Смеј се, смеј... ја ћу овде о Васкрсу да вас венчам!
Дуго нисам обилазила моју Србијицу!
Ох како ли сам се обрадовала кад сам сањивим очима видела лепоте од Параћина до Космета!
Имала сам претходна 3 - 4 дана пре-ле-па!!!
Толико узбуђења, људи, позитивних мисли, лепих жеља, телефонских позива, ужурбано спремање славе и ствари за путовање (зимовање)...
Ах, што волим овај адреналин!!!
Живим за њега!
Не знам ни сама, не умем да објасним који ми је враг био да недељама претходно плачем за сваку ситницу (...није ми се ваљда пмс продужио?) и само наједном кренуло све на боље... као по лоју!
У четвртак сам имала озбиљан разговор 1 на 1, последња суза ми је канула и само је све од себе кренуло...
Писање спискова, краћих, дужих, папирићи ових и оних боја, ох да, треба ми нова обућа, нова торба, хајмо у набавку.
Наизменично довлачење намирница и што шаренијих украса (ја без те радости не могу). Спремање, печење, кување... и на починак. Онај најслађи.
Обавила сам два дивна позива, можда судбоносна, на све сам пристала, још дан уочи моје славе, као благослов са Неба да ми се јавио. Толико сам била ван себе да сам ролере возила по киши са све стварима у обе руке и пуним ранцем на леђима (могу мислити, како су се возачи у саобраћају крстили). А тетка упорно шаље поруке: не јурцај са тим ролерима!
Хахахахаха... овај пут ни добронамерни савет не могу да послушам. Не да ми моја мала радост из утробе.
Мој дивни Трифундан.
Мој благослов.
Моја слава.
Моја љубав.
Моја срећа.
Моје ја.
Моје моје.
Моје оно.
Моје то што ме чини људским бићем.
Домаћицом. Мераклијом.
Ако сам штедиша или стипса, а вала сад не могу то да бИдНем! Сад или никад сам широке руке, само нека ми људи долазе, само да их могу угостити као код куће своје да су - па мени нема већег задовољства нити части.
Предиван мој дан, предиван мој свети Трифун!!!
Моја славица, мој животић!!!
Нема мени значајнијег датума у години!!!
Њему се почнем неколико дана унапред радовати без престанка или суздржавања! Хоћу сваког пролазника да заразим са својом срећом. Зашто да не буду сви срећни 14. фебруара? Бооооооже, свашта!
Па свако на свој начин, само нека буде срећан, јер то је поента!
Цео дан су ми се смењивали гости, од пола десет ујутру до пола једанест увече. И било је предивно!!! По 2-3 су ми долазили, са сваким сам се могла испричати, почастити га, угостити и да их испратим са задовољством. Мој станчић је пуцао тај дан од љубави!
О час посла сам га спремила и легла да спавам препуна утисака. Ваљало је што пре лећи... сутрадан ме је чекало велико славље.
Ишли смо на прославу Дана државности у Београд. Ко су били сви они људи у црном немам појма, али ја знам да сам се сјајно провела. Па побогу први пут сам видела и чула Шабана Шаулића и Маринка Роквића на само метар од мене! Ааааајме... па ја сам снимак њиховог певања моментално морала окачити на фејс и инстаграм. Која је то мекота у гласовима... прави анђеоски гласови... дуго нисам могла себи да дођем од одушевљења. Изузетно достојанствено се обележио државни празник.
,, - Је ли остајеш вечерас у Бгд или се враћаш у Су?
- Идем са вама, нисам понела ствари, сутра у 7 ч. ћу кренути на пут...
- ...а јој, Тићо... треба овај темпо издржати..."
Само сам направила кретенску фацу.
Сутрадан су ми ове речи одзвањале у ушима.
Кад сам се око 15.30 ч. пробудила негде код Параћина.
5 дана изузетног великог темпа и прегршт обављених разговора. Спавала сам као комирана од како сам родни град напустила. А отворила сам очи у сред Србије. Узела на паузи капућино. И тек тада схватила коликом сам лепотом окружена.
Моја прелепа Србијица!!!
Дуго се нисам спуштала на југ овим путем, добрих пола године. А раније... мало па мало са мамом сам ишла до Сокобање. Мало па мало смо тамо одлазиле на тиховање, ту и тамо по неко жестоко свађање... кад би одбијала да се лечи... И овај Озрен у Србији нам је подједнако значио као и Озрен у Републици Српској. Много смо волеле да се завучемо и потпуно искључимо из свакодневнице. Можда је мало смешно, јер смо обе рођене у равници а толико смо уживале у брдским пределима. Ипак... гени нису вода.
