Реалан живот vs. социјалне мреже

Друштвене мреже не служе за шпијунажу, друштвене мреже не служе за додворавање, друштвене мреже не служе за притајена пријатељства.

Нећете одушевити пријатеља са друге стране екрана кад му кажете тачан датум његове објаве, да сте га видели тамо и тамо, тад и тад. Исто колико сте и ви гестаповски унели завидности у ту констатацију, толико ће вам се и узвратити истом мером - тешким цинизмом.

Параноја изгледа није кад се ти плашиш нечега и развијаш теорије завере, него и када дежурне виртуелне трачаре развијају теорију завере "а јоооој куд се сад овај денуо, види, види шта и где сад ради". Сајбер параноја интернетуша је постала већа болест зависности од дроге.

Постоји и други угао посматрања.
Недавно ме је пријатељ који ми је јако драг, искритиковао како нисам обавештена да се скућио. Па рекох како да знам, нисам те дуго ни видела ни чула.
Па каже, објавио сам на Сторију.
Извини, брате, нисам га отварала.

У питању је кратка опција која је активна само 24 сата од тренутка објаве. Ви, као посматрач, не можете ући у историју или на профил пријатеља па да на одложено видите шта се то збивало док сте били пасивни.
И тако ја пропустих лепе призоре баштованства. То је стварно за жалити, знам колико значи и за мање ствари примити честитку, а камоли за тако крупне ствари попут куповине сопственог крова и окућнице.

Али ово прво...
Завиривање и подривање нечије приватности...
'Ајде што завирују, вероватно им је досадно у сопственом животу јер живе у златном кавезу, па воле као и све птице грабљивице да чепркају по туђем дворишту, него што бре развијају теорије завере, типа: ,,Ахам, ко је где био, са ким, па зашто, па како, па одакле, па човече која је ту цифра у питању и тако даље и тако даље..."
И од свих тих силних цифри дођу и до памћења датума где смо МИ били.

Искрено, ја више ни не памтим где сам била.
А да ме питате датуме '90тих и колики ми је рачун био при неким куповинама, без проблема и дан данас памтим. Али ово сад... јок.
И ја бих морала дубље да зађем у своје социјалне профиле.

Не схватам поенту те модерне шпијунаже, шта су сви умислили?
Да су Шерлок Холмс, да ће их британскса краљица ангажовати у МI6? Мислим, 'ало, о'ладите мало, calm down, sister, please.

Мени то уопште није предуслов за започињање разговора. Ако си ми ти прави пријатељ и умрежени смо, увек можемо у добром духу започети наше ћаскање, не мораш ми декламовати податке од којих ћу се ја још више повући и дистанцирати. Значи теби је битно да знаш све о мом животу? Па жао ми је, задоцнио си. Огромно је штиво у питању.

Тиме ћу  схватити да ми ниси прави пријатељ. Нити одан можеш да ми будеш у будућности. Јер ћеш и ти мене првом приликом искористити и шутнути, а да ја од тога никакву корист нећу имати.
Нити ћу ти икада подићи слушалицу кад ме назовеш после десет сати увече.
Нисмо ми заједно овце чували на салашу ни у брдима.
Нисмо заједно учили и чекали резултате тестова.
Нисмо заједно служили војни рок.
Нисмо заједно лудовали нити прошли кроз младост, трудноће или порођаје.
Нисмо заједно ни децу подизали.
Нисмо заједно ни студирали.
Нисмо заједно чупали из душе забрањене љубави на обали Дунава.

Немам разлога да се било коме јављам после 19-20 ч.
Онима којима би се требала јављати у пола ноћи, нису више међу живима, нажалост, сад могу само да ме посећују у сновима и да блаженог осмеха сутрадан се пробудим јер сам снила мени заиста драге особе, моју породицу.
А сви остали, на парове разбројте се.

