Моје НЕ

Не могу како хоће.
Не могу како очекују.
Не могу утабаним стазама.
Не могу по правилима.
Исувише их је. Тешка су. Не разумем их.
Трудим се.
Дижем се.

Подупирем се прстима.
Отискујем се длановима са дна, али лактови клецају.
Посустајем.
Не могу.
Претешко је плећима.
Будим рацио, али ни он се не диже. Или га чак ни немам...?

Не могу да отимам.
Ни да зграбим.
Не могу да шчепам па да не пуштам.
Није мој фах. Није мој лајф мотив.
Хоћу само оно што се спонтано залепи за мене и срасте као калемњена грана.
Да пружим и уточим то што ми прија и то чему пријам.
Да срастемо, израстемо и озеленимо.
Да ширимо хлад радости и среће.

Хоћу оно што осећам.
Хоћу онако како осећам.
Не могу како су ме схватили.
Мени то ништа не значи.
Може да ми значи када ме сатиру у корену, једино.
Могу тако на дну да ме држе.
Да удишем земљу уместо ваздуха, а по ваздуху уместо по земљи да ходам.
Логор.
Ето постоји и кад не постоји.

Истребљење не смем да дочекам.
Или ћу сама себи помоћи или ће ми послати Анђела у последњи час.
Трећи сценарио не бива.
Зашто?
Зато што се ниједна прича не завршава лако као метком, или обичном тачком. Ништа се не завршава са неком црном тачком. Црна тачка може бити мрља. Док се не осуши, може се прстима развлачити и цртати, правити нова сцена.
Краја нема.
Свемир...
Беше ли он, оно има крај?