Zaigraše se anđeli

Što sam imala dobru priču pre dve nedelje... ali naravno, bilo mi je mrsko da je pribeležim. Pokušaću da je sklopim.
Pošla bih od kraja, od zaključka. Sve u svemu, okarakterisala bih je kao igru anđela. Nevine i bezazlene duše dečije. Deca su to, možda mi starimo, ali oni nikada. A opet sa druge strane, ako su nam dodeljeni po rođenju, još se pri tome i nazivaju Čuvarima, valda onda treba da im verujemo, zar ne?
A da li im zaista treba verovati?
Ja ne znam odgovor. Ipak mi je malo godina, a još manje iskustva.
Pogotovo ne u ljubavi. Ona je mač sa dve oštrice. Možeš njome da se odbraniš od svakog zla, ali te i ona može raseći. Poseći, raskomadati. I otići, kao i Smrt. I šta si ti onda? Ništa. Gde si bio? Šta si radio? Ništa. Nula si, prazan si. E, to se zove jalovost!

A opet... treba li po svaku cenu uzeti sve što ti život nudi?

Lično, jesam, se svakoj prilici radovala, ali bi me ne znam ni sama ko, sačuvao od grešaka padanja u ambise. Jesam praktično u svaku priliku zakoračila, svesno ili nesvesno da ću stvoriti priču, i onda me u poslednjem trenu nešto zgrabi za leđa i odvede u drugu stranu. Taman toliko daleko da bude bezbedno mesto posmatranja moje moguće žrtve. I onda tako gledam, gledam i ne verujem u prizor. Ali, Bože, čemu, čemu, onda sve ovo?! Ko šta radi poslednjih 8-9 godina ja samo postavljam pitanja. A odgovore - niti glasno tražim, a niti jasno primam. Mada možda sam i svesna odgovora, možda su duboko u meni. Ali ko će uzeti ašov u šake...
Sećam se kao da je sinoć bilo, kada su me prekorevali što nisam kao sva deca. Uopšte me nije bio strah od te vriske i galame, nego težine tih reči. Joj, Gospode Bože, kako mi je duša znala zadrhtati!!! Ne, nisam mogla da je smirim nikako do spavanja. A onda odem u svoj krevet ,,Kassandra" uzmem ikonicu svoje slave i tri krstića i samo ponavljam: ,,Bože, samo da ne budem ista kao oni, samo da ne budem ista...". To je bila moja Vanredna molitva. Kad se osvrnem, zaista sam bila dobro dete, širom otvorenih očiju sam svaki momenat iščekivala. A sad sam, blago rečeno, postala aždaja. Ko šta radi, ja se samo branim, praktično tapkam u mestu. Znam nije trebalo, znam ono "ako bi na svakog kera bacao kamen, ne bi nikad stigao do cilja", e, nažalost, postala sam takva. Cilj više ne vidim. Stvarno, ni ne znam više čemu težim. Pokušala sam pomoću papira i olovke, a ne, ne vredi. Ne mogu ni da skiciram svoju budućnost. Znam samo da je željno iščekujem, a da li ću moći sa njom da se suočim... nadam se da ću na megdanu pokazati mudrosti malo više od same snage.
A koji megdan, čiji ... Boga ti pitaj. Ako sam zaista kao što su mi rekli "hidroelektrana" sa svojom količinom energije, baciću sebe na treći kraj sveta! Možda to i nije tako loše, no me već 2-3 nedelje nešto drugo kopka.
,,Božija te milost neće odvesti, tamo gde te Božija ruka neće zaštiti" ili ,,Rađajte se, množite se i napunite zemlju". Ove dve stvari mi poslednjih dana odzvanjaju u glavi. Ne znam zašto. Ne znam u šta sam upala, da li mi je možda počelo neko novo poglavlje? Da li zaista nešto predosećam da će se desiti ili mi stiže poruka od Gore. Da li meni ove rečenice odzvanjaju jer moram da proširim svoje vidike, da li sam zaista ultra desničar ili ultra nacionalista, pa će mi se obiti to o glavu sa sopstvenom "greškom". I šta... znači ceo život, vo vijek vjekova će se upirati prst u mene jer sam počela voleti nešto što nije moje, što pripada drugom svetu? A ako to stvarno bude ljubav, kako se... ma ustvari, zašto se onda napada?
