тешком тематиком. Нисам се још ни расанила, гледам и не верујем који је мозак ово могао сада, викендом, пре подне да смисли. А ни разлози ми на крају нису били баш најјаснији. Не верујем у филантропност на свакодневном нивоу.
У моменту ме је тако 6.чуло уздрмало да сам се почела трести и одбила сам. Али не! Ту није крај! Онда умотано наступа, типа добићеш сигурни посао ако то и то урадиш, па дај да видим шта си до сада радила... На памет.. али пази кад ми на памет не пада замотаним типовима да отварам карте. Моје карте су отворена на Линкеду, Богу хвала, јадница нисам да ћу поверовати наивно у оваква тајновита обећања за "сигуран" посао. Жао ми је. Колико год да се неко позивао на неке мени драге пријатеље, ја овакве дебиле ни пословно не могу да прихватим. Жао ми је.
Ох а да вам тек причам о надмености дрвосеча које су завршиле 9. и 10. разред + 1 курс и наместили се у фотељу у центру града? Кад ми се такви праве блесави и убеђују ме да сам ја неке ствари супротно урадила, него што ја знам да иначе јесам учинила.
То су таква згражавања, да није ни чудо што последња 2-3 месеца ниједно мушко не могу да поднесем у својој близини.
За овог скота се не брините.
Ено брани га нека девојка од 22-24 године из престонице, вероватно исто добила фотељашко место захваљујући партијској књижици.
Али наравно да сам га предухитрила.
Мене је тешко зајебати са оволиким животним искуством. Наравно да имам најјаче и најбоље људе око себе. Животне околности су нас спојиле. Да сам их тражила и "гуглала" по нету, не бих успела да их похватам. Ни њих ни њихова достигнућа.
А ја тим који добија, нећу да мењам. Јер нажалост немам ниједан други ослонац...
Онда радим како ми се каже, онда могу слободно и да заплачем као женско (плачипичка) и као жена и као сироче... Онда могу да утрчим у канцеларију, бацим се на фотељу, разгрнем капут са белим крзом (вештачко је, не брините се), могу да кроз бујну косу, склоним прамен косе иза уха на ком сија једна мала минђуша...
Онда... онда могу усне да ми упију и сјај са њих, да дехидрирам... али бар онда буду лепе, велике, бридне... коначно имам бујне усне као Гордана да ме је родила.
Онда ми је све допуштено, јер коначно имам некога да брине о мени... Е такви ми људи тренутно требају. Не треба ми више нико. Други.
Све сувишне сам отерала. Поготово за прошли Никољдан. Са све прстеном. Поготово сада и за Велику Госпојину. Не желим да зазвучим као "вао ја правдољубива кад то све радим око таквих великих светаца, Бог је на мојој страни", не, није... Уме Он мене и те како да ошамари, али се не жалим. Јер тада видим колико сам јака. А сад што се неке коцкице, догађаји и људи поклопе са битним датумима... то нисам ја, то је судбина.
Једном сам можда у животу имала изузетно јаког и моћног мушкарца због ког сам радо трчкарала около у сукњицама и штиклицама где год да би он пошао... Једног само... А ја млада, полетна... да ли ми је онда било 21. година, тако нешто... Најенергичнија... Волела сам га до бесвести. Оно што сада исписујем кроз љубавне текстове на овом блогу, је ништа шта смо све лепо нас двоје проживели за 3 године... Умирала сам да му видим плаве оке свакога дана. На све сам била спремна, шта год да му треба, увек сам му се ту налазила. А јооооој тек кад се сетим колико сам се дотеривала свакога дана, није ми ништа било тешко због њега. Па нису ми биле довољне моје хаљине, умела сам да скокнем за викенд само да пребирам по маминим орманима да видим са чим бих шта могла искомбиновати, и брзо се враћај назад на место злочина.
А и он је мене штитио, никада ме није игнорисао, од нашег првог сусрета.
- Еј... псссст... немам наочаре... је ли видиш ко је онај колега? Гледа све време у мене, блам ме ако сам га испалила а да му се нисам јавила...
