Предрасудa каже: ,,Еј, крива је!"

Не бих да вам затрпавам "лајну" или како се овде то већ зове...
Чак сам и Гоци обећала пре 2-3 године да ћу о'ладити са изношењем мишљења.

,,Тићо, јеси ли куцала нешто на интернету?" то кад је само обавештена, овлаш.
,,Тијана, знаш ли ко ме је данас звао?! Шта си објавила?!" е овде гори земља!
,,Тијана моја... Данас ме је родбина звала да честита... -Шта, мама? -Твоју удају!!! Кад си се ти то удала???" е ово је већ било за да зовем хитну помоћ.
И слично...
А јој колико ли је пута оваквих сцена било... И хахахај! Рекох, добро, деактивираћу профил. Враћала сам се само кад треба с неким да ступим у контакт па опет илегала.
Богу хвала, нашла сам издувни вентил на Твитеру и Блогу. Твитер је толико једноставан за коришћење да је просто заразан... Фб је бара наспрам њега. Али га опет људи не користе, кажу да само интелигентни баратају са њим.
Тамо нема моралисања. Ни оног правог нити лажног. Пуцаш све из себе и амин, коме се свиђа придружи ти се, остали те игноришу - поштено. Дружимо се више него фејсбуковци, поготово, не дај Боже, ако некоме крене нешто по злу, сви прискачемо!!! Сви смо (заиста, али заиста) саосећајни са том и том ситуацијом/особом... И нико нема рачуницу, све на прву лопту радимо. ,,Хеј хајмо, хајде у напад!"

Е моји ви...
Много би вам значило да проширити своје видике.
Не, не морате заглавити у другој друштвеној мрежи, није то поента. Поента је да се ослободите. Свега. Ја сам мало рећи затечена неким размишљањима овдашњих нет овисника... 'Ајде, нека свако бистри своју политику, то ме није ич... Него да ми се петља, апсолутно непозван у живот??? Па шефе... Који ти је враг?

Ооо да... Знам ја себе најбоље... Достигла сам тај степен живота, иииии јопет Богу хвала на томе. Знам ја врло добро шта би она Тијана од пре 2-3 године већ овог поподнева урадила тим... назовимо их умешачима.
Мира не бих имала док се до поноћи не осветим. И то најгором могућом игром, перфидност ми је било име.
А сада... Данас... Вечерас... Кажем: хвала Ти, кад је то иза мене. Кад сам успела да скинем ту кошуљицу. Кад сам успела за одем. Да одлетим. Хвала ти. Кад сам успела да гледам из птичије перспективе. КАД САМ УСПЕЛА ДА СХВАТИМ КОЈИ ЈЕ БИО МОЈ КОРЕН ГОРДОСТИ И ПРЕДРАСУДА.

Успела сам. Спасена.

Помирљиво гледам на данашње забијање носа. Ништа ме више не може такнути ни у срце ганути па да развалим чељусти. Нисам постала безосећајна. Напротив. Ја јако, али јако волим. Волим
без пардона. Волим без потреса. Волим свим плућима, свом распуштеном косом, целим бедрима, целим очима. Волим, осећам да су ми испод капака само љубави истинске које рефлектује срце. Толико волим да се не бих застидела да испод тих очију засузим јер знам шта је у питању - у питању је најчистија љубав. Само они на небу могу да ме убеде у супротно. Или да ми кажу да лажем. Само они и нико више. Овде, на земљи, никог се не бојим. А поготово не којекаквих језика.

Сада, данас, ја, без бојазни могу рећи да не мрзим. 100% не као некада. Успела сам. Достигла сам тај степен да ме нико не може повредити до ја сама себе.
Сујета. Сујета. Сујета.
Она је та која ради своје... Која вас увлачи у размишљање о другоме, о суђењу о другоме. Ја сам успела. Ја сам је се отарасила. Како?
Прво, признала сам шта ме је повредило. То ми је и родило аспидин језик. Та повреда, тај бол су родили романтичну ноту прошлости "али било је лепо...". Није било. То је изговор да се задржиш у успоменама, да са њима "пуниш батерије" за нови дан. Није тачно да је нешто лепо а болело је а распадао си се. Лаж. Самообмана.
Друго, сви ми "опростимо и идемо, шибамо даље". То 'опростио' обеси мачку о реп. Слободно. Опростио си само пред другима у друштву, опростио си себи у огледалу, али оно чучи на дну стомака. И чучаће ту, скрило се да би расло. Да би ти разбуктало сујету. Да би ти створило аспидин језик. Да би се ти "разумео у ту тему" и био својевољно позван у свачији живот. Као 13. вила на рођење успаване лепотице Ауроре. Да, није била позвана. Али је дошла. Повређена. Огорчена, зато је и могла само да загорча живот принцезицин. ,,Каљају се само чисте ствари". И да је хтела, не би могла ништа позитивно да каже, да пожели. Ма да јој је била тетка бре најрођенија ни тада не би могла нешто лепо да изговори. Тако је исто и са вама, драги моји душебрижници.