Пре 23 ч. сам стигла подно Шар планине. Одмах сам легла да спавам јер ујутру је требало устати рано на Јутрење, у манастирима служба почиње много раније. Пријатељима сам рекла да долазим тамо, али не и своме духовнику. Хтела сам да га изненадим.
И успела сам!!!
Нисам му пришла док се и Литургија није завршила.
А онда одушевљења!!!
,, Чедо моје, па ти си чак из Суботице дошла на Космет по овом времену?
- Их, оче, па није то проблем...
- Јаооо, ТИИИИјана, жива била, дете моје!!!
- Колико остајеш?
- Мислила сам у понедељак да идем кући.
- Добро."
Рекао је само: добро? Да ли сам ја то добро чула? Обично је он строг, не дозвољава да се толико овде задржавамо. Прошле недеље једној девојци није дао благослов ни 24 сата да остане, а мени даоооо 4 (словима: четири) дана? Ваооооо, човече!!! Слава Богу за све!!!
Тачно сам знала да је Шара прелепа зими!!! Била сам једном ту с пролећа и у сред лета, али ми је баш жеља била да је упознам и у белој хаљини.
Предивна је.
Толико заносна.
Толико величанствена.
Огромна.
Понос и дика природне лепоте Србије.
Дивна, дивна.
Изазов је велики ту ноћити зими. Ја сам понела свега свачега за утопљавање и верујте ми, заиста сам све искористила. Није се играти. А и чим се ја изнутра осећам задовољно, знам да нема шанси ни да кихнем, ма колико год да било хладно.
Било ми је толико дивно што кроз прозоре видим велики снег, предивно сунце а из кухиње се појављује облак испарења док се кувају топли напитци. Као некада код бабе... Овакву идилу нећу ни са чим да кварим, после послужења, игуман ме је испратио, па сам њега питала за благослов да се попнем на врх Шаре.
,, - Мислиш, да се скијаш?
- Па да.
- Може, може."
Нисам веровала кад сам чула да од наших села до скијашког центра Брезовице има 1.000 новосаграђених викендица. Велелепне виле никле као печурке после кише. Али очи ме нису варале. Како ли је то све никло за пар година... Господе саклони...
На улазу у национални парк, Богу хвала, још увек постоји дрво на ком се оцртао лик Пресвете Богородице. Слава Богу, нико га није оскрнавио. Долазе верници, остављају иконице, бројанице, свеће, милостињу...
А скијалиште... фантастично...
Није ми нико морао рећи да је боље бар 3 пута него Копаоник. Логично је некако било, ем већа планина а већа и надорска висина. И није још толико постало модемско скијалиште. Сјате се ови са целог Космета викендом ту, а и они ми нису нека елита... Има тек и по која српска душа да је дошла на скијање али ок је. Нема изазивања немира или да неко нешто погрдно добацује. Од свих Натоваца боље да не спомињем на кога сам лично налетела док је отварао врата свога џипа. Спарушио се сав, ни на шта не личи, болује од тумора... Рећи ћу само: Рачак.
Било ми је прелепо!!! Заиста јако моћно!!! Стазе су им језиво опасне!!! На Копу је малтене само 1 опасна али овде бар 3 - 4. Све су језиво стрме и залеђене. Два дана раније кад сам гледала снимке како је горе на Брезовици, видела сам да је мећава. Рекох, како брате и ја знам сваки пут да потрефим... аман сваки пут кад треба на Космет да се спустим видим нешто од чега ми кнедла застане у грлу. Срећа па не морам никоме да се јављам или полажем рачуне где идем... најгоре је кад најближе и највољеније особе истраумирате. А ја тај страх одавно немам, не сећам се са чим је исчезао... али сам вешто моја сва путешествија прикривала док се не вратим кући... Е онда, брате, све признајем!
И где сам била и шта сам радила и са ким сам се дружила.
Онда ми није проблем да причам и показујем успомене.
А шта ћу кад сам окорели авантуриста.
Мало сам се била занела горе на врху па сам закаснила на вечерњу службу. Отишла сам сутрадан на Јутрење.
,, - ТИИИИИјана... а што синоћ ниси била на служби?
- Па била сам горе, на Брезовици...
- Ајме!!! На скијању?! Сама?! Па како си смела сама тамо да одеш?!
- Нисам сама, знате колико има тамо наших, па спријатељила сам се...
- Празнословила си?!
- Нисам, оче, стварно, волим скијање, само сам хтела мало да се спуштам низ планину...