- Јуууууу, Тићо!!! Па је ли ти знаш ко је то?!
- А?!
Ма нико жив није смео ни да ме погледа нити узме у уста а камоли нешто више. Био је изузетно јак, успешан у својој професији (али до плафона успешан, кад је тако млад покупио све титуле у тој области), утицајан у држави, признат као стручњак у иностраним институцијама где су га често ангажовали. Био је остварење снова. Радовала сам му се сваки пут кад знам да авион слеће на Сурчин. Као да би се опет Тајна отварала, као да смо опет били у загрљају огромних емоција и привлачности. Одласци на коктеле, брифинге, пријеме су за нас били свакодневница. Давао ми је сву слободу овога света да се олако крећем и заиста сам уживала да ме гледа док сам и бар мало одмакнута од њега. Кад му видим доњу вилицу благо отворену... Боже, како је умео да буде сладак, али стварно као теле. Не мислим ништа погрдно, кравице и бикови су тако слатки кад су мали. Ово вам гарантујем из прве руке, па ја сам бар одрасла на селу код бабе и деде.
Исто тако то моје теле је умело да ме на пречац пошаље негде на пословни пут уз речи:
,, 'Ајде ти иди, знам да ћеш ме лепо представљати тамо." И није био стипса, што је баш чудно за мене с обзиром да сам иначе магнет за такве дебиле. Ма са њим сам баш, баш уживала, имала најбоље аранжмане и ангажмане, није се никада обрукао.
Али је исто тако... урадио нешто 1.марта... нећу рећи које године... Има да памтим тај датум, да се до краја живота трзам кад га угледам у календару...
Ту ноћ су му колеге "кројиле" биографију, а претходно смо се нас двоје били удаљили једно од другог, већ неко извесно време. Притисци су били све већи да буде са мном, чак ми је један колега отворио везу да будем у току преговора (лајв пренос, Господе Боже, шта смо радили, па подавио би нас као мачиће да је знао). Одржао је куртоазно хвалоспев о мени, како ћу једнога дана ја да будем савршена мајка и супруга али неком другом јер "он мени који је на -лошем- гласу не треба".
Мени... кад тад није срце препукло у грудима никада неће.
Па како је тако био искомплексиран...
Изгледа је то увек случај са тим преуспешним људима.
Ја нисам имала гласа ни да крикнем када је завршио то излагање о нама. Сећам се само да сам била ужасно невољна МЕСЕЦИМА... Мислим да смо крајем августа/почетком септембра баба, мама и ја отишле у Сокобању, ја сам и тада била наелектрисана, живчана и плачљива. Јела сам до бесвести, угојила се, више нисам била она девојка са апсолвентске вечери, сад сам наједном изгледала као запуштена жентурача. Ништа на себи атрактивно, младалачки, једино можда језик који је коси све пред собом...
Срели смо се 3 пута за све ове године. И то сам се правила сваки пут да га не видим. Добро што га 1пут нисам удавила на базену. Никада му ово нисам опростила. Никада нисам смогла снаге да га питам нешто безвезе бар као колегу. Не... Превише ме је ово све заболело. Можда ме још није ни прошао оваj ујед за срце. А волела сам га...
Био је поносан на мене...
Навијали смо ватрено за Звезду, били смо истих идеала, био је препоносан на мене кад му кажем где сам била, за кога сам написала стручни текст, на којим сам протестима и митинзима била.
- Изашла је фотографија у новинама на којој сам...
- Знам, видео сам те! Свака част! Видим да си иста ја... тако сам и ја некада. А ниси ми никада причала да желиш у овоме смеру да идеш, знаш да бих те увек посаветовао.
Ту сам се заустављала и седала и слушала широм отворених и очију а не само ушију! Осећала сам нешто хладно испод мене као да сам седела у старим, дрвеним ђачким клупама. А у току је предавање најбитније лекције у животу.
