Моја Позорница
Ааааааах!!!
Живим за позорницу!!!
Како ли је дивно ходати по њој...
Који је то налет грациозности, елеганције, женствености, испуњености, среће и задовољства... ах, не могу речима описати!!!
Најбоље се види на мом лицу!
Суптилно скидам наочаре и одлажем их на дугменце испод врата, јер желим сваки трачак да упијем сопственим видом... ма какав био. Не, нису ми потребне више ни оптичарске нити оне за сунце, моје једино Сунце је сада - све око мене!
Ово СВЕ просто шљашти у мојим очима као 10 рефлектора!
Све оно што данима и ноћима прижељкујем, сад је око мене и не, ништа више није важно, ништа тако ми не шири зенице као овај призор среће! Јер је јако редак. Појављује ми се као комета - изненада, неочекивано, непланирано, кад се најмање надам а онда, исто тако ненадано одлучим - нека траје. Колико год да траје, нека се филм полако одмотава и приказује. Не марим, не постоје обавезе ни пре ни после. Не знам где ми је планер, "изгубио се".
Сат скидам са руке.
Дакле, лице сам ослободила од наочара, да осетим додатну слободу. Но, изгледа да и заиста делујем растерећено - људи ми прилазе и олако започињу ћаскање. Хаха за неповеровати!
Да, та сцена је сваки пут иста на Мојој Позорници. Обожавам је! О-Б-О-Ж-А-В-А-М---Ј-Е!
Не, мало је рећи: обожавам је.
Пресудите сами како се осећам, када ми и странци приђу са комплиментом да сам "лепа Српкиња" . Могу ли бити срећнија и захвалнија Богу због оваквих тренутака?
Елем... јагодице у први план, кожа на образима се повукла и затегнула а усне(!) - имам осећај да ће пукнути колико су у моменту нарасле. Косу распуштам и пада ми низ леђа, ох, тек сад у окну видим - па и она се променила - посветлела је! Је л' се и она радује?
Оно што ми годинама пребацују, више не морају - леђа ми стоје право. Погрбљеност, шта то беше? Ма за ову корекцију су гарант "криве" танке штикле од 12 центиметара. Ахам, чула сам ову легенду која се граничи са глупошћу, али ето, изгледа да неко можда може и да потврди и буде доказ... те глупости. Иако сам формално обучена, прелепе ципеле ме ваде из ситуације. Није ни чудо што их зовем: Моје Б. :-) Да, гланцам их и негујем само за посебне прилике, само за Њега... Имају и посебно место у орману, осталу обућу могу ђутуре да држим овде и онде, али Моје Б, никако! Оне имају посебан третман, заслужују. Јер су заслужне за све моје непоновљиве тренутке. Волим их као моје плаве папучице. Још деценију и по да их носим, биће ми драго, јер неке ствари не да не излазе из моде него не излазе из - срца. А оно је битније и непролазније.
Ходам, корачам чврсто. Жонглирам са торбом и сладоледом у корнету. А та чоколада у њему кокетира са белом блузом. Човече, како ли тај љубавни призор привлачи погледе. Препуних башта. Али башта у правом смислу те речи - препуних зеленила, цвећа и људи напослетку. Хлад умногоме доприноси. И шетачима, случајним пролазницима и боемима, хедонистима. Једнима да гипким зглобовима грациозно ходају, а други да освежени тим призором пишу оду у својим очима. Нека не морам да је прочитам. Довољно је краичком ока да ухватим све те упрте погледе...
Само сам 2 пута приуштила себи ово задовољство. Или ми је Онај горе то дозволио?
Како год, знам да је невероватано осећати се срећном и благословеном што сам женско биће. У моменту се присетим свих хвалостева женама од стране наших писаца, заклетих боема који су више исписали историју престонице него било који историчар. Заиграм се тако олако у својој машти, много пута замишљам да сам Жанка... Много пута. Дивим јој се, иако нисам њен савременик. Али она живи у свим дивним причама које се преносе од уста до уха, од уха до уста... Не дели ме од ње век већ то што нисам имала њену храброст. Да је јесам имала, данас бих можда начела животни поклон који се зове Глума. Но, биће, биће... валда једног дана. Валда ни ја не могу цео живот да живим не испољивши сав свој таленат.
А таленат за глуму, драму и изазивање позорности - дефинитивно имам.
Не, не волим да пућим уста и тако ходам, глуматајући (дакле, не глумећи, већ глуматајући) недодирљиву. Не, напротив!!! Немам тај порив. Зашто бих га имала?
Ја волим да удишем слободу и приземност. Ахам, приземност на 12 цм - шта ћу кад сам онижа, мама ми никада није дала да ходам у равном, бар не пред њеним очима.
Што би рекле неке познате даме, само овде можеш да доживиш да ти се диве док лагано пролазиш и да осетиш својеврстан аплауз, похвалу Мајци Природи због тога, док негде другде - могу евентуално да констатују да је прошао тај и тај улицом и ту се свака прича завршава.
