Викенд љубави
Ја бих нешто да вам причам... (ово 'ја' већ указује на самољубље, пазите!)
Не знам колико сам добар наратор, али осећам да су ми се слегли неки утисци па трчим одмах брже боље да их поделим. Јавно (мислим, која паћеница!).
Добро, сем пуких утисака открићу можда још и по који детаљ. Немојте да пристављате кафу, јер ово није електронска кафе-трач-партија!
Односно, трудићу се да не буде. Нема потребе то да чиним.
Јер имам нешто лепо да вам приповедам.
Кажу да је то љубав. Е сад... јесте ли оно што је лепо и чисто заиста љубав - не знам, немам
појма. Како? Па лепо. Немам искуства. Изгледа да је у животу нисам ни осетила. Изгледа да сам цео живот била окружена погрешним стварима. Погрешним приопритетима. Погрешним људима. Но, 'ајде де, било је изузетака, свака им част. Али такви су ретки. Нећу именовати али ћу рећи да су то прави стубови и бранитељи не само наше земље већ и породице. Но изгледа да сам после бомбардовања тек сада спознала још неке такве особе.
Боље икада него никада. Или оно "боље сам него у лошем друштву". После се исплати. У смислу, када се мало примириш и ослободиш неких духова који те тиште или силују, Бог ти покаже Пут до онога што заиста треба твоја душа. До извора.
Извора доброте.
Нећу даље да набрајам а могла бих: извор топлине, нежности, испуњености блабла... али нећу. Немам потребе. Јер по неком мом расуђивању за овакав призор свеобухватна реч је: доброта.
А ви слободно "тагујте" друго.
Помало ме је (уствари, блам јавно да признам: мало више) срамота што сам минули викенд дочекала нервозна.
Да, знала сам све шта ће и где бити, ко и како, али баш ми је претходних дана било турбулентно. Не могу рећи да сам пуцала по шавовима колико по телефонским слушалицама. Сироту моју бабу Душан'у сам удавила у четвртак увече:
15 минута на фиксни и 116 минута на мобилни телефон!
Срећа да постоје ти "гратис" минути, срећа... А ко ме добро познаје, зна колико заправо не волим да висим на телефону. Е, видите колико ме је овај пут 'мука' натерала да пређем преко неких ствари. Видите колико је сати? Ахам...
Мука. Она што није стомачна.
Валда је ово адекватна реч када вам се све ускомеша. Мало од вас самих, мало од других "који вам желе најбоље и све чине за ваше добро".
ПРВО И ОСНОВНО (за овај савет имам километре искуства):
такве одмах да откачите.
А лепо ми је на растанку у средњој школи ово рекла професорица којој сам била миљеница:
,,Тијана, ко год да ти се меша у живот, никада немој да трпиш, па макар ти били то родитељи или најрођени, немој, буди своја, и живи за оно што носиш у себи!", 'ладно је предвидела шта ме чека. Ма рекох, што би мене тако нешто задесило? Свашта.
А са друге стране... валда је све са разлогом. Иако се овај мој разлог развукао на 7-8 година. Бар да сам раније спознала да се све то може пресећи, бар да сам...
А никада не знате шта ће бити са оним што имате највредније у себи - душом.
Може она сирота свашта да трпи и да васкрсава, али питање је докле. До када. И колико пута тако у круг. Изгледа да не постоји мерна јединица или нека формула да израчунамо колико још имамо форе да се олако понашамо са тим благом. Али, ето, сем што ОНА ВАС пуно пута васкрсава, испоставиће рачун свих дуговања када се ни не надате да тако нешто уопште постоји.
,,Какав бре рачун да полажем ја души или душа мени, ма глупости, радим оно што хоћу, што ми прија, створила сам свој мали свет у ком сам срећна (врло релативна ствар) и квит."
Квита нема. Али има: чист рачун дуга љубав.
Узајамност. Не мора бити у истој мери, али МОРА у ИСТОЈ НАМЕРИ.
Дакле, тебе душа чупала, изволи, чупај ти сад њу из муља.