Оне најлепше ствари се дешавају ван екрана, offline.
То, мили, требате да схватите.
Нема ту велике мудрости.
Најлепши тренуци се никада не забележе. Забележиш можда нешто пре или нешто касније, али оно право... никада. Самим тим је мања вероватноћа да је могуће то чак и окачити на друштвене мреже, сви душебрижници да виде и буду обавештени.

Ова прекривеност је толико узела маха, да би реално требало све држати доступно за 3% људи. Ту укључујем понеке крвне сроднике и понеке пријатеље који су са мном прошли сито и решето. Брат брату, максимлано 3% људи.
Драго је мени ако ме толико људи воли, па се сете за битне датуме да ме изненаде и измаме осмех, или кад су у питању тужне годишњице, бар да ми пошаљу поруку да мисле на мене... То ми у секунди напуни батерију, иако мислим да сам "ок са емоцијама".

Али то је свега неколико људи...
Тих неколико људи можда знају моје тајне одаје и лозинке за њих, можда знају да угасе радио када крећу први тактови ,,Пукни зоро", неколицина људи која зна колико опсесивно волим плаву боју и звезде, то је неколицина људи која ми никада неће поклонити нешто тамније од црвене боје...
Колико њих зна које песме одврћем до даске на бас у току вожње...
Еееее ти, да ти људи се зову мојим правим пријатељима....
Ееееее тиии људи знају где сам заиста била, отпутовала или спавала или ђускала до зоре, да тих, неколицина... Њима је дозвољено да знају праве датуме као и да ме зову после 22 ч.
Осталима не.
Остали могу измећу 9 и 14 ч. па онда пауза за поподневну дремку, евентуално од 17 до 19 ч. још који позив да уследи, али пре ћу тада одговорити на имејл него на зелену слушалицу.
Па искрено ни ја њих не зовем.
Они са којима ми се пије кафа после подне, сами долазе или ми је кувају, нема ту специјалне најаве.
Онда претресамо ствари које не постоје у виртуелном свету.
Нашминканом, изрежираном, улепшаном, филтрираном.
Где су сви срећни, згодни, вољени, успешни, јаки, ма прејаки од којих треба и мрави да дрхте а камоли слонови.

Ја не могу, ја нисам таква.
Нисам топ риба, нисам из каталога, немам успешну каријеру нити срећну породицу.
Немам ништа до здраве главе на раменима.
Немам ништа од филтера сем молитве Богу сваког јутра:
,,Хвала ти што и данас могу сама себе да опслужим, што сам се пробудила здрава, срећна и мирна."

Ја другачије не знам. Ни не желим. Мене је овако обликовао Живот. Није ме томе нико научио, све ме је искуство научило и намучило. Нисам никакве књиге читала на ту тему. Дебело сам платила животну школу, а и даље се кроз њу школујем, јер видим да нема својих дефиниција на које могу 100% да се ослоним као потпуно тачне. Не, мени се ништа по овој људској логици није дешавало, нити по моралним кодексима друштва. Све, али све сам дебело платила да бих упознала своју личну природу, а она не функционише по очекивањима родбине, средине, околине или мог народа. Не знам је ли то исправно или није, је ли егоистично или граматички некоректно што реченицу почињем са "ја", али ја другачије не умем. То сам само ја. Нико више.

************************

Пре неки дан причам са једном особом, рекох, човече колико сам добила толико сам почела да губим. Оно што је представљало огроман плус код мене, толико је почело да изазива параноју код људи у малој средини, да сам доживљавала мало па мало забијање ножа у леђа. Шта су сви бре умислили да смо још у доба комунизма, па зазиру од појединаца који нису из њихових токова. Да постоји Удба, гарант бих имала 1000 пријава типа "она није једна од нас".
'Ајде... дођеш ти кући, или одеш у природу или на тренинг, па "одуваш" од свега, испустиш нагомилано кроз своје вентиле, али шта ћемо после?