(Тајац. Мук.)
- Ти уживаш у скијању? (озбиљно и мирно ме је питао)
- Да, оче! Оообожавам тај ветар, тај адреналин, то кад морам да се изборим са скијама а да идем што више у цик цак док не стигнем до подножја жичаре...
- ... добро, добро. Онда нека је благословено. Али само ако заиста то волиш.
- Да, оче, заиста волим.
- Добро. 'Ајде сад ти и ја лепо да се испричамо."
Боже... од када ме неко није овако, скоро, па као дете изгрдио. :))))) А ја замало да се спетљам, баш као дете.
Е ту је кренуло скијање за душу и срце. Али оно оштро скијање са свим могућим кривинама и заставицама на стази, са којим се скидају терети нагомилани што непотребни што... потребни.
Наравно, увек постоје ствари за које се кајемо.
Уффф... ја их имам, нажалост...
Можда сам до сада прежалила грешке са 19 и 20 година, али оне што су се одиграле пре 3 године... ајме... још увек плачем због њих. Као дете испуштам сузе величине грозда. Јер никада али никада, то могу потписати, да не бих ништа од тога дозволила! Али... толико је тога било, толико је тога утицало да се наш живот измени... толико је ту наједном било послова и обавеза које ни у сну не бих могла да одсањам а камоли да ме неко кроз добронамерну причу посаветује кад и на шта да припазим. Толико је тога било док смо се спуштали низ оштру стрмину...
А оне ситне грешкице - на њих се смејем. Па шта ћу?
Јесам, починила сам их, не дичим се са тим, али опет то не доживљавам трауматично као ове крупне. А брате мили, не могу ни ја више за сваку ситницу да плачем, нема ни у мени толико воде па да истече кроз очи.
,, - Знам, Тиииијана моја, да ти је то тешко... Рекао сам ти да се моја баба звала Тијана? Видим да се кајеш... биће ти лакше ако све детаље ставиш на папир... хајде, чедо моје, иди у своју собу, узми папир и шта год да ти душа буде шапнула, све преточи на папир... хајде, иди... Видећеш колико ће ти бити лакше, а и ја ћу још боље да разумем шта се заправо десило. Ништа није страшно на овоме свету ако се човек заиста за своје грешке из истински покаје, ако своју напаћену душу својим покајничким сузама пере... нема већег благослова кад човек тако сам за себе брине... нема већег греха ако се ти тиме дичиш... не, не, чедо моје... опери душу... ето, опрала си је... ниси ти мени само сада о томе причала... сећам се и раније си ми причала и писала... ништа се ти не брини... Лукави те ухватио у тренутку кад си била највише...
- ...није, оче...
- Није? Него како?!
- Била сам уморна... преуморна... није у мени више било живота... била сам као без...
(...готово!!! Бризнула сам у јеееезив плач... губиле су ми се речи, глас свој нисам ни препознала нити чула више... вилица се сама померала дрхтаво али речи више нису излазиле... мешали су се плач и храмовна тишина...)
- ...немој, чедо моје, немој више да причаш... загрцнућеш се... све је у реду... све ће бити у реду... даће Бог... ја то знам... сећаш се шта сам ти рекао за школу и посао, и нисам погрешио, видиш да је све дошло. Само... не дам ти да патиш! Јер ја треба још да вас венчам! И дете да ти крстим, овде, на Космету!
Хехе... баш ме насмеја... и то баш сад кад сам почела да се распадам...
Признајем, баш ми је измамио осмех.
- Смеј се, смеј... али о Васкрсу ћеш ти бити у браку! Чек... онда ти остане...
- ...мислите, таман до Божића да...
- Ето, видиш, како брже од мене рачунаш!
- Хахахаха немојте ме толико пожуривати...
(погледао ме мало загонетно)
- ... ето бебе бар до наше, Православне Нове године.
- Е тако може! Може! Даће Бог! Мораш сад већ да родиш...
Знам ја то и сама.
Јер знам где сам погрешила прошле године. Немам појма како и зашто сам се правдала да ми треба само мир и љубав... немам појма... можда због онога... али просто ми је требала та пауза од свега. Поготово од тако озбиљних тема.
Онда сам духовнику почела објашњавати како волим такве велике породице какве су ту доле на Космету, поготово ова у којој сам била смештена на коначиште. Боже, па мени су она њихова деца преслатка! Ја нисам хтела увече у кафану да излазим колико сам се фино у њиховом дому осећала!