А како јој узвратити? Изгледа да је просто да простије не може бити.
Ослушнути је на неколико тренутака. Затворите очи, ако вам је лакше и пустите је да оде где хоће. Пратите те слике у глави или пред очима. Оно што видите за тим она вапи и само је то може спасити и напојити.
Подајте јој, не цицијашите, не шкртарите, не одлажите и не лажите као ја бабу: ,,Добро, послушаћу те, одвојићу 2-3 дана само за то". Док год језиком овако млатите, нема 'леба од тога сем ако немате у позадини чврст карактер.
Моја душа нпр. увек вапи за Фрушком гором и Сремом. Није да нешто ту сад "патриотишем" са историјом и вером, али чињеница је да сам ту заиста проводила најлепше дане од када знам за себе. Ако ни због чега другог онда због тог зеленила и "узвишења у равници". Но, изгледа се души свидело то узвишење, како и зашто... па не бих да у потпуности откривам. Драго ми је што се она сама ту открила. Драго ми је што истине ту успеју да нађу уточиште. Драго ми је што су ми мање-више ту биле у близини. Драго ми је да сам сопственим чулима знала где је истина и колико је заправо она чиста. Толико је огромна у својој чистоти да се више уопште не ишчуђавам што је толико дуго и на широко блате. А шта ће јадни ти ђаволчићи, нека раде свој посао... кад немају другу работу. Да имају, не би били пали анђели, већ би остали онакви какви су рођењем постали.
После спознаје истине... пратите је. Не желите друго да вас дотиче. Не тиче вас се, а и што би? Имате свој свет, своје мишљење од кога исти тај свет не живи, али ВИ ЖИВИТЕ ОД ТОГ СВОГ МИШЉЕЊА.
Ово да сви трубимо једном дневно, опет би било изрода, но 'ајде, бићу добра нећу да их окарактеришем тј. судим. Мада бих врло радо. :)
Да, живи се од овога и онога али највише од сопственог мишљења. Зато је битно НАЋИ САМ истину. Могу вам сад тачно навести све податке и тачну адресу, али нећу. Сама сам спознала, сами спознајте.
Заборавите да сам јединица и све те предрасуде типа 'размажена', не, нисам размажена према пријатељима.
Само просто хоћу да кажем, да вам кажем...
Да постоји нада. А она весели душу. Диже је много, много високо и много, много брзо! Не бисте поверовали колико је то невероватан осећај! Јој, брате, осећам се као да сам се возила МИГом изнад Србије!!!
Постоји нада у васкрс свега око нас што је пало! Постоји!
У принципу знала сам за то и раније, и мање-више била присутна и увек добронамернима пружала подршку, али... овај пут сам учинила корак више. Коначно та спознаја. Добро сам се сетила!
Мене ако не ухватиш на блеф, нема шанси да ме повучеш за руку и да пружим корак напред.
А како сам изашла из те нека таме на светлост - немам појма. Просто се десило. Зашто ми је требало толико времена и повлачења у себе - опет, не знам. Иако понављам, да од почетка разлучијем шта је истина а шта обмана, признајем, нисам толико била присутна уз истину. Сматрала сам да бих могла мало да о'ладим од брањења на сав глас јер тиме не постижем ништа. Бранили смо истину правдољубиво када се подигла онолика џева, а после свако јој је доприносио колико је умео. Шта, да крвопијама дајемо прилику? Лично, живаца за такве више немам.
Хоћу да имам само љубави.
Нисам ја ни фина, ни слатка, ни бајна, ни осећајна душица, али просто, осетила сам јуче шта је љубав. И хоћу да будем преплављена таквих осећајем - довека.
На ово имам право, јер сам осетила да је моја душа и мирна и радосна. Предосећај је исто мировао. Значи, не греши(м).
А каквом ћу се заиста показати у наредном периоду, видећемо.
Не дао Бог да будем гора, а надам се да ћу постати боља.
Следећи пут можда откријем конкретније детаље.
Јесте, љубоморна сам. Не желим све на тацни да сервирам.
