Ортак
Извињава ми се пријатељ, мисли да ми је направио проблем, ма рекох опуштено, ја се нормално крећем, понашам, излазим. Рекох ево враћам се са другим са Палића, били после и на пићу у центру града.
Тако кад ме заболе уво за све, само навучем црно на себе и ****** за све. Ко ми шта може, ко ми шта сме. Још се намерно попнем на танке штикле од 12 цм, глумим генерала на асфалту. А из кожњака не излазим. Ма ****** за све.
У последње време сам толико "проблематична" постала да не носим ни дамске торбице нит' нешто што обично жене са собом носе. Погурам све по џеповима и идемо... Ма ***** се за све. Који ће ми враг било каква обавеза па и та најмања.
Кад ја могу да протресем косу, да је забацим, прекрстим ноге у краткој сукњи, поздравим се са њих пар у граду, мени до Космета равно. О тој слободи ја говорим. Кад не морам никоме да полажем рачуне, не седим на две столице, шта ћеш лепше. Ма милина, брате.
Исто тако, на брзака се спремим за вечерњи излазак, проверена црна на мени и руке у вис! Некада, моји укућани, кад погледају снимак са неког весеља, прокоментаришу:
,,Па Тијана мораш ли ти прва обе руке горе да подигнеш?" :D
А морам... Шта ћу, то је јаче од мене.
Нек иде све... Неки са милим Богом неки до ђавола...
Као да могу нешто зауставити...
Зато и дигнем руке чим ме песма погоди, а Богу хвала, свака наша ме погоди. Ни не знам довољно да се опустим и уживам, у свакој се пронађем, колико песама толико животних епизода.
Ма за чије бабе здравље се секирати? Ждерати? Нервирати? Ја не умем другачија да будем. Сећам се да сам у средњој школи била повучена и дистанцирана, али пре и после ње - она права ја. Ортак. Никада дамица, увек шаљивџија, која ће радо да окупља екипу и да се зеза на свој рачун. Батали ме уштогљености.
Једна ми је младост, један ми је живот, једном ми је ова слобода. На памет ми не пада да је заробим нити поклоним некоме. К'о да ће мени неко таквим поклоном да узврати...
Уморна сам, али уморна од тих несигурности, мањка времена за љубав и пажњу, уморна од цинизма или трагова прошлости (да не кажем и садашњости). Мени туђи репови не требају, још да ме са њима неко слама или држи затворену у кући... Боже сачувај. Каквих сам све људи срела...
Ј**** ти ту љубав кад ме угуши' или понизиш својим непристојним повишеним тоном, макар он био упућен трећој особи. Шта, је ли ја треба цео живот да се правим да нисам ништа чула од те притајене љубоморе "јер БАШ ТАДА пратим тв садржај на великом екрану"?
Осећам се као да сам на бгд асфалту '90тих, рокају пиштољи, нагло кочење из блиндираних кола, шамарање а ја на седишту се правим да нисам ништа видела шта су "жестоки" момци урадили. И после 5 минута броје шушке и смеју се као да нису звекали шамаре и нити се чуле кајле око врата са крстовима од 4.000 марака док скачу од среће (евра, као да је битна валута код оволиких нула).
Или још гора сцена, кад пред трећом особом се трза на неки звук у просторији иронично оптужујући МЕНЕ да ми се јављају удварачи? Рекох, не, погледај, празан екран...
Сасвим мирно показујем, јер знам да нисам патолошко посесивна особа.
Знам да сам чиста. Уостаом... прошла сам ту школу наметања кривице и буљења у зенице објашњавајући ми да сам ја крива.
Зашто да будем? Кад знам да ће дотични отићи чим окренем леђа?
Како знам?!
Лепо. Јер другачије такви ликови его не могу смирити. Не могу другачије каналисати своју импулсивност кад виде да нисте ствар коју су купили и безбедно окачили на клин.
Ја бар знам да је Живот добар према мени. Никога не мрзим, нити поседујем. Ја волим. Волим Живот, волим Бога, волим Мајку, волим моју напаћену Отаџбину, волим моју Вуку, волим моје анђеле на небу и шта ћу више? Исто како то волим и држим у срцу и души исто тако волим и партнера. Волим те до бесвести, до лудила, у стању сам да ти без пардона кажем и у четири ока и међу више: волим те! Да, ја одмах заволим и заболе ме! Мени треба та огромна емоција а шта ће бити после, и ту ме заболе!
Тако кад ме заболе уво за све, само навучем црно на себе и ****** за све. Ко ми шта може, ко ми шта сме. Још се намерно попнем на танке штикле од 12 цм, глумим генерала на асфалту. А из кожњака не излазим. Ма ****** за све.
Кад ја могу да протресем косу, да је забацим, прекрстим ноге у краткој сукњи, поздравим се са њих пар у граду, мени до Космета равно. О тој слободи ја говорим. Кад не морам никоме да полажем рачуне, не седим на две столице, шта ћеш лепше. Ма милина, брате.