Чини ми се да они боље функционишу него ми горе на северу Србије. Код нас је не дај Боже да се живи у породичној задрузи а овде је то сасвим нормално. Код нас свекрве, које су најчешће тешке примитивке, упропаштавају редовно љубавне животе својих синова. Ма читави бракови и можда по која озбиљна прилика касније се уништи. Па која је девојка луда за таквог онда да пође... зашто да буде отирач некој која је неостварених амбиција?
А на Космету је сасвим друга прича истог народа. Малтене иста као у Босни. Овде се снаја поштује, снаја рађа и продужава лозу, чува огњиште. Син неће преварити своју супругу, нема шанси. Лутаће можда тамо амо, али нема преваре нема развода. Огњиште се чува јер је огњиште образ, голем капитал. Већи капитал него све оне вишеспратнице у које су смештене по 4 генерације једне породице. Овде су бре људи много нормалнији... ваљда ме зато толико привлачи и да дођем ту... деца су им преслатка и лепо васпитана, плус још уз то са прееедивним архаичним именима. Сви се обичаји знају, и оно малено што је тек проходало зна се прекрстити. Зна се, све се зна, вера се поштује, без ње ни преко прага куће.
Боже колико волим овај крај... одушевљава ме али одушевљава што је мој народ и моја земља овако лепа и добра... Богу драгом хвала...
Напаћени су ови људи, само они знају колико се тресу и брину за сваки нови дан који ће сванути, али су бар часни и поштени. Боже ме опрости, а код нас... слобода, сите гузице па им ни то није довољно него свако свакога вара. Па ја сам ове недеље видела бар мојих 5 другара који... боље да не детаљишем.
,,- Оче, донела сам...
- Не, не... сад лепо на миру ми све прочитај.
- Јаооооооо, немојте, молим Вас!!!
- Зашто?
- Па срамота ме је!
- 'Ајде, 'ајде... није ништа то страшно... све је лакше кад си ставила на папир."
И кренем да читам... додуше мало на прескоке... и од краја ка почетку. Значи, скроз испретумбано... па уби ме срамота!
,,- Ето... је ли тешко?
- Није.
- Добро, оставићеш ту хартију код мене. Нећу ја дати да ти не можеш да спаваш мирно. Ово ће те проћи, видећеш, даће Бог, сад ћеш да спаваш као ја'ње. Све је сада као руком однешено... готово... нема више..."
И стварно је тако било.
Изненадила сам саму себе.
И он је изгубио маму, тешко је то прихватио, много ми је помогао у разговорима и молитвама да ја преболим губитак Гоге и Душан'е. Али сам изненадила саму себе како за ових пар дана уопште нисмо о њима причали. Толико смо друге све ствари и тешке и срећне моменте спомињали. Мислим... односно, изгледа сам га добро разумела... морам се фокусирати на будућност... на своју срећу... на испуњење... на личном и професионалном плану... нема више пренемагања, нема више да идем од немила до недрага, сад постоји само један циљ - а то је заснивање своје породице. Нема више жаљења што их ја више немам... Немам па немам... срећа па имам здраву главу на раменима, савршеног сам здравља, имам све услове на овоме свету, све могуће благослове... Не само сада, кад сам остала без свих њих малтене у 1ном дану, се захваљујем Богу на свему, него већ одавно то траје. Сећам се да сам била још на студијама кад смо мама и ја причале о томе, па и баба.
Поносна али препоносна сам на њих јер су испали прави људи, оставили су много тога доброга на овоме свету, нису отишле на онај свет са неким грехом на души нити према нама, деци. Ако ни због чега другог, ниједном детету нису остале дужне поклон за празнике или рођендане. Неки су већ одавно се запослили и засновали породице, али моја мама и баба су увек давале динар и поклоне, никада нису могле да се направе блесаве. Ваљда су сироте гледале како мене боли, што се мене једне једине нико не сети и како то све тешко из године у годину преживљавам. Биле су оне само такве људине, само такве жене!
Нису ме оставили у дуговима, минусима због своје немарности или своје ноншалантности. Или не дај Боже, халапљивости или порока неког.
Никада али никада нећу престати да понављам као папагај:
моја Душан'а је имала 11.500 дин пензију (ни целих 100 евра) а од тога је платила сваку режију, сваки порез, храну и лекове себи и храну за кокошке и пса. А живела је, сиротица моја, у домаћинству од преко 150 квадрата.
И једној таквој жени кад ја кажем да неки људи не умеју ни са 40.000 да воде мање домаћинство, она је остаја у чуду, какви су то економисти.
- Не знам, баба. Немају озренске гене као ти.
Некада школа заиста није битна колико кликери у глави.
