У 1 - ал' у 1 има да изађемо
- ... изађи, као нека баба се завучеш у кућу! Као кад смо били у Русији. Јеееееее ми сви излазили, а ти си у кревет одлазила.
- Била сам преуморна, исцрпљена...
- 'Ајде, обуци ону малу црвену хаљиницу и бриши. Немој да те сањам вечерас.
- Извини... па то је ваљда пожељно?!
Аааа стварно сам се била ушушкала и наместила да бдим вечерас над папирима и скриптама. Као у оним статусима на нету:
,,Таман седнем да учим, оно ме друштво зове у кафану."
Кад оно позив од комшинице.
Видела упаљено светло па пита да разбијемо монотонију. Паааа... и хоћу и нећу...
,, - Докле ми дајеш форе?
- Ма нећемо рано, после 1 ч. да зовемо такси.
- Одлично, таман косу да осушим!"
Срећемо се радосно и еуфорично као да нешто посебно очекујемо од овог излетања у град по снежном времену. Водила нас је нека чаробна енергија, осмехивале смо се на широко ни ми саме не знамо чему и коме. Биле смо саме себи разлог среће. Коначно.
Но битно је да сам ја у танким штиклама од 12 цм... Значи... Мислим, оно... Пропадам са штиклом кроз снег а шетам као први пут да сам назула клизаљке.
Обукла сам се као да ћу ја за микрофон а не певачица.
Улећемо у кафаницу нашу милу као да смо подигле добитак од Бинга! Одмах рукице горе, ма "свака песма погађа", "свака песма је наша", севдаху из нас не дамо да нас напусти. А конобар још није донео ни прву туру пића.
- Погледај нас две. Па ми смо овде највеселије! Гарант мисле не да нам цветају руже, него Ботаничку башту да имамо.
- Ма да, лова до крова, посао, каријера, партнери, путовања, изласци - лајф стајл Т&T. :D Ма ко га шиша, дај да се ми проведемо као никада. Живела ти мени!!!
Не знам која магија постоји у том наздрављају, али мени је то толико заразно, да пред сваки гутљај морам да лупим стакло о стакло. Ваљда сам жељна добрих жеља попут среће, љубави, здравља, искрености, харизме...
А колико сам просула пића... Требала сам од срамоте да понесем столњак да оперем, свакако ћу се вратити на "место злочина", врло радо.
Стварно сам се запитала који ми је више враг, па пола нисам попила. А нити смо биле у припитом стању. Касније сам се почела сама себи смејати... па моја Гога... Она ми "не да"... хахахахахахаха... Тако је било за свако Бадње вече док сам имала породицу... Никада ми није дала да лизнем а камоли омиришем алкохол. Увек је после здравице само моју чашу узимала и носила до судопере да проспе пиће, уз изговор "да се пазим гена". Е сирота моја мајка... колико је хтела од неких духова прошлости да ме заштити... И тачно од како ње нема, ево ја са 30 година тек се упознајем са жестином.
Ко зна зашто је то добро.
И зашто је то морало тако бити.
Колико смо неплански дошле, сведоче све те силне чаше на нашем столу које су се о час посла створиле. Само су се низале, низале... Конобари су се смејали нашим збуњеним фацама кад нам приђу и кажу: ,,Момци са оног стола вам шаљу пиће". Нисмо ни стигле да пропратимо ко је ту све био, а није нас ни интересовало. Искрено ни она ни ја ни са ким нисмо кокетирале, само смо биле веселе и растерећене. Буквално је било: ма **** нам се за све!
Ма саме себи смо зрачиле позитивношћу, како онда нећемо и околини?!
Певао је наш Суботичанин, познати кафански певач, уживале смо у његовој свакој интерпретацији. И договориле се да пре фајронта не зовемо ни случајно такси.
- Еј... знаш шта? Он ће мени певати на свадби!
- А мени на девојачкој вечери! Па пре ће доћи... а и ако се предомислим до свадбе... :))))
- хахахахаххааа живела ти мени!
- Пошто нам је још мало времена остало, нека нам свако вече буде девојачко вече!
- Е у то име живели!!!
Ооооо...
Ту је и њен бивши драги. Никад заборављени. Само сам јој намигнула да крене, нек не чека превише своју срећу. Ето... то је онај ветар зашто ју је баш нагнао вечерас да изађемо, ето баш овде! Осетила је да ће и он доћи. После толико месеци.
Први пут сам присуствовала сцени да неко је толико насмејан а плаче. Осмех није скидала нити поглед са њега а сузе су само почеле да теку, нећу погрешити ако кажем, у потоцима.
,,Иди, мила. Немој да чекаш. Приђи му прва."
Шта мислите који је био епилог? :)))))
Смотани су данашњи момци, не тврдим то ја него психолози који кажу да су мало мушкарци смушени због јаког феминизма и еманципације. Али само оним посебнима и правима треба мало припомоћи као што је послати прва поруку, прва назвати, прва прићи. Иначе... астала виста бејби.
А ја... отишла сам кад и она и он - не пре фајронта. Са огромним задовољством.
И гомилом порука у сандучету.
Пуног лепих жеља да се лепо проведем и да ме чека још неко лепше изненађење кад се вратим.