Богами ја не знам како другачије да се са свим тим носим, па сам свој приватни и пословни живот скроз искључила, далеко од очију других људи. Предалеко од причања и поверавања. Нема, заледила сам све. Заврнуло се све, да, само од себе. И да неко хоће, нема шанси лед да се истопи или да попуца под притиском. Наступило Ледено доба, крај, тачка, амин.

Пар пута ми је пролетело кроз главу, а како моје колеге могу лагано да живе и раде у већим градовима или метрополама. У оном Београду их савршено заболе ухо, нико никог не гледа, не надгледа, не изводи закључке из површних виђења.
Стварно се понекад запитам јесам ли погрешила што нисам опет покушала пре 2,5 године да одем у престоницу.
Тешко ми буде и да озбиљно размишљам о томе, јер сам рођена Суботичанка, оба моја родитеља су ту такође рођена и обожавам свој родни град, препоносна сам на њега. Нема романтичнијег ни мирнијег градића у провинцији. Препун је прича и историјских споменика, културних манифестација. Прва асоцијација на моју лепу Суботицу ми је џез у Равелу, играње испред Зелене фонтане, дивљење Градској кући, шетње по ширем центру града под бујном вегетацијом, дамари Млечне пијаце на којој је и настао мој град пре ихахај векова. Наш мали а тако лепи град је стециште многих верских конфесија. Од чаробне Синагоге до Саборне цркве која је подигнута на узвишењу где је био двор последњег цара Немањићке крви, Јована Ненада Црног.
Не, не...
Ја не могу, не умем да се одрекнем те разноликости у којој сам рођена, коју сам временом упознавала и са којом сам се саживела.
Живела сам на више адреса, мало па мало се селила из места у друго место, али сам се последњих неколико година притајила у мом родном граду.
Не зато што је најлепши или зато што је ту најбољи животни стандард у овој свеопштој немаштини, не, нажалост, није то... Камо лепе среће да јесте, али, нажалост кабадахије свуда владају и све су шчепали, тако да нама ништа не може ни да капне а камоли да скочи стандард. Можемо само да свенемо поред њих.
Ако ћемо о политици, искрено, као Српскиња чим венама теку крви свих који су били на Балкану, није ме срамота да кажем да је Суботица цветала када су град водили Мађари. Ови моји (по националности и вероисповести моји, али не и по политичким ставовима) везе немају са вођењем града.
Сто пута ми падне на памет реченица, коју сам чула као дете: ,,Дајте неком Буњевцу, чичи неком са салаша, да води град, има све да процвета као и његово имање!"

Није предуслов за добро вођење града купити титуле и дипломе (мислим... да се не лажемо, не морате купити диплому на приватном факултету, ено на државном факултету 1 испит кошта 4.000 евра, дакле и ту можете да пазарите своје звање ако баш мислите да је тај папир важан... али верујте ми на реч - нема то везе... живот игра по другачијим правилима него што нам је социјализам кроз родитеље усадио то правило), предуслов је да си ти заиста нешто створио са својих 10 прстију до 50те године, па 'ајде ко вели, паметан си и способан, што не би помогао и свој крај, град и државу.

Има људи који имају менаџерске способости а да једну књигу нису прочитали. Има људи које је живот прекалио. Има људи који немају појма шта су чакре или лајф коучи. Има људи који гледају у небо, јер не знају другачије да процене дан, месец и годину. Њима не требају мотивационе поруке или афирмативне картице сваког дана, још у одређено време аларм да их подсећа када требају да их прочитају. Има људи који се другачије надахњују, има људи који воле свој живот, своје тело, боје које ујутру угледају, дечје осмехe, њушкице животиња, топли загрљај вољене особе. Има и људи који немају никог, па опет у многим стварима пронађу инспирацију, не сад, не тренутно, не ових 4-5 година, него брате фурају тако цео век. Шта ће, судбина је тако хтела, нису је они отерали и добровољно се препустили самоћи. Али опет напредују. Посустану, падну, па се опет дигну и иду.