А за то - Мајци Природи хвала!!!
Ох како ли сам се обрадовала кад сам сањивим очима видела лепоте од Параћина до Космета!
Имала сам претходна 3 - 4 дана пре-ле-па!!!
Толико узбуђења, људи, позитивних мисли, лепих жеља, телефонских позива, ужурбано спремање славе и ствари за путовање (зимовање)...
Ах, што волим овај адреналин!!!
Живим за њега!
Не знам ни сама, не умем да објасним који ми је враг био да недељама претходно плачем за сваку ситницу (...није ми се ваљда пмс продужио?) и само наједном кренуло све на боље... као по лоју!
У четвртак сам имала озбиљан разговор 1 на 1, последња суза ми је канула и само је све од себе кренуло...
Писање спискова, краћих, дужих, папирићи ових и оних боја, ох да, треба ми нова обућа, нова торба, хајмо у набавку.
Наизменично довлачење намирница и што шаренијих украса (ја без те радости не могу). Спремање, печење, кување... и на починак. Онај најслађи.
Обавила сам два дивна позива, можда судбоносна, на све сам пристала, још дан уочи моје славе, као благослов са Неба да ми се јавио. Толико сам била ван себе да сам ролере возила по киши са све стварима у обе руке и пуним ранцем на леђима (могу мислити, како су се возачи у саобраћају крстили). А тетка упорно шаље поруке: не јурцај са тим ролерима!
Хахахахаха... овај пут ни добронамерни савет не могу да послушам. Не да ми моја мала радост из утробе.
Мој дивни Трифундан.
Мој благослов.
Моја слава.
Моја љубав.
Моја срећа.
Моје ја.
Моје моје.
Моје оно.
Моје то што ме чини људским бићем.
Домаћицом. Мераклијом.
Ако сам штедиша или стипса, а вала сад не могу то да бИдНем! Сад или никад сам широке руке, само нека ми људи долазе, само да их могу угостити као код куће своје да су - па мени нема већег задовољства нити части.
Предиван мој дан, предиван мој свети Трифун!!!
Моја славица, мој животић!!!
Нема мени значајнијег датума у години!!!
Њему се почнем неколико дана унапред радовати без престанка или суздржавања! Хоћу сваког пролазника да заразим са својом срећом. Зашто да не буду сви срећни 14. фебруара? Бооооооже, свашта!
Па свако на свој начин, само нека буде срећан, јер то је поента!
Цео дан су ми се смењивали гости, од пола десет ујутру до пола једанест увече. И било је предивно!!! По 2-3 су ми долазили, са сваким сам се могла испричати, почастити га, угостити и да их испратим са задовољством. Мој станчић је пуцао тај дан од љубави!
О час посла сам га спремила и легла да спавам препуна утисака. Ваљало је што пре лећи... сутрадан ме је чекало велико славље.
Ишли смо на прославу Дана државности у Београд. Ко су били сви они људи у црном немам појма, али ја знам да сам се сјајно провела. Па побогу први пут сам видела и чула Шабана Шаулића и Маринка Роквића на само метар од мене! Ааааајме... па ја сам снимак њиховог певања моментално морала окачити на фејс и инстаграм. Која је то мекота у гласовима... прави анђеоски гласови... дуго нисам могла себи да дођем од одушевљења. Изузетно достојанствено се обележио државни празник.
,, - Је ли остајеш вечерас у Бгд или се враћаш у Су?
- Идем са вама, нисам понела ствари, сутра у 7 ч. ћу кренути на пут...
- ...а јој, Тићо... треба овај темпо издржати..."
Само сам направила кретенску фацу.
Сутрадан су ми ове речи одзвањале у ушима.
Кад сам се око 15.30 ч. пробудила негде код Параћина.
5 дана изузетног великог темпа и прегршт обављених разговора. Спавала сам као комирана од како сам родни град напустила. А отворила сам очи у сред Србије. Узела на паузи капућино. И тек тада схватила коликом сам лепотом окружена.
Моја прелепа Србијица!!!
Дуго се нисам спуштала на југ овим путем, добрих пола године. А раније... мало па мало са мамом сам ишла до Сокобање. Мало па мало смо тамо одлазиле на тиховање, ту и тамо по неко жестоко свађање... кад би одбијала да се лечи... И овај Озрен у Србији нам је подједнако значио као и Озрен у Републици Српској. Много смо волеле да се завучемо и потпуно искључимо из свакодневнице. Можда је мало смешно, јер смо обе рођене у равници а толико смо уживале у брдским пределима. Ипак... гени нису вода.
