Одлазиш сва у сузама због нас плачеш, то знам

 ,,Растајемо се ми

веруј није ми лако..." 

На прве тактове ове антологијске песме се враћа корак два уназад.

,,Знаш, Тићо, само сам једну хтео стварно да оженим. Ова песма ме увек подсети на растанак са њом, и тако већ сто година... А били смо млади, клинци од 17 година, две године везе, никада је пипнуо нисам а умели смо сатима и сатима да причамо, никада једном другом да досадимо. Једном моја сестра наилази, каже: Па ви нисте нормални, већ 11 сати причате без престанка!

Ето, колико смо се заиста искрено волели."

- Па зашто је онда ниси оженио него мени сад после толико година њу спомињеш?! Знаш шта би жене дале да знaју да их нека тамо бивша љубав у сети спомиње на прве тактове песме?! Дај ми њен број, ја ћу вас спојити, ионако на лето идем на југ код вас.

- Јеси ли ти нормална?! Знаш ли колико је деценија прошло? Били смо обоје бандоглави, раскинемо a она се у инат уда, и мени донесе сина кад смо се сви окупили за празник у цркви... знала је да ће ме ту сигурно видети. А он мален као мрвица, ма мањи од векне хлеба... Ја га онако гледам (...ту се заћутао, загрцнуо, прогутао пљувачку а руке све време у ваздуху држи као да му је дете и сада у наручју преда мном...) 

...И дан данас сам збуњен од те сцене... Волела ме је јако, после ми је признала да је ишла и код психолога на сеансе и цртала кућицу на селу пуну домаћих животиња...

- Па зашто... не разумем... како си могао толико да је уништитш... тако младу, еј, девојчица од једва 17 година... нит' пунолетна, нит' личне карте гарант... Да ли си ти свестан своје разорне менталне моћи?! Умногоме те прве љубави промене ток животића на који си једва, тек, закорачио...

- Зато што смо маштали да се са оног хецеговачког крша изместимо мало јужније у моју викендицу, њу би претворили у право домаћинство, кућу са пуно домаћих животиња. Живели бисмо од наше љубави и рада у пољу. Нико не би помислио на рат, биједу, страдања, избеглиштво, смрт, раскомадана тела на све стране по целој Босни..."

Зар је бандоглавост вредна две промењене судбине из корена?

Зар нисте могли да живите срећно и заједно до краја живота?

Зар си морао да се доказујеш и не попушташ?

Да се инатиш и пркосиш судбини која те је до пета погодина на Митровдан?

Сам Бог и Св. Димитрије те је спасио... тешко оном ко девојци изазове невине сузе, мајчина клетва пада, тако се увек на целом Балкану причало. А он је заиста пренатопљен тешким сузама и тврдокорним речима које те и живог пошаљу у црницу.

Но у теби постоји нека искра светлости, дочекаћеш ти дубоку старост, али сам. И увек на истој траси кретања од нас до родне куће. Сам самцат. Једино да те срчка у једном трену однесе на Онај свет. Тренутак пресељења на Онај свет можда једном лекари утврде, али нико од крви твоје неће знати. Јер си сам пристао давно, давно на овај сценарио. А њене сузе су те залиле и још више си израстао у тој самотињи и особености. Кад и она затвори сузне очи и ти ћеш. Судбинским растанком се људи више вежу једно за другом него заклетвом пред олтаром, само што тог невидљивог чина нико није свестан.

,,Иста си као она. И она је тако бунтовна као ти била. Одсечна. А обе волите да причате са мном.

- Па знала сам! 

- Шта си знала?

- Да си нашао неку спону између нас чим си толико слободан о свему да ми причаш... Зато су те другари на слави зезали: ,,Но, 'оћемо ли те женити?"

- Ма кад? Ниси ти то добро чула. (осмех, увек када пориче)

- Онда кад си рекао: ,,Чек, само мало да видим ову хаљину, ниси је до сада носила", ошацова ме пред људима као да смо сами на свету, како онда да те не зезају преда мном.

- То си ти сањала, дођи да те пољубим, палим, видимо се ускоро. Очекујем те на рођендану. 

- Долазим, само ако ћеш ми наћи ђувегију. Али правог, не себе да подметнеш!

- Али ја да ти будем кум!

- Јок, кум старојко, стари сват, ионако си калибар за буре ракије!

- Хахаха како си ти дрска.

- Ка' да сам Херцеговка.

- Ка' да си моја.

            Истина је, нисам могла да се зауставим у нашим разговорима са питањима која су се у неким сегментима поклапали са причама из моје породице. Па чекај, па како, па када, па зашто, а да ниси имао блиски сусрет тад и тад са тим и тим... Па како је могуће толико да се у исти датум нешто поклапа... А могу да се закунем да сам га као дете видела срећног како хита кроз корзо... Тад можда почиње одмотавање овог клупка, јесени 2000.