A samo kad se setim... nikako nisam bila cvećka po tom pitanju. Ranije sam za sve i svašta imala jezik, izgleda da ću se sama o njega saplesti ili će me raseći na komade... ovaj put sam pokojna. Sama sam sebi iskopala grob.
I šta ako je to ljubav kakva se ne viđa, ne sreće niti prepričava često? Vredi li zbog nje sve svoje napustiti i ostaviti samo onu malu Tijanu u sebi? Vredi li? Ne, nemam hrabrosti nekog iskusnog da pitam, a znam ih na desetine! Jer ponos, Bože moj, ne pada mi na pamet da pljunem sebi u lice pred osobama prema kojima sam ranijih godina bila nemilosrdna.
Pokušala sam ključ da nađem u poslednjih četvrt veka. Sve sam prevrnula naglavačke. Od samog rođenja sam naišla na gomilu sitnica, brdo jedno. U kasnijim godinama, nešto ređe, ali opet, dovoljno upečetljivih sitnica. I sve ukazuju na današnju situaciju. Ne u kojoj se nalazim, već iz koje želim da iskočim, po cenu života! Zar zaista moram toliki teret da podnesem?! Zar nije dovoljno što su me toliko napadali, vređali, omalovažavali, skidali kožu, sreću, radost, osmeh, sjaj iz očiju kopali, nosili i prodavali na pijaci... nego moram sa još većim samarom da se nosim?! Zar moram baš to ja da budem?! Па ја своју веру и земљу волим највише на свету!!! У животу никог не волим више од Вуке и Београда!!! Све лепе ствари сам од њих добила, никад ми нису откинули део, све што сам имала све сам им пружала и добијала још више за узврат!!! Зар, ја, након свих ових година заиста морам моју Србијицу да напустим?! Да одем у Тунгузију, у фуристички центар у који се тзв. џет сет окупља пар година у назад?! Па шта ћу ја тамо?! Туђину да рађам, тамо да дижем децу, њихова имена да им се надену?! Зар то проклество да доживим?! Не, није ово проклетство од пре пар година, не, није... Сетила сам се нечега. На самом рођењу шта се десило. Као у причи ,,Успавана лепотица" једна, само једна вила није била добродошла због своје окрутности, али 'ајде де, била је позвана и одазвала се. Дошла је жена. Сва исфрустрирана, и то је оставила ту, над колевком - намерно. До дана данашњег се с времена на време појављивала чисто из куртоазије, врло кратко, тек толико да ми нешто каже. А то нешто сад видим да није било нешто наивно већ дуго, дуго планирано. Чекала је и изгледа да ће дочекати мој пораз. Не знам да ли већ данас да јој јавим да почне са слављем?!
,,Нађи своју срећу, макар она била на другом крају света", ако се овим руководим, па, вреди ли? Вреди ли стварно, односно, може ли се друга земља и други дом волети и у њему пронаћи срећа? Тренутно ми је битан тај одговор на "вреди ли", а да се не лажемо, знам и шта ме чека. Знам да ћу бити вољена, мажена, пажена и заштићена. Знам, јер, ми је мама давно, пре петнаест година, вирнула... Али се бојим да ризикујем. Скоро па никада нисам ризиковала. Сем са животним позивом, једино се тад нисам дрзнула и смогла снаге када је било најтеже. Не, нисам, јер нисам била свесна да сам на прекретници. Али сада јесам свесна, али своје питање и сумње не смем да изустим. Ето, тако дођеш у ситуацију да не можеш и јаре да водиш кући, а ни паре да ти остану у сламарици. Много је крви проливено, нисам слепа а ни луда па да такву глупост изговорим.

(Наставиће се)