Сретење... ах, сретање!
Опет сам заборавила!
Када је државни празник да не треба да изађем на улицу!
Ни мање ни више, увек набасам на њега.
Која симболика...
Баш на човека који је завио ову земљу у црно.
Хм... вероватно је ишао од девојке, зашто би се он побогу дизао на нерадни дан пре 12h?
'Ајде, де, и то једанпут годишње што га сретнем на који трен...
Но, и ово магловито али сунчано јутро ме је подсетило на један мој запис од пре годину дана у дневнику. Читам, али се баш кроз ту исти "маглу" свега присећам. А боље је да све заборавим.
Нећу допустити сунчевим зрацима да разбију ту маглу.
Нека завлада тама.
Потписујем све ове речи, по други пут:
,,Крај.
Крај. Свему.
Доста. Доста више.
Доста је било.
Ни после две пуне године нисам нашла мира. И даље ми је све и свја у живом сећању. Последица пуцања.
Некако ме занима а опет као да сам ледена. Па опет све око мене сећа на њега. На оне дивне дане. На чврсте кораке и харизму. А он је и даље само на 100m од мене. Надам се да му у животу више никада нећу срести поглед.
Увек се надам и увек буде супротно.
Само једна особа је имала храбрости да ми каже пре 5 година:
,,Стидећеш се једног дана када га сретнеш."
Ја? Ма јок!
Зашто бих? Па то су била огромна осећања!
Како? Нема шанси!
Да, такав је био мој одговор или ехо у души. Више се не сећам. Имам прекид филма. И амнезију. Више не могу да се сетим датума наших сусрета. А све, све сам памтила до најситнијег детаља. Када су били кратки а слатки. Уживали смо играјући се. Били смо тако срећни и полетни. Тандем. Да ли да кажем, да нико није могао против нас?
Групе, групице бездушника нису могли да нас нити раставе нити униште нашу енергију и ентузијазам. Али... једна мала амеба, јединка дође. И успе.
Пресекла је врпцу као клештама. Направио се јаз. Почео је другим очима да ме гледа.
Довољно велики јаз да би јединка комплет могла да се позиционира. Стационира. Заувек.
И довољно дубоко и довољно брзо да пусти корење јер је имала нешто грама мозга да похвата све конце у своје руке.
А те конце сам јој их ја гурнула у руке. Да, да, лично ја. Нико ме није трерао. Јер смо биле пријатељице, лако јој је било завирити у сваки мој кутак. А мени је било још лакше све да објасним. И поверим јој се. И њено мајсторство је могло да почне.
А мени... био је довољан само један позив, јединкин.
Знала ме је у душу. Знала је како да ме елеминише. Успела је.
Честитати јој нећу. Зашто бих признала пораз?
Ја сам ластавица, довољно јака да дигнем се са дна и да саградим односно свијем ново гнездо. А она је само један обичан и бедан врапчић који ће изгледом и мајушношћу купити свакога. Симпатичношћу ће искамчити коју мрвицу са стола. А када се тако наједе мрвица са туђег стола, онда ће се осилити да може све туђе да има а ништа сама да ствара, те ће кибицати на ластавицино гнездо.
Она ће заувек скакутати у једном месту. Евентуално ће некада да узлети, да би скренула пажњу на себе... Побогу, па тешко је тако ухрањен узлетети!
И, да, радо, врло радо ће се враћати у моје гнездо. Гнездо које је на кварњака заузела. Ако је то чини срећном, нека јој је на част. Ако је има.
Али ето, изгледа да сам ја зла ластавица која једина има ружно мишљење о њој сиротици тако наивој, доброј, вредној и облој као да је од балончића састављена. Када је мени могла тако нешто да уради... значи да је добро утабала стазу за свој будући занат. Онај најстарији. Да, да...
Радо бих је зацементирала таку ушушкану у мом гнезду. Тако блажену. Док ужива безбрижно у благодетима о којима никада није ни сањала. Сиротица без морала и без срама. И пара.