        Питања су се само ројила, а ја сам тражила истину и оно моје вечито ЗАШТО сам баш тебе сад упознала. Оптерећена, преоптерећна сам 5 година била да размрсим Гордијев чвор. Није то тек тако као по легенди пресећи га уместо одмрсити га. Овако сам много тога научила, стекла, сазнала, спознала, потрошила, запала, плакала, заклињала се да више нећу дирати у осиње гнездо, али... нешто много јаче и много веће ме је стално вукло. Вукло ме је и по цену да одем у поноре пакла  поново, јер сам ономад оно изговорила над самртном постељом мајке... 

Пронаћи ћу истину, склопићу све коцкице, ништа није ту на дохват руке од пар километара од нас, наше приче су много дубље, ако постоји неки грех, нека падне на моју душу ја ћу их све искајати и исплакати, само да се више нико од наших жена у породици не мучи, ни сузом нити знојем да кане.

Ниједан сусрет нити познанство није случајно, ниједан судар испод кишобрана није случајан, осмех и срдачан поздрав. 

Али чему овај сусрет и спознаја ако му нећу ићи у сусрет?

Чему сусрети и силни слободни сати баш на велике датуме?

Да се никада за све ове године није заборавио да ми ујутру пошаље поруку да ми честита скоро све веће празнике у црквеном календару?

Чему толико срчаности, радовања, одбијања, хладнокрвности па онда опет да се душе споје и радују у вишесатним причама, бјеседама и рецитовању Пере Зубца:

,, Не бира се љубав као ни смрт.

Све је у књигама дугоко под морем записано.

Језиком незнаним нама, небесним писменима.

Нит се одупрети можеш нити прескочити дан.

као што не можеш туђи сан уснити нити оком другим видети."

        Већ сам почела да верујем у приче као из романа ,,Ива", да смо можда били некада негде на дубровачком двору, он занесен мојом младошћу и лепотом принцезе а ја неустрашивошћу витеза који недуго затим гине у Косовском боју. И тако та неиспуњена љубав је лелујала вековима док се није отелотворила у нама. Али... шта и ми сада са тим емоцијама да радимо?

    Много ме је привлачио тај јужни део Балкана око Дрине. Знам да су моји корени од Бијелог Поља па горе ка северу полуострва, али никада нисам сазнала те прастаре породичне приче, како, зашто, ко, када, гдје. И зашто сам толико срећна, мирна и безбедна кад сам на географском простору Старе Херцеговине. Зашто умем да будем и умиљата и дрчна, као да сам стварно у том бијелом кршу од камена одрасла, а не у питомој равници Паноније.

Много, много питања ме је мучило а нема ко да ми да их одгонетне. Почела сам да слушам и ослушкујем. Да развијам интуицију, па да се сусретнем очи у очи једног дана са одразом у том вековном огледалу.

Или сам ја несвесно преузела на себе неки грех преткиња па сад морам да "испаштам" док не пронађем одговор и душу не смирим. А душа кад се од ковитлања смири то је знак да је грех, цех отпуштен и отплаћен. Када суза више неће да кане из ока. Тада знаш да си и ти мирна и оне твоје женске од Горе, са неког лепог места где нема патњи, боли, туге, неузвраћене љубави, навијају из све снаге за тебе и наводе те на траг где су оне пропатиле. А ти си по том путу посула најлепше латице у срећи и широком осмеху на лицу, безбрижно као девојчица од 4 годинице на венчању испред младе док корача на свом венчању. А оне ти "намигну" да су ту крај тебе и да не патиш ни случајно када наиђеш на утваре које те ниподаштавају без грама срама и морала, тако што ће се ти исти преци, по легенди, ниоткуда појавити у облику лептира. Јер заправо... никад ниси сама.

То је народно веровање. И мени се заиста десило, кад су ми ашовом малтене пред свима вадили и резали ово мало душе што имам. Најлепши лептир се појавио ниоткуда који је облетао око мене и наводио ме на другу страну од извора зла, а лице ми је било преплављено сувим сузама, гушила сам се од постиђености, срећа у несрећи да је тако мали а тако утешни детаљ дошао да ме утеши и смири. Лептир. Бог те благословио.

У природи је дар и спас и знак. А они нека беже што даље и нека се трују својим ампулама зла.

Мој пут и правац знам. Још много је материјала преда мном што морам да обрадим и хронолошки саставим, да видим црно на бело где су били погрешни кораци и како ја то данас могу да исправим. Да се овакве недоумице више не преносе са колена на колено, да моја деца могу мирно и срећно да живе. 

(Одломак дела из ,,На трагу...")