Изгледа да је и мени Бог "неплански" послао Анђела.
Треп треп окицама. :)))))
- Била сам преуморна, исцрпљена...
- 'Ајде, обуци ону малу црвену хаљиницу и бриши. Немој да те сањам вечерас.
- Извини... па то је ваљда пожељно?!
Аааа стварно сам се била ушушкала и наместила да бдим вечерас над папирима и скриптама. Као у оним статусима на нету:
,,Таман седнем да учим, оно ме друштво зове у кафану."
Кад оно позив од комшинице.
Видела упаљено светло па пита да разбијемо монотонију. Паааа... и хоћу и нећу...
,, - Докле ми дајеш форе?
- Ма нећемо рано, после 1 ч. да зовемо такси.
- Одлично, таман косу да осушим!"
Срећемо се радосно и еуфорично као да нешто посебно очекујемо од овог излетања у град по снежном времену. Водила нас је нека чаробна енергија, осмехивале смо се на широко ни ми саме не знамо чему и коме. Биле смо саме себи разлог среће. Коначно.
Но битно је да сам ја у танким штиклама од 12 цм... Значи... Мислим, оно... Пропадам са штиклом кроз снег а шетам као први пут да сам назула клизаљке.
Обукла сам се као да ћу ја за микрофон а не певачица.
Улећемо у кафаницу нашу милу као да смо подигле добитак од Бинга! Одмах рукице горе, ма "свака песма погађа", "свака песма је наша", севдаху из нас не дамо да нас напусти. А конобар још није донео ни прву туру пића.
- Погледај нас две. Па ми смо овде највеселије! Гарант мисле не да нам цветају руже, него Ботаничку башту да имамо.
- Ма да, лова до крова, посао, каријера, партнери, путовања, изласци - лајф стајл Т&T. :D Ма ко га шиша, дај да се ми проведемо као никада. Живела ти мени!!!
Не знам која магија постоји у том наздрављају, али мени је то толико заразно, да пред сваки гутљај морам да лупим стакло о стакло. Ваљда сам жељна добрих жеља попут среће, љубави, здравља, искрености, харизме...
А колико сам просула пића... Требала сам од срамоте да понесем столњак да оперем, свакако ћу се вратити на "место злочина", врло радо.
Стварно сам се запитала који ми је више враг, па пола нисам попила. А нити смо биле у припитом стању. Касније сам се почела сама себи смејати... па моја Гога... Она ми "не да"... хахахахахахаха... Тако је било за свако Бадње вече док сам имала породицу... Никада ми није дала да лизнем а камоли омиришем алкохол. Увек је после здравице само моју чашу узимала и носила до судопере да проспе пиће, уз изговор "да се пазим гена". Е сирота моја мајка... колико је хтела од неких духова прошлости да ме заштити... И тачно од како ње нема, ево ја са 30 година тек се упознајем са жестином.
Ко зна зашто је то добро.
И зашто је то морало тако бити.
Колико смо неплански дошле, сведоче све те силне чаше на нашем столу које су се о час посла створиле. Само су се низале, низале... Конобари су се смејали нашим збуњеним фацама кад нам приђу и кажу: ,,Момци са оног стола вам шаљу пиће". Нисмо ни стигле да пропратимо ко је ту све био, а није нас ни интересовало. Искрено ни она ни ја ни са ким нисмо кокетирале, само смо биле веселе и растерећене. Буквално је било: ма **** нам се за све!
Ма саме себи смо зрачиле позитивношћу, како онда нећемо и околини?!
Певао је наш Суботичанин, познати кафански певач, уживале смо у његовој свакој интерпретацији. И договориле се да пре фајронта не зовемо ни случајно такси.
- Еј... знаш шта? Он ће мени певати на свадби!
- А мени на девојачкој вечери! Па пре ће доћи... а и ако се предомислим до свадбе... :))))
- хахахахаххааа живела ти мени!
- Пошто нам је још мало времена остало, нека нам свако вече буде девојачко вече!
- Е у то име живели!!!
Ооооо...
Ту је и њен бивши драги. Никад заборављени. Само сам јој намигнула да крене, нек не чека превише своју срећу. Ето... то је онај ветар зашто ју је баш нагнао вечерас да изађемо, ето баш овде! Осетила је да ће и он доћи. После толико месеци.
Први пут сам присуствовала сцени да неко је толико насмејан а плаче. Осмех није скидала нити поглед са њега а сузе су само почеле да теку, нећу погрешити ако кажем, у потоцима.
,,Иди, мила. Немој да чекаш. Приђи му прва."
Шта мислите који је био епилог? :)))))
Смотани су данашњи момци, не тврдим то ја него психолози који кажу да су мало мушкарци смушени због јаког феминизма и еманципације. Али само оним посебнима и правима треба мало припомоћи као што је послати прва поруку, прва назвати, прва прићи. Иначе... астала виста бејби.
А ја... отишла сам кад и она и он - не пре фајронта. Са огромним задовољством.
И гомилом порука у сандучету.
Пуног лепих жеља да се лепо проведем и да ме чека још неко лепше изненађење кад се вратим.
Изгледа да је и мени Бог "неплански" послао Анђела.
Треп треп окицама. :)))))
Коментари
Постави коментар