Толико сам га уздизала. Био ми је алфа и омега. Нит' ми се ико супротстављао за њега нит' њему за мене. Били смо једно, тада.
Али...
То су све сада... успомене.
Са дубоким трагом.
Ја, мајке ми, не схватам како неки људи не разазнају кад си куртоазно љубазан са њима, кад си друштвен а када си отворен за флерт. О, па онда, брате мој, изволи нападај. Али не! Наши мушкарци (част појединцима, а међу њима је мој круг пријатеља) без изузетка и без мало саосећања, емпатије одмах те стартују. Па побогу не прија девојакама кад их толико гњавите и смарате, дај један мали, кратак комплимент и заобиђи ме. Остави нешто за следећи сусрет... Али не, то наставља данима да те смара, у континуитету. Да ли хоће код тебе да изазову своју појаву у сновима, не знам стварно...
Па аман докле више...
Не вређам никога, заиста су то све фини и образовани људи, успешни у својим пословима, са широким кругом познанстава, још ширих географских тачака које су посетили, али аман заман... Како неко може да не схвата када девојка није заинтересована...
Преуморна сам да цртам, заиста не желим никога да сматрам дебилом, бојице чувам за ону бојанку за одрасле, коју никако да почнем да користим. Ено деца која ми долазе у посету са родитељима, су ми је попунила са својим уметничким рукицама. Бар неко да ме обрадује и насмеје. Поред толике навалентности.
Ја сам уморна од свега. У последња 2-3 месеца најближем кругу људи кукам да ко шта ради а ја само блокирам мушкарце на свим друштвеним мрежама. Од скора сам почела и на позиве и смс-ове да блокирам, па ј***** слику своју кад не схватају да ми не требају ни у каквом смислу сем можда пословном и професионалном. Жао ми је, ја стварно, али стварно нисам у стању одмах да развијам нека пријатељства ни површна ни дубља. А ни не треба ми. Нека хвала. Доста ми је свега. Мука ми је од свега.
Онда сам први пут после 7-8 година пожелела да сам трудна и да ће ми тог јутра гинеколог саопштити радосну вест.
- Али чекај, а ко је...
- Нико. Ја бих вештачку оплодњу.
- Зашто?
- Не видим ниједнога као оца. Шта ће ми, ја не могу против својих осећања. Нећу и не могу. Ја само хоћу једну слатку, врцаву, препаметну и предаровиту девојчицу! Остало ме ништа не занима.
- Разумем твоје тренутно...
- Не, није тренутно! Ја могу том детету све да пружим!
- Хајмо полако...
Мене заиста нико не може више ни да освоји ни да фасцинира. Ни најмоћнији мушкарац на свету нпр. Путин, баш ме није фасцинирао уживо.
Ја заиста, заиста увек имам дебеле разлоге зашто се на неким догађајима појављујем. Да, погађате, то је због неизмерне захвалности према појединим људима који су ми се на први миг појавили када сам била на дну, а због свих осталих - само ћу да одглумим љупку девојку.
А намћор после одлази сам у тиху ноћ...
Е у тој ноћи или ћу бити сама или евентуално да се чујем са другарицама да причамо до зоре. А у зору, ето као јуче нпр. јави ми се друг (овај је хетеро, не дружим се искључиво и само са оним другима). Рада сам свакога да послушам, али оне са којима "имам дубоке корене" а за остале ме заболе. То је право пријатељство. Кад на неке људе не би помислио, а оно ти се јаве као гром из ведра неба, помагај! И ето, мало сам се после потресла, нисам била можда обазрива, али срећа урадила сам пар трикова и данас сам ок. Пријатељство је изгледа кад идеш мало и на своју штету, кад зарад других на кратко мораш да отвориш своју Пандорину кутију и обазриво да је затвориш и склониш опет дубоко у себе.
Пре неки викенд, недеља ујутру, око 10 ч., стиже ми нека пословна понуда са тешком тематиком. Нисам се још ни расанила, гледам и не верујем који је мозак ово могао сада, викендом, пре подне да смисли. А ни разлози ми на крају нису били баш најјаснији. Не верујем у филантропност на свакодневном нивоу.