Пре 23 ч. сам стигла подно Шар планине. Одмах сам легла да спавам јер ујутру је требало устати рано на Јутрење, у манастирима служба почиње много раније. Пријатељима сам рекла да долазим тамо, али не и своме духовнику. Хтела сам да га изненадим.
И успела сам!!!
Нисам му пришла док се и Литургија није завршила.
А онда одушевљења!!!
,, Чедо моје, па ти си чак из Суботице дошла на Космет по овом времену?
- Их, оче, па није то проблем...
- Јаооо, ТИИИИјана, жива била, дете моје!!!
- Колико остајеш?
- Мислила сам у понедељак да идем кући.
- Добро."
Рекао је само: добро? Да ли сам ја то добро чула? Обично је он строг, не дозвољава да се толико овде задржавамо. Прошле недеље једној девојци није дао благослов ни 24 сата да остане, а мени даоооо 4 (словима: четири) дана? Ваооооо, човече!!! Слава Богу за све!!!
Тачно сам знала да је Шара прелепа зими!!! Била сам једном ту с пролећа и у сред лета, али ми је баш жеља била да је упознам и у белој хаљини.
Предивна је.
Толико заносна.
Толико величанствена.
Огромна.
Понос и дика природне лепоте Србије.
Дивна, дивна.
Изазов је велики ту ноћити зими. Ја сам понела свега свачега за утопљавање и верујте ми, заиста сам све искористила. Није се играти. А и чим се ја изнутра осећам задовољно, знам да нема шанси ни да кихнем, ма колико год да било хладно.
Било ми је толико дивно што кроз прозоре видим велики снег, предивно сунце а из кухиње се појављује облак испарења док се кувају топли напитци. Као некада код бабе... Овакву идилу нећу ни са чим да кварим, после послужења, игуман ме је испратио, па сам њега питала за благослов да се попнем на врх Шаре.
,, - Мислиш, да се скијаш?
- Па да.
- Може, може."
Нисам веровала кад сам чула да од наших села до скијашког центра Брезовице има 1.000 новосаграђених викендица. Велелепне виле никле као печурке после кише. Али очи ме нису варале. Како ли је то све никло за пар година... Господе саклони...
На улазу у национални парк, Богу хвала, још увек постоји дрво на ком се оцртао лик Пресвете Богородице. Слава Богу, нико га није оскрнавио. Долазе верници, остављају иконице, бројанице, свеће, милостињу...
А скијалиште... фантастично...
Није ми нико морао рећи да је боље бар 3 пута него Копаоник. Логично је некако било, ем већа планина а већа и надорска висина. И није још толико постало модемско скијалиште. Сјате се ови са целог Космета викендом ту, а и они ми нису нека елита... Има тек и по која српска душа да је дошла на скијање али ок је. Нема изазивања немира или да неко нешто погрдно добацује. Од свих Натоваца боље да не спомињем на кога сам лично налетела док је отварао врата свога џипа. Спарушио се сав, ни на шта не личи, болује од тумора... Рећи ћу само: Рачак.
Било ми је прелепо!!! Заиста јако моћно!!! Стазе су им језиво опасне!!! На Копу је малтене само 1 опасна али овде бар 3 - 4. Све су језиво стрме и залеђене. Два дана раније кад сам гледала снимке како је горе на Брезовици, видела сам да је мећава. Рекох, како брате и ја знам сваки пут да потрефим... аман сваки пут кад треба на Космет да се спустим видим нешто од чега ми кнедла застане у грлу. Срећа па не морам никоме да се јављам или полажем рачуне где идем... најгоре је кад најближе и највољеније особе истраумирате. А ја тај страх одавно немам, не сећам се са чим је исчезао... али сам вешто моја сва путешествија прикривала док се не вратим кући... Е онда, брате, све признајем!
И где сам била и шта сам радила и са ким сам се дружила.
Онда ми није проблем да причам и показујем успомене.
А шта ћу кад сам окорели авантуриста.
Мало сам се била занела горе на врху па сам закаснила на вечерњу службу. Отишла сам сутрадан на Јутрење.
,, - ТИИИИИјана... а што синоћ ниси била на служби?
- Па била сам горе, на Брезовици...
- Ајме!!! На скијању?! Сама?! Па како си смела сама тамо да одеш?!
- Нисам сама, знате колико има тамо наших, па спријатељила сам се...
- Празнословила си?!
- Нисам, оче, стварно, волим скијање, само сам хтела мало да се спуштам низ планину...
(Тајац. Мук.)
