25. новембар, Међународни дан борбе против насиља над женама

 Покушала сам, заиста.

Ишла сам на корен промена, на извор свих промена. Али ни то ми добро није донело.

Ето суочила сам се.

Не бојим се.

Никада се заправо нисам ни бојала.

Али, ето, ајде да почнемо од главе, риба смрди одатле а не од репа.

Наилазим упорно ове године на исмевање, подсмех, упорно убеђивање да је отимање легитимно, да мени ништа не припада.

Зато још једном, и тој глави, као и репу што сам давно, пре неколико година последњи пут рекла збогом, кажем и сада мирне душе збогом, никад више заједно. Хвала за сваку лекцију, али више ми не треба да ме нико од њих не цени ни мрвицу. Ни као људско биће, ни као своју крв, ни као интелектуалку, ни као девојку која нема ничију овоземаљдку заштиту.

Нека хвала, неко други је будала.

Живот као река тече јако брзо. Нека од живота прихвате шта им следује, ја немам никакву обавезу према њима.

Лажни парови, лажни бракови, лажни окупи чланова а искрене љубави најмање. Па зар није сврха породице љубав? Зар ја једина погрешно тумачим шта је срећна и здрава заједница на окупу?

До јуче те прангија, убија гајтаном, пеглом, комадима намештаја а ти и даље остајеш под истим кровом са њим? Ја то не могу... свако моје даље присуство таквим лажним осмесима је моје саучесништво.

Тешко, претешко је наставити апсолутно сам без игде икога свог, па и у матичној држави а камоли иностранству. Некада ти преко ноћи сване, а некада ти године требају да ти живот процвета. А има и она трећа група, када ти је све точак среће, час си горе, час си доле, па хајмо опет још један круг. Али и то је поштеније него да ћутиш, гуташ и трпиш. За рад кога, за рад чега? Да би ти се деца добро удала?! А што ти пре њихове свадбе можеш у гробу завршити у налету беса и метка то никоме ништа?

Што можеш да завијеш пола фамилије у црнину, то није срамота а срамота би било насилника напустити?

Није срамота бежати изнова и изнова босих ногу, скривајући се по комшилуку од идиота који те песничи као у рингу, а срамота је пријавити га за насиље и поднети захтев за развод брака?

Никада и нигде не постоји срамота као код нас.

Никада и нигде жене нису ни грам еманциповане у односу на сеоску и паланачку средину као код нас.

Никада и нигде се не повлађује кретену, стоци, звери, насилнику, силоватељу као код нас. Повлађују им поготово насилници у полицији код којих поднесеш пријаву за насиље у породици. Али подршку добијаш на вишим инстанцама друштва и државе.

Буди храбра.

Буди смела.

Буди одважна.

Припреми се на разна омаловажавања док не дођеш до свог адвоката. Тад први зрак сунца можеш да видиш.

Али ништа није недостижно.

Можда те баш велика љубав чека, ту одмах иза првог ћошка. Она права љубав која ће да те мази и размази, с којом ћеш доживети филмску причу.

Не чекај ни трена да окренеш леђа овој садашњости која следећег трена можда да постане прошлост. Ружна прошлост, дубоко закопана. Нико за њу чак ни не мора да зна.

Дужна си себи да се ослободиш и продишеш, онда ће све лепо да ти слети на длан и рамена као птичица.

Послушај свој страх. Кад порасте у теби да дрхтиш целим телом, онда си на правом путу да га избациш и решиш га се.

И реши га се, отараси се беде.

Буди богата својим дивним унутрашњим даровима, талентима и потенцијалима којих до сада ниси ни била свесна.

Буди своја и сама себи довољна.

Деца ће ти бити захвална.

Твоја или туђа свеједно је, битније је да постанеш узор другима него жртва.

Жртвуј насилника, пријави га на време.

Док си још жива.