Шврљај по мом животу слободно јер ја немам око себе више ограду направљену од предрасуда. Немам је, не постоји више. Не знам када је тачно нестала била сам заузета. Заузета својим животом, турбулентним, мојим животом лепим.  Мој живот је најлепши. Нема лепшег ни срећнијег. Нема, не постоји гарантовано. Толико је изаткан лепим тренуцима (а ово је можда најбитније у излечењу комплекса) ја САМ ЗАХВАЛНА. За све!!! Слава Богу. Допустићете ми, да пођем од своје вере која ме је томе научила (сигурно ово и Будисти и Муслимани и атеисти уче једни друге), наиме, научила ме је да будем захвална и да праштам: себи и другима. Себи кад сам опростила - не сећам се. Очито да јесам. Јер док са собом не расчистиш не можеш ни са другима. Данас, вечерас, видим да праштам "дежурнима" а преко тога видим да сам себи и својој прошлости све опростила. Хеј, нема грча, нема горчине на дну стомака! Истопило се, нестало је! Изгледа да ми је ово најсрећнија ноћ!
Може околина да вас сматра слаткима и симпатичнима, и да се после пита што вас тако дииивне задеси такав и такав терет а деловали сте као анђео...

Мили моји, свако од нас својим мислима (да и тим, а поготово тим, што вас уздижу да будете компетентни за туђе животе) скроји своју несрећу. Сва та негативност сагради једну стену о коју распалите или она падне на вас. Можете да сматрате да је ова особа грешна у томе и томе, и она можда и буде имала проблеме на конто те неке привидне сцене, па ћете ви ликовати "ето, јесам ли лепо рекла!", али то није ваша победа. Живот је релативна ствар, брзо се одвија, зато не можете сагледати туђу свакодневницу па да се играте Бога. Онај ко зна све аспекте неке приче је само њен главни актер и он је тај који може доћи до мирног решења. А управо се то збива кад ви задовољени својим тријумфом одете даље кући, на спавање, у куповину, на пиће...
Да, до људи који не само да зраче љубављу, него и вапе за (заиста осећајем!) љубави, дешавају се дијаметрално супротне ствари док сте ви спокојни "познавалац животних полтрона" да не кажем дежурни детектив (али за чије бабе здравље... кад ни цвоњак од тога неће лећи на рачун).

Знам, знам... Никада нећете признати себи да сте ви сами (и нико други!) крив за ту рану што вам се створила, што су вам је створили. Знам, разумем - у потпуности. Прошла сам све, све, тутокомплето! И такооооо... Док је та рана ту па је ту, она ће избијати у вашим очима, вашим речима, вашим уласком у туђи мозак... Уф, много посла и обавеза себи задајете! Много брате мили. Еее ондаК... А ви када сте нахранили свој его и своју раницу, враћате се рутинским стварима - телефонирању, апликацијама, по којем загрљају "вољене" особе... Намерно стављам вољени под наводнике јер да заиста волите, друге не бисте примећивали. Љубав заокупира на 23 сата 59 минута 59 секунди дневно, једва бре да можете да констатујете да ли је пала ноћ а камо ли нешто друго! Знам... Јер ми је дуго требало да заволим, волим. Волим без кочница јер се не сетим да постоји све изнад, ван мог гнезда.

Да се вратим на ту вашу рану из које избија потреба да се мешате другима. Ваша раница је ту па је ту, затим је онда ви добронамерно правите код другога - аспидини језиком.
Али... Ту сте се зезнули.
,,Пре напада упознај територију" старо добро правило... Тај неко трећи је своју рану залечио и излечио, нестала је. Нека буде да је мазана кокосовим уљем, органским. Не сећам се цене бочице, заиста, опростите ми. Да, тај трећи је ето живео са тим болом некада, али те ране нема па нема, али и због искуства на ком је Богу и Животу захвалан, он, тај трећи, ће вас, прву особу у овом ланцу глувих телефона, да разуме у моменту и да се топло насмејеши. Јер вас разуме. Јер вам ЖЕЛИ ДОБРО. Није вас он створио непријатељем, већ ви њега. А ова особа у средини, та друга којој сте пунили мозак може да постане ни крива ни дужна жртвено јагње. Само због вашег ега, повређеног. А да се кладимо, да нећете му рећи 'извини, моја грешка'? Хм?

Еее, лепи моји... Докле год тај грех што је вама почињен (а произведен вашим мислима, страховима, поступцима - немојмо се лагати!) заиста не опростите починитељу и себи, дотле ћете га видети и код других. А ако не опростите што пре, можете да оболите, дакле, врло брзо од рака (не зафркавам се са овим, говорим из 99,99% искуства и из тврдњи многих онколога).

Нека, нека... Ја могу опростити. Не због вас, него због себе. Јер не желим ништа да таложим на дну стомака. Волим е ту е баш ту слободу! Слободу у стомаку! Без неке језе или тинејџерских инсеката, лептирића. Тренутно ми стомак служи да се огледам у огледалу кад обучем нову хаљину, све трчим да видим колики ми је струкић.

Хтели, не хтели:
опростите себи па пређите на друге. Ако будете после имали снаге.

Оркана је тешко преживети. После вам је само до тиховања. И љубави. Тихог, сакривеног вољења. Где ничија нога до сада није крочила...

Љубим пуно! Волим најмногопуније!