А шта ће наше жене...
Навикле да су најлепше на свету, и како другачије да потврде то него што женственијом шетњом недељом поподне кроз позната урбана места.
Размазили су нас.
И наши мушкарци, и помало странци, а можда највише уметници. Која од нас не живи у сновима и бајкама, а њих су некада давно конструисали - уметници. Оне се преносиле не само усмено с колена на колено, већ и са усном на колено, па руком на колено...
Колико је раније било битно да жена има што лепше листове, то потврђују погледи старијих староседелаца. Смешно је кад видиш за чим главу окрећу, али добро, свако време има своје бреме. Валда се тако каже.
Смешно. Али истинито.
Бити вољена. Волети. Узвратити.
Колико волиш толико ти и повратно дође.
Само је питање: шта истински љубимо?
Да ли је то људско биће, ствар или неко место?
Зависи... а треба бити искрен.
Треба смоћи снаге и на глас признати људим у неформалном разговору чему заиста твоје срце стреми... Јер веровали или не, кад год сам рекла (практично, крикнула) шта заиста желим, нисам добила ни једну реч а камо ли оапсаку од саговорника. Добила сам само тишину. Јер не надају се људи да ћете нешто друго рећи а да то није "нека животна вредност" о којој сви као папагаји говоре. Флоскуле.
Нисмо сви исти.
Много смо различити.
Много неприземни - са својим плановима. А они се не остварују. Остварују се само снови. Јер Бог ће се смејати плановима и показаће ти шта је најбоље за тебе и шта је оно шта ТЕБИ прија.
А предрасуде... не треба да те коче.
Многима (међу којима сам и ја) је тешко своје жеље да превале преко усна.
И док нисам почела кратко да их изговарам, без двојбе, и без и једног трептаја, нисам увидела уствари колико сам јача. Не од себе дојучерашње, већ и од тих људи пуних предрасуда, да не кажем материјалиста. Материјалиста у смислу "хеј, каква ти је то жеља ако не постоји рачуница". Мислим, да се не лажемо, нисам ни ја цвећка, за неке ствари јесам захтевна и јесам материјалиста, али нисам сигурно у смислу "долар ми је само у очима".
Пратиш снове, не допустиш случајним гребаторима да уђу у твоју трасу пута и глат настављаш путошествије... А можда је на крају пута леп призор?
Поклон од живота.
И машницу можеш да повучеш...
Живим за позорницу!!!
Како ли је дивно ходати по њој...
Који је то налет грациозности, елеганције, женствености, испуњености, среће и задовољства... ах, не могу речима описати!!!
Најбоље се види на мом лицу!
Суптилно скидам наочаре и одлажем их на дугменце испод врата, јер желим сваки трачак да упијем сопственим видом... ма какав био. Не, нису ми потребне више ни оптичарске нити оне за сунце, моје једино Сунце је сада - све око мене!
Ово СВЕ просто шљашти у мојим очима као 10 рефлектора!
Све оно што данима и ноћима прижељкујем, сад је око мене и не, ништа више није важно, ништа тако ми не шири зенице као овај призор среће! Јер је јако редак. Појављује ми се као комета - изненада, неочекивано, непланирано, кад се најмање надам а онда, исто тако ненадано одлучим - нека траје. Колико год да траје, нека се филм полако одмотава и приказује. Не марим, не постоје обавезе ни пре ни после. Не знам где ми је планер, "изгубио се".
Сат скидам са руке.
Дакле, лице сам ослободила од наочара, да осетим додатну слободу. Но, изгледа да и заиста делујем растерећено - људи ми прилазе и олако започињу ћаскање. Хаха за неповеровати!
Да, та сцена је сваки пут иста на Мојој Позорници. Обожавам је! О-Б-О-Ж-А-В-А-М---Ј-Е!
Не, мало је рећи: обожавам је.
Пресудите сами како се осећам, када ми и странци приђу са комплиментом да сам "лепа Српкиња" . Могу ли бити срећнија и захвалнија Богу због оваквих тренутака?
Елем... јагодице у први план, кожа на образима се повукла и затегнула а усне(!) - имам осећај да ће пукнути колико су у моменту нарасле. Косу распуштам и пада ми низ леђа, ох, тек сад у окну видим - па и она се променила - посветлела је! Је л' се и она радује?
Оно што ми годинама пребацују, више не морају - леђа ми стоје право. Погрбљеност, шта то беше? Ма за ову корекцију су гарант "криве" танке штикле од 12 центиметара. Ахам, чула сам ову легенду која се граничи са глупошћу, али ето, изгледа да неко можда може и да потврди и буде доказ... те глупости. Иако сам формално обучена, прелепе ципеле ме ваде из ситуације. Није ни чудо што их зовем: Моје Б. :-) Да, гланцам их и негујем само за посебне прилике, само за Њега... Имају и посебно место у орману, осталу обућу могу ђутуре да држим овде и онде, али Моје Б, никако! Оне имају посебан третман, заслужују. Јер су заслужне за све моје непоновљиве тренутке. Волим их као моје плаве папучице. Још деценију и по да их носим, биће ми драго, јер неке ствари не да не излазе из моде него не излазе из - срца. А оно је битније и непролазније.