- Ти уживаш у скијању? (озбиљно и мирно ме је питао)
- Да, оче! Оообожавам тај ветар, тај адреналин, то кад морам да се изборим са скијама а да идем што више у цик цак док не стигнем до подножја жичаре...
- ... добро, добро. Онда нека је благословено. Али само ако заиста то волиш.
- Да, оче, заиста волим.
- Добро. 'Ајде сад ти и ја лепо да се испричамо."
Боже... од када ме неко није овако, скоро, па као дете изгрдио. :))))) А ја замало да се спетљам, баш као дете.
Е ту је кренуло скијање за душу и срце. Али оно оштро скијање са свим могућим кривинама и заставицама на стази, са којим се скидају терети нагомилани што непотребни што... потребни.
Наравно, увек постоје ствари за које се кајемо.
Уффф... ја их имам, нажалост...
Можда сам до сада прежалила грешке са 19 и 20 година, али оне што су се одиграле пре 3 године... ајме... још увек плачем због њих. Као дете испуштам сузе величине грозда. Јер никада али никада, то могу потписати, да не бих ништа од тога дозволила! Али... толико је тога било, толико је тога утицало да се наш живот измени... толико је ту наједном било послова и обавеза које ни у сну не бих могла да одсањам а камоли да ме неко кроз добронамерну причу посаветује кад и на шта да припазим. Толико је тога било док смо се спуштали низ оштру стрмину...
А оне ситне грешкице - на њих се смејем. Па шта ћу?
Јесам, починила сам их, не дичим се са тим, али опет то не доживљавам трауматично као ове крупне. А брате мили, не могу ни ја више за сваку ситницу да плачем, нема ни у мени толико воде па да истече кроз очи.
,, - Знам, Тиииијана моја, да ти је то тешко... Рекао сам ти да се моја баба звала Тијана? Видим да се кајеш... биће ти лакше ако све детаље ставиш на папир... хајде, чедо моје, иди у своју собу, узми папир и шта год да ти душа буде шапнула, све преточи на папир... хајде, иди... Видећеш колико ће ти бити лакше, а и ја ћу још боље да разумем шта се заправо десило. Ништа није страшно на овоме свету ако се човек заиста за своје грешке из истински покаје, ако своју напаћену душу својим покајничким сузама пере... нема већег благослова кад човек тако сам за себе брине... нема већег греха ако се ти тиме дичиш... не, не, чедо моје... опери душу... ето, опрала си је... ниси ти мени само сада о томе причала... сећам се и раније си ми причала и писала... ништа се ти не брини... Лукави те ухватио у тренутку кад си била највише...
- ...није, оче...
- Није? Него како?!
- Била сам уморна... преуморна... није у мени више било живота... била сам као без...
(...готово!!! Бризнула сам у јеееезив плач... губиле су ми се речи, глас свој нисам ни препознала нити чула више... вилица се сама померала дрхтаво али речи више нису излазиле... мешали су се плач и храмовна тишина...)
- ...немој, чедо моје, немој више да причаш... загрцнућеш се... све је у реду... све ће бити у реду... даће Бог... ја то знам... сећаш се шта сам ти рекао за школу и посао, и нисам погрешио, видиш да је све дошло. Само... не дам ти да патиш! Јер ја треба још да вас венчам! И дете да ти крстим, овде, на Космету!
Хехе... баш ме насмеја... и то баш сад кад сам почела да се распадам...
Признајем, баш ми је измамио осмех.
- Смеј се, смеј... али о Васкрсу ћеш ти бити у браку! Чек... онда ти остане...
- ...мислите, таман до Божића да...
- Ето, видиш, како брже од мене рачунаш!
- Хахахаха немојте ме толико пожуривати...
(погледао ме мало загонетно)
- ... ето бебе бар до наше, Православне Нове године.
- Е тако може! Може! Даће Бог! Мораш сад већ да родиш...
Знам ја то и сама.
Јер знам где сам погрешила прошле године. Немам појма како и зашто сам се правдала да ми треба само мир и љубав... немам појма... можда због онога... али просто ми је требала та пауза од свега. Поготово од тако озбиљних тема.
Онда сам духовнику почела објашњавати како волим такве велике породице какве су ту доле на Космету, поготово ова у којој сам била смештена на коначиште. Боже, па мени су она њихова деца преслатка! Ја нисам хтела увече у кафану да излазим колико сам се фино у њиховом дому осећала!