Има оних којима је интуиција развијена, који не морају да се држе рокова или роковника, који умеју да процене је ли нешто ваља и када ће се то заиста реализовати, без додатних метода визуализације, јер су сама ходајућа визија по себи.

Има много добрих људи, има много људи које никада нећемо успети све да споменемо, можда нису сви никада ни побројани на великом папиру, али исто тако постоје дефинитивно и они огавни који не заслужују да воде ни своје домаћинство а камоли нешто више.
Има много људи, у овом свеопштем лудилу, који се намећу као једино право, ма одлично решење за све проблеме грађана. Да, такви нажалост, не само да постоје него и управљају нама, одређују нам када и докле можемо неко јавно добро да користимо, а при томе... они не схватају колика је афекциона вредност једног нпр. дела града за староседеоце.

Нису староседеоци "једва чекали" да им падне с неба неки паметњаковић који ће им пола града срушити а пола правила и токова променити. Нису староседеоци чували своје место да би сутра дошли неки ратни профитери ('ајде, добро, да не пренагљујем, обилни дезертери) који би од службених просторија направили дневне мензе илити ресторане кад их мрзи да иду кући код својих жена на ручак. Мада је ваљда природно поправити кров да унутра не прокишњава па онда раширити столњак за постављање есцајга.

Није природно ни да дезертери на тендерима прођу, ма на свим конкурсима у граду у последњих 20 година, јер просто TO није природно. Не зато што су били у рату, па Богу хвала, остала им жива глава на раменима, не, не, не због тога... Него, како то, тамо су били нешто сасвим друго, и пуф једног дана очешали се мало о Београд и већ данас граде куле и градове по Србији?
Је ли тај рат донесе неко магијско просветљење?
Бокте како се сав овај сироти народ на Балкану тако рапидно није просветлио, него само онај најгори муљ...

,,Немој судити грешнику, јер сваки грешник може постати светац", дефинитивно је добило пежоративно значење код нас.
Мени је мајке ми мука што толико знам ко се на врху креће, ко ту кога напада па чашћава, па кад се камере укључе пред свима се љубе три пута по српски. А што вамо псују једни другима и мртве и болесне мајке, то ником ништа, изгледа то треба преписати узаврелој српској крви и нарави да се стално делимо по семену, племену и пореклу. Не треба нама Хитлер.

Не, није довољно рећи одакле су твоја баба и деда, него мораш јасно саговорнику да разјасниш је ли деда из Горњег Села а баба из Доњег или обрнуто. К'о да спасаваш читав један народ од миграције или истребљења, ако их ђутуре означиш са ког су поднебља дошли.
А нпр. ако не дај Боже спомене саговорник да му је баба црногорског поријекла, то обавезно мора бити од племена Васојевића - јер истини за вољу, нити он има појма а нити ти које је то племе, нити колико племена има, ни шта јесу или нијесу добро починили нити колико мудријех глава изњедрили, али Васојевићи су најпознатији па је више звучно вамо 700 км даље. Што да се онда не уздижеш и сам себи тј. свом егу не аплаудираш. Шта те кошта, бар ћеш мало као краљ ходати до своје куће кад се будеш враћао жени коју запостављаш а вамо хиљаду и једну друге имаш. Веома часно и поштено за једног "краља, племените крви".

Сви се фрљају са тим племенитим пореклом, а племство нам истребљено још са турском окупацијом у 15. веку. Јесте, додуше, у 19. веку су се поново покушале уводити разне титуле, али слаба вајда кад реално погледамо - ми смо стварно земља сељака на брдовитом Балкану, нама би сасвим довољна подела била на добре или лоше. И ту бисмо се поклали ко ће пре у Рај или Пакао. Ко је створио Рај а ко отворио врата Пакла. Зашто он први у Рај а не ја, зашто он у Пакао касније а могао је раније. И тако даље у недоглед, у овоме смо ненадмашни.

Као и у отимању власти.
Парола: ,,Пљуни му оба образа па их после три пута пољуби."