Није срамота бити сиромашан, а имати достојанство. Али бити сиромашан материјално и бити још сиромашнијег духа, претпоставка је једна - учиниће све да би се тобоже уздигла на лествицу. Високо!
Али нарано, мушкарцима сваку причу можеш продати ако си састављена као од балончића. И да, наравно, ако пар пута трепнеш. Невино. Е сад колико она може да буде невина... Пре ће бити да се трудила да буде наивна. Толико наивна, да узбуђење није успела да прекрије ни са маскаром на трепавицама.
Еј, 6 (словима: шест) пута стављати маскару на трепавице, еј!
А једна жена ју је прокоментарисала:
,, Да није мало чудно што са толико црнила на очима откива своје амбиције?"
Мајко мила, хвала ти, што си ми бар више памети дала! Буди Бог са нама...
Све се може. У секунди. Зажели свет и добићеш га на длану. Зашто да не? Сваки тежи забави и узбуђењу. И новој, још једној младости. Ах, то ласкање... Ко ли му може одолети? Наравно, глупи и приглупи не. И некарактерне особе.
А ја... Бојим се да сам и ја попустила у последње две године са тим карактером. Годи ми свака реч. И то много. Валда је лако упија ова крв која се још излива кроз рану. Лепљива је.
Много пута онда премотавам филм, покушавам зилион пута да реконструишем глас тих ласкавих речи и смејем се себи колико сам у дотичним тренуцима била мртва 'ладна. Да је неко нормалан на моме месту, из истих стопа би се покупио и отишао, а љигавце оставио да млате празну сламу. Али ја не, нисам. Признајем. Седела сам као укопана, као у позоришту да гледам представу. Али се нешто не сећам аплауза. Своје реакције упорно испољавам у своја четири зида. Далеко од њихових очију. Ко им је крив, што ме нису прозрели и упорно губили време са мном.
Кучка са ставом! Хахахаха.... "
Када је државни празник да не треба да изађем на улицу! Ни мање ни више, увек набасам на њега.
Која симболика...
Баш на човека који је завио ову земљу у црно.
Хм... вероватно је ишао од девојке, зашто би се он побогу дизао на нерадни дан пре 12h?
'Ајде, де, и то једанпут годишње што га сретнем на који трен...
Но, и ово магловито али сунчано јутро ме је подсетило на један мој запис од пре годину дана у дневнику. Читам, али се баш кроз ту исти "маглу" свега присећам. А боље је да све заборавим.
Нећу допустити сунчевим зрацима да разбију ту маглу.
Нека завлада тама.
Потписујем све ове речи, по други пут:
,,Крај.
Крај. Свему.
Доста. Доста више.
Доста је било.
Ни после две пуне године нисам нашла мира. И даље ми је све и свја у живом сећању. Последица пуцања.
Некако ме занима а опет као да сам ледена. Па опет све око мене сећа на њега. На оне дивне дане. На чврсте кораке и харизму. А он је и даље само на 100m од мене. Надам се да му у животу више никада нећу срести поглед.
Увек се надам и увек буде супротно.
Само једна особа је имала храбрости да ми каже пре 5 година:
,,Стидећеш се једног дана када га сретнеш."
Ја? Ма јок!
Зашто бих? Па то су била огромна осећања!
Како? Нема шанси!
Да, такав је био мој одговор или ехо у души. Више се не сећам. Имам прекид филма. И амнезију. Више не могу да се сетим датума наших сусрета. А све, све сам памтила до најситнијег детаља. Када су били кратки а слатки. Уживали смо играјући се. Били смо тако срећни и полетни. Тандем. Да ли да кажем, да нико није могао против нас?
Групе, групице бездушника нису могли да нас нити раставе нити униште нашу енергију и ентузијазам. Али... једна мала амеба, јединка дође. И успе.
