Твој сан?! Хахахаха...

Жао ми је... ја можда имам снове који су другима смешни, али они су мени бајка над бајкама... и дисаћу док их не испуним.

Шта тражим превише сем та 2 корака?

Ни мени није било смешно кад су они почели од нуле па се борили са погледом упртим у небо. Јесам помислила, ју човече, колико им снаге треба још, ја то не бих могла... Ох колико пута сам се после угризла за језик!

А тек што не разумем оне којима у нормалном разговору кажеш о чему машташ па те прекину на пола, бетонску плочу убаце у сред приче.

Па маму ти пољубим да не кажем ј, ја ћу ложити оно што ти никада нећеш: време. 'Ајде, пичко буди храбар, дај оно за шта кажу да је заиста новац!

Колико год да треба чекаћу, мени нема шта да пропадне. Могу само мало дуже него ти да се не смејем, да не водим толико опуштен живот, али да, знам милион посто да ћу своје изгурати.

И хоћу, чекаћу, као што сачекам уз саркастичан коментар "хтела сам да наставим пре него што си ме прекинуо(ла)" е тако сам у стању да чекам и Живот да одигра рулет.

Да, жеља ми је била да удишем јутарњи ваздух Jesola. Не знам зашто сам веровала да је то неко место где морам да одем. Сам пут ме је случајно, неплански одвео тамо... ако ишта на свету има случајно...

Јутро док се будило, затекло мене је саму самцату на дууууугој пешчаној плажи. Ваздух ме је шибао снажно као коњска грива (а да у том тренутку нисам знала да је назив и посвећен величанствено снажним животињама - коњима), знала сам шта ми је небо донело... И то снажно, толико снажно као коњска снага што је.

Знала сам у том тренутку да сам добила и изгубила две највеће љубави у једном јебеном тренутку.

Знала сам.

Плашила сам се као црквени миш да било шта признам себи, плашила сам се више од Живота. Нисам га поштено ни осетила а већ је део мене био исчупан.

Од милион једног тренутка је тај тренутак тако био погрешан а тако прави.

Суочавање са истином.

Инфаркт доживиш.

Боли, боли, кад иако знаш да губиш, спремаш последњи поклон... носиш од злата поклон, не питаш више за цену... не питаш за грамажу, само пакујеш, кешираш и нестајеш... Пријатељи вичу: па да ли си нормална! Знаш ли колико је то лове! Заболе ме, јебе ми се, кад само ја и Бог знамо да је последње...

Нема назад, трчиш и тешиш друге да идеш да се суочиш са истином. Идеш тој истини на ноге а она је већ пала... Нема је, одвукли су је други... Газиш, Бога оца питај, колико на сат, нема граница, нема страха, само цепаш напред и идеш, идеш а не знаш чему идеш сем да си донекле свестан да си огољен до последњег микромилиметра коже...

Која пичка овако нешто преживи нека ми каже да су моји снови детињарија и да живим у облацима. Нико ми ништа не може, јер знам да је у мом срцу саграђено мало краљевство од чврстих бедема. Моје жељице је немогуће уништити.

Нико ништа не може да ми прича јер сам доживела апсолутну слободу и дах природе с којим се "разговара".

2 велика сна. Друго - ништа у плану ништа у виду.

Све остало - иди ми дођи, заболе ме баш. Гадно је кад боли душа кад неког свог испраћаш на Небо, а остало све... је мачији кашаљ. Да не кажем нешто вулгарније.