Хоћу да ми ово буде увод. И тачка.
Уживам. :-*
Не знам колико сам добар наратор, али осећам да су ми се слегли неки утисци па трчим одмах брже боље да их поделим. Јавно (мислим, која паћеница!).
Добро, сем пуких утисака открићу можда још и по који детаљ. Немојте да пристављате кафу, јер ово није електронска кафе-трач-партија!
Односно, трудићу се да не буде. Нема потребе то да чиним.
Јер имам нешто лепо да вам приповедам.
појма. Како? Па лепо. Немам искуства. Изгледа да је у животу нисам ни осетила. Изгледа да сам цео живот била окружена погрешним стварима. Погрешним приопритетима. Погрешним људима. Но, 'ајде де, било је изузетака, свака им част. Али такви су ретки. Нећу именовати али ћу рећи да су то прави стубови и бранитељи не само наше земље већ и породице. Но изгледа да сам после бомбардовања тек сада спознала још неке такве особе.
Боље икада него никада. Или оно "боље сам него у лошем друштву". После се исплати. У смислу, када се мало примириш и ослободиш неких духова који те тиште или силују, Бог ти покаже Пут до онога што заиста треба твоја душа. До извора.
Извора доброте.
Нећу даље да набрајам а могла бих: извор топлине, нежности, испуњености блабла... али нећу. Немам потребе. Јер по неком мом расуђивању за овакав призор свеобухватна реч је: доброта.
А ви слободно "тагујте" друго.
Помало ме је (уствари, блам јавно да признам: мало више) срамота што сам минули викенд дочекала нервозна.
Да, знала сам све шта ће и где бити, ко и како, али баш ми је претходних дана било турбулентно. Не могу рећи да сам пуцала по шавовима колико по телефонским слушалицама. Сироту моју бабу Душан'у сам удавила у четвртак увече:
15 минута на фиксни и 116 минута на мобилни телефон!
Срећа да постоје ти "гратис" минути, срећа... А ко ме добро познаје, зна колико заправо не волим да висим на телефону. Е, видите колико ме је овај пут 'мука' натерала да пређем преко неких ствари. Видите колико је сати? Ахам...
Мука. Она што није стомачна.
Валда је ово адекватна реч када вам се све ускомеша. Мало од вас самих, мало од других "који вам желе најбоље и све чине за ваше добро".
ПРВО И ОСНОВНО (за овај савет имам километре искуства):
такве одмах да откачите.
А лепо ми је на растанку у средњој школи ово рекла професорица којој сам била миљеница:
,,Тијана, ко год да ти се меша у живот, никада немој да трпиш, па макар ти били то родитељи или најрођени, немој, буди своја, и живи за оно што носиш у себи!", 'ладно је предвидела шта ме чека. Ма рекох, што би мене тако нешто задесило? Свашта.
А са друге стране... валда је све са разлогом. Иако се овај мој разлог развукао на 7-8 година. Бар да сам раније спознала да се све то може пресећи, бар да сам...
А никада не знате шта ће бити са оним што имате највредније у себи - душом.
Може она сирота свашта да трпи и да васкрсава, али питање је докле. До када. И колико пута тако у круг. Изгледа да не постоји мерна јединица или нека формула да израчунамо колико још имамо форе да се олако понашамо са тим благом. Али, ето, сем што ОНА ВАС пуно пута васкрсава, испоставиће рачун свих дуговања када се ни не надате да тако нешто уопште постоји.
,,Какав бре рачун да полажем ја души или душа мени, ма глупости, радим оно што хоћу, што ми прија, створила сам свој мали свет у ком сам срећна (врло релативна ствар) и квит."
Квита нема. Али има: чист рачун дуга љубав.
Узајамност. Не мора бити у истој мери, али МОРА у ИСТОЈ НАМЕРИ.
Дакле, тебе душа чупала, изволи, чупај ти сад њу из муља.
А како јој узвратити? Изгледа да је просто да простије не може бити.