Пресекла је врпцу као клештама. Направио се јаз. Почео је другим очима да ме гледа.
Довољно велики јаз да би јединка комплет могла да се позиционира. Стационира. Заувек.
И довољно дубоко и довољно брзо да пусти корење јер је имала нешто грама мозга да похвата све конце у своје руке.
А те конце сам јој их ја гурнула у руке. Да, да, лично ја. Нико ме није трерао. Јер смо биле пријатељице, лако јој је било завирити у сваки мој кутак. А мени је било још лакше све да објасним. И поверим јој се. И њено мајсторство је могло да почне.
А мени... био је довољан само један позив, јединкин.
Знала ме је у душу. Знала је како да ме елеминише. Успела је.
Честитати јој нећу. Зашто бих признала пораз?
Ја сам ластавица, довољно јака да дигнем се са дна и да саградим односно свијем ново гнездо. А она је само један обичан и бедан врапчић који ће изгледом и мајушношћу купити свакога. Симпатичношћу ће искамчити коју мрвицу са стола. А када се тако наједе мрвица са туђег стола, онда ће се осилити да може све туђе да има а ништа сама да ствара, те ће кибицати на ластавицино гнездо.
Она ће заувек скакутати у једном месту. Евентуално ће некада да узлети, да би скренула пажњу на себе... Побогу, па тешко је тако ухрањен узлетети!
И, да, радо, врло радо ће се враћати у моје гнездо. Гнездо које је на кварњака заузела. Ако је то чини срећном, нека јој је на част. Ако је има.
Али ето, изгледа да сам ја зла ластавица која једина има ружно мишљење о њој сиротици тако наивој, доброј, вредној и облој као да је од балончића састављена. Када је мени могла тако нешто да уради... значи да је добро утабала стазу за свој будући занат. Онај најстарији. Да, да...
Радо бих је зацементирала таку ушушкану у мом гнезду. Тако блажену. Док ужива безбрижно у благодетима о којима никада није ни сањала. Сиротица без морала и без срама. И пара.
Није срамота бити сиромашан, а имати достојанство. Али бити сиромашан материјално и бити још сиромашнијег духа, претпоставка је једна - учиниће све да би се тобоже уздигла на лествицу. Високо!
Али нарано, мушкарцима сваку причу можеш продати ако си састављена као од балончића. И да, наравно, ако пар пута трепнеш. Невино. Е сад колико она може да буде невина... Пре ће бити да се трудила да буде наивна. Толико наивна, да узбуђење није успела да прекрије ни са маскаром на трепавицама.
Еј, 6 (словима: шест) пута стављати маскару на трепавице, еј!
А једна жена ју је прокоментарисала:
,, Да није мало чудно што са толико црнила на очима откива своје амбиције?"
Мајко мила, хвала ти, што си ми бар више памети дала! Буди Бог са нама...
Све се може. У секунди. Зажели свет и добићеш га на длану. Зашто да не? Сваки тежи забави и узбуђењу. И новој, још једној младости. Ах, то ласкање... Ко ли му може одолети? Наравно, глупи и приглупи не. И некарактерне особе.А ја... Бојим се да сам и ја попустила у последње две године са тим карактером. Годи ми свака реч. И то много. Валда је лако упија ова крв која се још излива кроз рану. Лепљива је.
Много пута онда премотавам филм, покушавам зилион пута да реконструишем глас тих ласкавих речи и смејем се себи колико сам у дотичним тренуцима била мртва 'ладна. Да је неко нормалан на моме месту, из истих стопа би се покупио и отишао, а љигавце оставио да млате празну сламу. Али ја не, нисам. Признајем. Седела сам као укопана, као у позоришту да гледам представу. Али се нешто не сећам аплауза. Своје реакције упорно испољавам у своја четири зида. Далеко од њихових очију. Ко им је крив, што ме нису прозрели и упорно губили време са мном.
Кучка са ставом! Хахахаха.... "
Коментари
Постави коментар