Чини ми се да они боље функционишу него ми горе на северу Србије. Код нас је не дај Боже да се живи у породичној задрузи а овде је то сасвим нормално. Код нас свекрве, које су најчешће тешке примитивке, упропаштавају редовно љубавне животе својих синова. Ма читави бракови и можда по која озбиљна прилика касније се уништи. Па која је девојка луда за таквог онда да пође... зашто да буде отирач некој која је неостварених амбиција?
А на Космету је сасвим друга прича истог народа. Малтене иста као у Босни. Овде се снаја поштује, снаја рађа и продужава лозу, чува огњиште. Син неће преварити своју супругу, нема шанси. Лутаће можда тамо амо, али нема преваре нема развода. Огњиште се чува јер је огњиште образ, голем капитал. Већи капитал него све оне вишеспратнице у које су смештене по 4 генерације једне породице. Овде су бре људи много нормалнији... ваљда ме зато толико привлачи и да дођем ту... деца су им преслатка и лепо васпитана, плус још уз то са прееедивним архаичним именима. Сви се обичаји знају, и оно малено што је тек проходало зна се прекрстити. Зна се, све се зна, вера се поштује, без ње ни преко прага куће.
Боже колико волим овај крај... одушевљава ме али одушевљава што је мој народ и моја земља овако лепа и добра... Богу драгом хвала...
Напаћени су ови људи, само они знају колико се тресу и брину за сваки нови дан који ће сванути, али су бар часни и поштени. Боже ме опрости, а код нас... слобода, сите гузице па им ни то није довољно него свако свакога вара. Па ја сам ове недеље видела бар мојих 5 другара који... боље да не детаљишем.
,,- Оче, донела сам...
- Не, не... сад лепо на миру ми све прочитај.
- Јаооооооо, немојте, молим Вас!!!
- Зашто?
- Па срамота ме је!
- 'Ајде, 'ајде... није ништа то страшно... све је лакше кад си ставила на папир."
И кренем да читам... додуше мало на прескоке... и од краја ка почетку. Значи, скроз испретумбано... па уби ме срамота!
,,- Ето... је ли тешко?
- Није.
- Добро, оставићеш ту хартију код мене. Нећу ја дати да ти не можеш да спаваш мирно. Ово ће те проћи, видећеш, даће Бог, сад ћеш да спаваш као ја'ње. Све је сада као руком однешено... готово... нема више..."
И стварно је тако било.
Изненадила сам саму себе.
И он је изгубио маму, тешко је то прихватио, много ми је помогао у разговорима и молитвама да ја преболим губитак Гоге и Душан'е. Али сам изненадила саму себе како за ових пар дана уопште нисмо о њима причали. Толико смо друге све ствари и тешке и срећне моменте спомињали. Мислим... односно, изгледа сам га добро разумела... морам се фокусирати на будућност... на своју срећу... на испуњење... на личном и професионалном плану... нема више пренемагања, нема више да идем од немила до недрага, сад постоји само један циљ - а то је заснивање своје породице. Нема више жаљења што их ја више немам... Немам па немам... срећа па имам здраву главу на раменима, савршеног сам здравља, имам све услове на овоме свету, све могуће благослове... Не само сада, кад сам остала без свих њих малтене у 1ном дану, се захваљујем Богу на свему, него већ одавно то траје. Сећам се да сам била још на студијама кад смо мама и ја причале о томе, па и баба.
Поносна али препоносна сам на њих јер су испали прави људи, оставили су много тога доброга на овоме свету, нису отишле на онај свет са неким грехом на души нити према нама, деци. Ако ни због чега другог, ниједном детету нису остале дужне поклон за празнике или рођендане. Неки су већ одавно се запослили и засновали породице, али моја мама и баба су увек давале динар и поклоне, никада нису могле да се направе блесаве. Ваљда су сироте гледале како мене боли, што се мене једне једине нико не сети и како то све тешко из године у годину преживљавам. Биле су оне само такве људине, само такве жене!
Нису ме оставили у дуговима, минусима због своје немарности или своје ноншалантности. Или не дај Боже, халапљивости или порока неког.
Никада али никада нећу престати да понављам као папагај:
моја Душан'а је имала 11.500 дин пензију (ни целих 100 евра) а од тога је платила сваку режију, сваки порез, храну и лекове себи и храну за кокошке и пса. А живела је, сиротица моја, у домаћинству од преко 150 квадрата.
И једној таквој жени кад ја кажем да неки људи не умеју ни са 40.000 да воде мање домаћинство, она је остаја у чуду, какви су то економисти.
- Не знам, баба. Немају озренске гене као ти.
Некада школа заиста није битна колико кликери у глави.
А за то - Мајци Природи хвала!!!
Коментари
Постави коментар