Ходам, корачам чврсто. Жонглирам са торбом и сладоледом у корнету. А та чоколада у њему кокетира са белом блузом. Човече, како ли тај љубавни призор привлачи погледе. Препуних башта. Али башта у правом смислу те речи - препуних зеленила, цвећа и људи напослетку. Хлад умногоме доприноси. И шетачима, случајним пролазницима и боемима, хедонистима. Једнима да гипким зглобовима грациозно ходају, а други да освежени тим призором пишу оду у својим очима. Нека не морам да је прочитам. Довољно је краичком ока да ухватим све те упрте погледе...
Само сам 2 пута приуштила себи ово задовољство. Или ми је Онај горе то дозволио?
Како год, знам да је невероватано осећати се срећном и благословеном што сам женско биће. У моменту се присетим свих хвалостева женама од стране наших писаца, заклетих боема који су више исписали историју престонице него било који историчар. Заиграм се тако олако у својој машти, много пута замишљам да сам Жанка... Много пута. Дивим јој се, иако нисам њен савременик. Али она живи у свим дивним причама које се преносе од уста до уха, од уха до уста... Не дели ме од ње век већ то што нисам имала њену храброст. Да је јесам имала, данас бих можда начела животни поклон који се зове Глума. Но, биће, биће... валда једног дана. Валда ни ја не могу цео живот да живим не испољивши сав свој таленат.
А таленат за глуму, драму и изазивање позорности - дефинитивно имам.
Не, не волим да пућим уста и тако ходам, глуматајући (дакле, не глумећи, већ глуматајући) недодирљиву. Не, напротив!!! Немам тај порив. Зашто бих га имала?
Ја волим да удишем слободу и приземност. Ахам, приземност на 12 цм - шта ћу кад сам онижа, мама ми никада није дала да ходам у равном, бар не пред њеним очима.
Што би рекле неке познате даме, само овде можеш да доживиш да ти се диве док лагано пролазиш и да осетиш својеврстан аплауз, похвалу Мајци Природи због тога, док негде другде - могу евентуално да констатују да је прошао тај и тај улицом и ту се свака прича завршава.
А шта ће наше жене...
Навикле да су најлепше на свету, и како другачије да потврде то него што женственијом шетњом недељом поподне кроз позната урбана места.
Размазили су нас.
И наши мушкарци, и помало странци, а можда највише уметници. Која од нас не живи у сновима и бајкама, а њих су некада давно конструисали - уметници. Оне се преносиле не само усмено с колена на колено, већ и са усном на колено, па руком на колено...
Колико је раније било битно да жена има што лепше листове, то потврђују погледи старијих староседелаца. Смешно је кад видиш за чим главу окрећу, али добро, свако време има своје бреме. Валда се тако каже.
Смешно. Али истинито.
Бити вољена. Волети. Узвратити.
Колико волиш толико ти и повратно дође.
Само је питање: шта истински љубимо?Да ли је то људско биће, ствар или неко место?
Зависи... а треба бити искрен.
Треба смоћи снаге и на глас признати људим у неформалном разговору чему заиста твоје срце стреми... Јер веровали или не, кад год сам рекла (практично, крикнула) шта заиста желим, нисам добила ни једну реч а камо ли оапсаку од саговорника. Добила сам само тишину. Јер не надају се људи да ћете нешто друго рећи а да то није "нека животна вредност" о којој сви као папагаји говоре. Флоскуле.
Нисмо сви исти.
Много смо различити.
Много неприземни - са својим плановима. А они се не остварују. Остварују се само снови. Јер Бог ће се смејати плановима и показаће ти шта је најбоље за тебе и шта је оно шта ТЕБИ прија.
А предрасуде... не треба да те коче.
Многима (међу којима сам и ја) је тешко своје жеље да превале преко усна.
И док нисам почела кратко да их изговарам, без двојбе, и без и једног трептаја, нисам увидела уствари колико сам јача. Не од себе дојучерашње, већ и од тих људи пуних предрасуда, да не кажем материјалиста. Материјалиста у смислу "хеј, каква ти је то жеља ако не постоји рачуница". Мислим, да се не лажемо, нисам ни ја цвећка, за неке ствари јесам захтевна и јесам материјалиста, али нисам сигурно у смислу "долар ми је само у очима".
Пратиш снове, не допустиш случајним гребаторима да уђу у твоју трасу пута и глат настављаш путошествије... А можда је на крају пута леп призор?
Поклон од живота.
И машницу можеш да повучеш...
Коментари
Постави коментар