У моменту ме је тако 6.чуло уздрмало да сам се почела трести и одбила сам. Али не! Ту није крај! Онда умотано наступа, типа добићеш сигурни посао ако то и то урадиш, па дај да видим шта си до сада радила... На памет.. али пази кад ми на памет не пада замотаним типовима да отварам карте. Моје карте су отворена на Линкеду, Богу хвала, јадница нисам да ћу поверовати наивно у оваква тајновита обећања за "сигуран" посао. Жао ми је. Колико год да се неко позивао на неке мени драге пријатеље, ја овакве дебиле ни пословно не могу да прихватим. Жао ми је.
Ох а да вам тек причам о надмености дрвосеча које су завршиле 9. и 10. разред + 1 курс и наместили се у фотељу у центру града? Кад ми се такви праве блесави и убеђују ме да сам ја неке ствари супротно урадила, него што ја знам да иначе јесам учинила.
То су таква згражавања, да није ни чудо што последња 2-3 месеца ниједно мушко не могу да поднесем у својој близини.
За овог скота се не брините.
Ено брани га нека девојка од 22-24 године из престонице, вероватно исто добила фотељашко место захваљујући партијској књижици.
Али наравно да сам га предухитрила.
Мене је тешко зајебати са оволиким животним искуством. Наравно да имам најјаче и најбоље људе око себе. Животне околности су нас спојиле. Да сам их тражила и "гуглала" по нету, не бих успела да их похватам. Ни њих ни њихова достигнућа.
А ја тим који добија, нећу да мењам. Јер нажалост немам ниједан други ослонац...
Онда радим како ми се каже, онда могу слободно и да заплачем као женско (плачипичка) и као жена и као сироче... Онда могу да утрчим у канцеларију, бацим се на фотељу, разгрнем капут са белим крзом (вештачко је, не брините се), могу да кроз бујну косу, склоним прамен косе иза уха на ком сија једна мала минђуша...
Онда... онда могу усне да ми упију и сјај са њих, да дехидрирам... али бар онда буду лепе, велике, бридне... коначно имам бујне усне као Гордана да ме је родила.
Онда ми је све допуштено, јер коначно имам некога да брине о мени... Е такви ми људи тренутно требају. Не треба ми више нико. Други.
Све сувишне сам отерала. Поготово за прошли Никољдан. Са све прстеном. Поготово сада и за Велику Госпојину. Не желим да зазвучим као "вао ја правдољубива кад то све радим око таквих великих светаца, Бог је на мојој страни", не, није... Уме Он мене и те како да ошамари, али се не жалим. Јер тада видим колико сам јака. А сад што се неке коцкице, догађаји и људи поклопе са битним датумима... то нисам ја, то је судбина.
Једном сам можда у животу имала изузетно јаког и моћног мушкарца због ког сам радо трчкарала около у сукњицама и штиклицама где год да би он пошао... Једног само... А ја млада, полетна... да ли ми је онда било 21. година, тако нешто... Најенергичнија... Волела сам га до бесвести. Оно што сада исписујем кроз љубавне текстове на овом блогу, је ништа шта смо све лепо нас двоје проживели за 3 године... Умирала сам да му видим плаве оке свакога дана. На све сам била спремна, шта год да му треба, увек сам му се ту налазила. А јооооој тек кад се сетим колико сам се дотеривала свакога дана, није ми ништа било тешко због њега. Па нису ми биле довољне моје хаљине, умела сам да скокнем за викенд само да пребирам по маминим орманима да видим са чим бих шта могла искомбиновати, и брзо се враћај назад на место злочина.
А и он је мене штитио, никада ме није игнорисао, од нашег првог сусрета.
- Еј... псссст... немам наочаре... је ли видиш ко је онај колега? Гледа све време у мене, блам ме ако сам га испалила а да му се нисам јавила...
- Јуууууу, Тићо!!! Па је ли ти знаш ко је то?!
- А?!