Ослушнути је на неколико тренутака. Затворите очи, ако вам је лакше и пустите је да оде где хоће. Пратите те слике у глави или пред очима. Оно што видите за тим она вапи и само је то може спасити и напојити.
Подајте јој, не цицијашите, не шкртарите, не одлажите и не лажите као ја бабу: ,,Добро, послушаћу те, одвојићу 2-3 дана само за то". Док год језиком овако млатите, нема 'леба од тога сем ако немате у позадини чврст карактер.
Моја душа нпр. увек вапи за Фрушком гором и Сремом. Није да нешто ту сад "патриотишем" са историјом и вером, али чињеница је да сам ту заиста проводила најлепше дане од када знам за себе. Ако ни због чега другог онда због тог зеленила и "узвишења у равници". Но, изгледа се души свидело то узвишење, како и зашто... па не бих да у потпуности откривам. Драго ми је што се она сама ту открила. Драго ми је што истине ту успеју да нађу уточиште. Драго ми је што су ми мање-више ту биле у близини. Драго ми је да сам сопственим чулима знала где је истина и колико је заправо она чиста. Толико је огромна у својој чистоти да се више уопште не ишчуђавам што је толико дуго и на широко блате. А шта ће јадни ти ђаволчићи, нека раде свој посао... кад немају другу работу. Да имају, не би били пали анђели, већ би остали онакви какви су рођењем постали.
После спознаје истине... пратите је. Не желите друго да вас дотиче. Не тиче вас се, а и што би? Имате свој свет, своје мишљење од кога исти тај свет не живи, али ВИ ЖИВИТЕ ОД ТОГ СВОГ МИШЉЕЊА.
Ово да сви трубимо једном дневно, опет би било изрода, но 'ајде, бићу добра нећу да их окарактеришем тј. судим. Мада бих врло радо. :)
Да, живи се од овога и онога али највише од сопственог мишљења. Зато је битно НАЋИ САМ истину. Могу вам сад тачно навести све податке и тачну адресу, али нећу. Сама сам спознала, сами спознајте.
Заборавите да сам јединица и све те предрасуде типа 'размажена', не, нисам размажена према пријатељима.
Само просто хоћу да кажем, да вам кажем...
Да постоји нада. А она весели душу. Диже је много, много високо и много, много брзо! Не бисте поверовали колико је то невероватан осећај! Јој, брате, осећам се као да сам се возила МИГом изнад Србије!!!
Постоји нада у васкрс свега око нас што је пало! Постоји!
У принципу знала сам за то и раније, и мање-више била присутна и увек добронамернима пружала подршку, али... овај пут сам учинила корак више. Коначно та спознаја. Добро сам се сетила!
Мене ако не ухватиш на блеф, нема шанси да ме повучеш за руку и да пружим корак напред.
А како сам изашла из те нека таме на светлост - немам појма. Просто се десило. Зашто ми је требало толико времена и повлачења у себе - опет, не знам. Иако понављам, да од почетка разлучијем шта је истина а шта обмана, признајем, нисам толико била присутна уз истину. Сматрала сам да бих могла мало да о'ладим од брањења на сав глас јер тиме не постижем ништа. Бранили смо истину правдољубиво када се подигла онолика џева, а после свако јој је доприносио колико је умео. Шта, да крвопијама дајемо прилику? Лично, живаца за такве више немам.
Хоћу да имам само љубави.
Нисам ја ни фина, ни слатка, ни бајна, ни осећајна душица, али просто, осетила сам јуче шта је љубав. И хоћу да будем преплављена таквих осећајем - довека.
На ово имам право, јер сам осетила да је моја душа и мирна и радосна. Предосећај је исто мировао. Значи, не греши(м).
А каквом ћу се заиста показати у наредном периоду, видећемо.
Не дао Бог да будем гора, а надам се да ћу постати боља.
Следећи пут можда откријем конкретније детаље.
Јесте, љубоморна сам. Не желим све на тацни да сервирам.
Хоћу да ми ово буде увод. И тачка.
Уживам. :-*
Коментари
Постави коментар