Исто тако, на брзака се спремим за вечерњи излазак, проверена црна на мени и руке у вис! Некада, моји укућани, кад погледају снимак са неког весеља, прокоментаришу:
,,Па Тијана мораш ли ти прва обе руке горе да подигнеш?" :D
А морам... Шта ћу, то је јаче од мене.
Нек иде све... Неки са милим Богом неки до ђавола...
Као да могу нешто зауставити...
Зато и дигнем руке чим ме песма погоди, а Богу хвала, свака наша ме погоди. Ни не знам довољно да се опустим и уживам, у свакој се пронађем, колико песама толико животних епизода.
Ма за чије бабе здравље се секирати? Ждерати? Нервирати? Ја не умем другачија да будем. Сећам се да сам у средњој школи била повучена и дистанцирана, али пре и после ње - она права ја. Ортак. Никада дамица, увек шаљивџија, која ће радо да окупља екипу и да се зеза на свој рачун. Батали ме уштогљености.
Једна ми је младост, један ми је живот, једном ми је ова слобода. На памет ми не пада да је заробим нити поклоним некоме. К'о да ће мени неко таквим поклоном да узврати...
Уморна сам, али уморна од тих несигурности, мањка времена за љубав и пажњу, уморна од цинизма или трагова прошлости (да не кажем и садашњости). Мени туђи репови не требају, још да ме са њима неко слама или држи затворену у кући... Боже сачувај. Каквих сам све људи срела...
Ј**** ти ту љубав кад ме угуши' или понизиш својим непристојним повишеним тоном, макар он био упућен трећој особи. Шта, је ли ја треба цео живот да се правим да нисам ништа чула од те притајене љубоморе "јер БАШ ТАДА пратим тв садржај на великом екрану"?
Осећам се као да сам на бгд асфалту '90тих, рокају пиштољи, нагло кочење из блиндираних кола, шамарање а ја на седишту се правим да нисам ништа видела шта су "жестоки" момци урадили. И после 5 минута броје шушке и смеју се као да нису звекали шамаре и нити се чуле кајле око врата са крстовима од 4.000 марака док скачу од среће (евра, као да је битна валута код оволиких нула).
Или још гора сцена, кад пред трећом особом се трза на неки звук у просторији иронично оптужујући МЕНЕ да ми се јављају удварачи? Рекох, не, погледај, празан екран...
Сасвим мирно показујем, јер знам да нисам патолошко посесивна особа.
Знам да сам чиста. Уостаом... прошла сам ту школу наметања кривице и буљења у зенице објашњавајући ми да сам ја крива.
Зашто да будем? Кад знам да ће дотични отићи чим окренем леђа?
Како знам?!
Лепо. Јер другачије такви ликови его не могу смирити. Не могу другачије каналисати своју импулсивност кад виде да нисте ствар коју су купили и безбедно окачили на клин.
Ја бар знам да је Живот добар према мени. Никога не мрзим, нити поседујем. Ја волим. Волим Живот, волим Бога, волим Мајку, волим моју напаћену Отаџбину, волим моју Вуку, волим моје анђеле на небу и шта ћу више? Исто како то волим и држим у срцу и души исто тако волим и партнера. Волим те до бесвести, до лудила, у стању сам да ти без пардона кажем и у четири ока и међу више: волим те! Да, ја одмах заволим и заболе ме! Мени треба та огромна емоција а шта ће бити после, и ту ме заболе!
Што би моја баба рекла:
,,Ако ти је лепо... живи тај тренутак. Буди паметнија од мене. Шта те брига шта ће свет рећи или шта ће се десити после. Видећеш једног дана, да је било најбитније да си била срећна."
А тако је гласила порука... честитка за овај рођендан. Поред здравља: ,, ... и срећу ти желим."
И шта више треба?
Срећа је јако битан фактор.
То вам је она мајушна стварчица, тако битна коју зову позитивном илити добром вибрацијом. Кад познајете две способне особе, али једна је успешнија од друге иако истим алатима и материјом баратају. Зашто? Осети се у ваздуху одговор. Због среће. Због наклоности звезде. Због растерећености ако је некада са нечим била оптерећена. На време је све елиминисала што је кочи. И напрасно успела!!!
Тај фактор. Та срећа. Тај осмех. И ортак. Растерећени.
'Ајмо на пиће.
,,Ако ти је лепо... живи тај тренутак. Буди паметнија од мене. Шта те брига шта ће свет рећи или шта ће се десити после. Видећеш једног дана, да је било најбитније да си била срећна."
А тако је гласила порука... честитка за овај рођендан. Поред здравља: ,, ... и срећу ти желим."
И шта више треба?
Срећа је јако битан фактор.
То вам је она мајушна стварчица, тако битна коју зову позитивном илити добром вибрацијом. Кад познајете две способне особе, али једна је успешнија од друге иако истим алатима и материјом баратају. Зашто? Осети се у ваздуху одговор. Због среће. Због наклоности звезде. Због растерећености ако је некада са нечим била оптерећена. На време је све елиминисала што је кочи. И напрасно успела!!!
Тај фактор. Та срећа. Тај осмех. И ортак. Растерећени.
'Ајмо на пиће.
Коментари
Постави коментар