Ма нико жив није смео ни да ме погледа нити узме у уста а камоли нешто више. Био је изузетно јак, успешан у својој професији (али до плафона успешан, кад је тако млад покупио све титуле у тој области), утицајан у држави, признат као стручњак у иностраним институцијама где су га често ангажовали. Био је остварење снова. Радовала сам му се сваки пут кад знам да авион слеће на Сурчин. Као да би се опет Тајна отварала, као да смо опет били у загрљају огромних емоција и привлачности. Одласци на коктеле, брифинге, пријеме су за нас били свакодневница. Давао ми је сву слободу овога света да се олако крећем и заиста сам уживала да ме гледа док сам и бар мало одмакнута од њега. Кад му видим доњу вилицу благо отворену... Боже, како је умео да буде сладак, али стварно као теле. Не мислим ништа погрдно, кравице и бикови су тако слатки кад су мали. Ово вам гарантујем из прве руке, па ја сам бар одрасла на селу код бабе и деде.
Исто тако то моје теле је умело да ме на пречац пошаље негде на пословни пут уз речи:
,, 'Ајде ти иди, знам да ћеш ме лепо представљати тамо." И није био стипса, што је баш чудно за мене с обзиром да сам иначе магнет за такве дебиле. Ма са њим сам баш, баш уживала, имала најбоље аранжмане и ангажмане, није се никада обрукао.
Али је исто тако... урадио нешто 1.марта... нећу рећи које године... Има да памтим тај датум, да се до краја живота трзам кад га угледам у календару...
Ту ноћ су му колеге "кројиле" биографију, а претходно смо се нас двоје били удаљили једно од другог, већ неко извесно време. Притисци су били све већи да буде са мном, чак ми је један колега отворио везу да будем у току преговора (лајв пренос, Господе Боже, шта смо радили, па подавио би нас као мачиће да је знао). Одржао је куртоазно хвалоспев о мени, како ћу једнога дана ја да будем савршена мајка и супруга али неком другом јер "он мени који је на -лошем- гласу не треба".
Мени... кад тад није срце препукло у грудима никада неће.
Па како је тако био искомплексиран...
Изгледа је то увек случај са тим преуспешним људима.
Ја нисам имала гласа ни да крикнем када је завршио то излагање о нама. Сећам се само да сам била ужасно невољна МЕСЕЦИМА... Мислим да смо крајем августа/почетком септембра баба, мама и ја отишле у Сокобању, ја сам и тада била наелектрисана, живчана и плачљива. Јела сам до бесвести, угојила се, више нисам била она девојка са апсолвентске вечери, сад сам наједном изгледала као запуштена жентурача. Ништа на себи атрактивно, младалачки, једино можда језик који је коси све пред собом...
Срели смо се 3 пута за све ове године. И то сам се правила сваки пут да га не видим. Добро што га 1пут нисам удавила на базену. Никада му ово нисам опростила. Никада нисам смогла снаге да га питам нешто безвезе бар као колегу. Не... Превише ме је ово све заболело. Можда ме још није ни прошао оваj ујед за срце. А волела сам га...
Био је поносан на мене...
Навијали смо ватрено за Звезду, били смо истих идеала, био је препоносан на мене кад му кажем где сам била, за кога сам написала стручни текст, на којим сам протестима и митинзима била.
- Изашла је фотографија у новинама на којој сам...
- Знам, видео сам те! Свака част! Видим да си иста ја... тако сам и ја некада. А ниси ми никада причала да желиш у овоме смеру да идеш, знаш да бих те увек посаветовао.
Ту сам се заустављала и седала и слушала широм отворених и очију а не само ушију! Осећала сам нешто хладно испод мене као да сам седела у старим, дрвеним ђачким клупама. А у току је предавање најбитније лекције у животу.
Толико сам га уздизала. Био ми је алфа и омега. Нит' ми се ико супротстављао за њега нит' њему за мене. Били смо једно, тада.
Али...
То су све сада... успомене.
Са дубоким трагом.
Коментари
Постави коментар